„Otkrivanje“ Amerike

Berlin

Jedinstvo Zapada su reči koje sve teže prelaze preko jezika – to je zaključio tvrdokorno konzervativni komentator nemačkog dnevnika „Velt“ Herbert Kremp ovog meseca. Krempov potišteni zaključak glasi: „Rusi su van igre, Amerikanci mogu da zamisle Albaniju kao svoj geopolitički oslonac. Njihov izbor je pragmatski i odnosi se na osiguranje moći. Evropljanima je pripala uloga da osiguraju unutrašnji mir u Makedoniji.“

Analizirajući ćorsokak u koji je Evropska unija zapala, u nastojanju da posreduje između Albanaca i Makedonaca, berlinski posmatrač je osetio potrebu da još u naslovu istakne da „zbog gubitka ruske pozicije u Srbiji, na Balkanu nedostaje ravnoteža“. Ostavljajući na stranu raspravu da li je posle Tita takva pozicija ikad postojala, ipak se čitaocu nameće pitanje da li se gubitak geopolitičke ravnoteže oseća i na drugim područjima, uključujući celu Evropu.

Zapadna Evropa otkriva Ameriku sve više, ne kao provereno pouzdanog starijeg brata s kojim je ruku pod ruku prošla kroz sve hladnoratovske krize, već kao nepredvidivog i samovoljnog jogunca kojem su „pragmatski izbor“ i „osiguranje moći“ izgleda znatno miliji nego „složno delanje“ zapadnog saveza demokratskih država zasnovanog na „zajedničkim vrednostima“.

UBRZANO UDALJAVANJE: S drugog kraja političkog spektra Nemačke, liberalni nedeljnik „Špigl“, takođe je od prošle sedmice osuo drvlje i kamenje na politiku Vašingtona na Balkanu i, posebno, u Makedoniji. Prenoseći mišljenje neimenovanih poslanika u Bundestagu, list optužuje SAD da „iz strateških razloga na Balkanu podržavaju stvaranje njima naklonjene velike Albanije“. „Krunski dokaz“ da su Vašington i OVK „dva oka u glavi“ nemački nedeljnik zasniva na navodu da samo SAD znaju šta priprema ta grupa, jer su omogućile albanskim pobunjenicima da koriste sopstveni radio-kanal u okviru komunikacionog sistema američkih trupa na Balkanu „u koji do sada nisu uspeli da prodru ni zapadni Evropljani i Rusi“.

Skandalizovanje Nemaca i inih zapadnih Evropljana zbog američkog samovoljnog i teško shvatljivog nastupa na Balkanu samo je deo sve bržeg međusobnog udaljavanja političkih obala u „severnoatlantskom partnerstvu“. Tu su još odluka vlade predsednika Džordža Buša mlađeg da otpiše takozvani Kjoto-protokol o zaštiti globalne klime, najava da će SAD otkazati ugovor sa Rusijom o ograničavanju naoružanja u oblasti antibalističkih raketa (ABM) iz 1972, odbijanje SAD da se povinuju nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda kao i najnovija pretnja da će SAD bojkotovati konferenciju Ujedinjenih nacija protiv rasizma u Južnoj Africi (zbog stavljanja na dnevni red cionizma kao oblika rasizma i zahteva za plaćanje reparacija afričkim državama zbog odvođenja roblja). Izjavu Bušove savetnice za nacionalnu bezbednost Kondolize Rajs da se međunarodni angažman SAD iskazuje kroz saradnju sa Evropljanima na Balkanu i kroz pregovore o novom bezbednosnom sistemu sa Rusijom mnogi su ipak doživeli kao pokroviteljsko izrugivanje. Da li je sada, uporedo sa vrtlogom na njujorškoj berzi i prvom recesijom američke privrede posle maltene cele decenije – što sve bolno pogađa Evropsku uniju na pragu uvođenja eura, trajno pala vrednost američkih „političkih akcija“ s druge strane okeana?

PRIPREMANJE SCENE: Ovde bi se za trenutak trebalo setiti starog aksioma da „budućnost počinje u Americi“. Iako arogantna, ova američka izreka je u velikoj meri istinita, pre svega zbog novih tehničkih izuma, poslovnih modela i finansijskih operacija, da ne govorimo o nadmoći američke kulturne industrije. Zapadna Evropa i ostali politički, ekonomski i drugi svetski geopolitički centri i dalje prate, a ne predvode nova „globalna“ kretanja. Sa izuzetkom sfera uticaja Rusije u svom „bliskom susedstvu“ na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i nešto malo „frankofonije“ u Africi, ceo svet je, posle nestanka hladnoratovske ravnoteže straha, postao američka sfera uticaja. Još je Medlin Olbrajt obnarodovala da, kako se izrazila, „Amerika stoji više i vidi dalje“. Ako je to tako, šta je to Vašington spazio na obrisima budućnosti i kako se to odražava na trenutne međunarodne političke zaplete, uključujući Srbiju, Kosovo i Makedoniju?

Nove opasnosti, pre svega: žarišta nasilnih sukoba na Kavkazu i Srednjoj Aziji spram kojih je balkanski desetogodišnji rat za nasleđe Jugoslavije bio mačiji kašalj. I onda, mnogo dalje, Kina kojoj se kao ni Rusiji ne sviđa „jednopolarni svet“, to jest američka svetska nadmoć. U sklopu priprema pozornice za nastupanje novih kriza, SAD na Balkanu vuku poteze koji sada ljute saveznike u Evropskoj uniji, jer deluju naizgled protivrečno i štetno za ostvarenje njenog zadatka: uspostavljanje idealnog multikulturalnog mira.

Svi ratovi na prostoru bivše Jugoslavije tokom protekle decenije okončani su američkim intervencijama. Na to podseća i s početka citirani berlinski komentator ukazujući da su Amerikanci „upotrebili Hrvatsku što je imalo za posledicu proterivanje Srba iz Krajine“ kao i to da su upotrebili OVK na Kosovu, „prihvatajući da su posle rata Srbi istisnuti s Kosova“. Vredi podsetiti da je i u Bosni presudila zapadna vojna podrška. Tako su nastali američki klijenti u Zagrebu, Sarajevu i Prištini, ubeđeni da su konačno postali partneri u zapadnom savezu.

Zato nimalo ne iznenađuju nagađanja o tome da li bi SAD želele sličan odnos i sa Beogradom koji bi se izrazio i kroz iznajmljivanje vazdušnih i drugih uporišta. Nema nikakve protivrečnosti ni u tome što bi time Amerika bila vojno prisutna uporedo u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji (uključujući Kosovo) iako su to, barem zasad, po mnogim interesima suprotstavljene države. SAD imaju baze u Grčkoj i Turskoj (na Sejšelima čak uporedo sa Rusijom), što je možda bilo presudno da te dve države još nisu međusobno zaratile. Vojnim prisustvom u celoj bivšoj Jugoslaviji neposrednije se otklanja mogućnost novih oružanih sukoba na tom prostoru i na dugi rok sprečava ruski ili čak kineski uticaj (setimo se diletantske geopolitike Mire Marković). Pri tom SAD Evropskoj uniji prepuštaju – jer to košta – da se dugoročno pobrine o ekonomskoj i socijalnoj obnovi kao još jednim putem građenja stabilnosti u regionu.

Hrvatska je smirena, Bosna je primirena kao protektorat, na Kosovu je više desetina hiljada stranih vojnika, ostalo je da se nađe rešenje za kakav-takav mir u Makedoniji. Nešto američkog šurovanja sa OVK-om u Makedoniji pri tome je mali zalog u neuporedivo većoj igri, u kojoj je prigušivanje oružanog sukoba u ovoj zemlji trenutno najpreči zadatak. Strateški posmatrano, vojna uporišta i politički klijenti na prostoru bivše Jugoslavije korisni su pre svega za izgradnju dodatnih puteva do Kavkaza i Srednje Azije – tamo gde se naziru budući etnički sukobi, raspadi država i sučeljavanja s Rusijom.

PRAVILA VAŽE I – NE VAŽE: Praški balkanolog Filip Tesar prebacio je Zapadu da prihvata da se Albanci na Kosovu i u Makedoniji ponašaju kao nemačka manjina 1938. godine u Čehoslovačkoj, kada su London i Pariz, svesni da ne mogu da se nose sa Hitlerom, prihvatili „opravdane zahteve manjine za samoopredeljenje“ i uništenje te države. Verovatnije je, međutim, da se Makedonija neće u dogledno vreme raspasti, kao što se ni Bosna ni Srbija nisu „raspale“ – barem gledano na geografskoj karti. Smirivanje Albanaca bez stranog vojnog prisustva na „njihovoj“ teritoriji teško da može da se zamisli, čime zapravo nastupa deoba makedonske države i etnička homogenizacija.

Sve će to pobornici multietničkog suživota (drugim rečima normalnog evropskog načina života) posmatrati sa rukama preko očiju, jer je barem Makedonija dosad važila kao dokaz da multikulturalnost na jugoistoku Evrope ne mora da vodi u sukobe i raspad. No, ako se neko pravilo uspostavilo tokom jugoslovenskih ratova protekle decenije, onda je to da pravila mogu neki put da važe, a drugi put ne. Ili, što reče španski konzervativni premijer Hoze Maria Asnar, koji se ove sedmice prvi put posle 13 meseci sastao sa šefom autonomne vlade Baskije Huanom Hozeom Ibartezeom, kritikujući zahteve separatista: pravo na samopredeljenje „nigde na svetu nije priznato“ i svima mora da bude jasno da „nijedan deo Španije neće biti otcepljen“.