Odlazak bez griže savesti

Ispraćaj liberijskog predsednika Čarlsa Tejlora u predsedničkoj palati u prestonici Monroviji više je ličio na svečanost u čast velikog državnika, a ne diktatora protiv koga je podignuta optužnica za ratne zločine. Tejlora su u ćošak saterale pobunjeničke snage pod nazivom Ujedinjeni Liberijci za pomirenje i demokratiju (LURD) i Pokret za demoktariju u Liberiji (Model), koji kontrolišu jedine dve liberijske luke kroz koje je moguće dopremiti humanitarnu pomoć neophodnu građanima. LURD kontroliše luku u prestonici i veći deo Monrovije, dok je Model zauzeo luku Bjukenen na jugoistoku zemlje. Osim vojnih poraza na odluku Tejlora da preda vlast uticao je i pritisak zemalja Zapadne Afrike, ali i Sjedinjenih Američkih Država, čija je administracija najavila raspoređivanje mirovnih snaga pod uslovom da se Tejlor povuče.

Svečani oproštaj od vlasti, u prisustvu čak trojice predsednika zemalja Zapadne Afrike i predsednika JAR Taboa Mbekija, koji je zadužen da Tejlora otprati do Nigerije gde ga čeka azil, luksuz je koji dvojica njegovih prethodnika nisu imali. Predsednika Vilijema Tolberta s vlasti je 1980. svrgnuo vođa pobunjenika Semjuel Dou, a u pobuni je učestvovao i Tejlor. Dou je naredio da se Tolbert i 13 njegovih najbližih saradnika javno pogube i preuzeo vlast s koje ga je deset godina kasnije svrgnuo bivši saradnik Čarls Tejlor.

NEIZVESNI MIR: Dou je od svog prethodnika doživeo još goru sudbinu. Njemu je vođa pobunjeničke frakcije, nastale iz Tejlorovog Nacionalnog patriotskog fronta, odsekao uši i ostavio ga da na smrt iskrvari. To je bio početak krvavog građanskog rata koji s kraćim ili dužim prekidima traje gotovo 14 godina, a čiji bi kraj trebalo da označi Tejlorov oproštaj od vlasti. Međutim, pustoš koju su u zemlji ostavile razne pobunjeničke frakcije, potpomagane iz susedstva, i gde deca od deset godina kalašnjikovima nasrću jedna na drugu zbog vreće pirinča, svedoči da će uspostavljanje reda i mira u zemlji biti neizvesno i mukotrpno.

Pobunjeničke snage LURD predvode Seku Kone i njegova žena Ajša, a u njihovim je redovima i mlađi brat bivšeg predsednika Doua. LURD, koji u oružju pomaže susedna Gvineja, već je najavio da neće odblokirati luku u Monroviji sve dok Tejlor i fizički ne napusti zemlju. Osim toga, obe pobunjeničke frakcije oštro se protive da kormilo u zemlji privremeno preuzme potpredsednik Mozes Bla, kako ustav Liberije, stvoren po uzoru na američki, nalaže, optužujući ga da je jedan od najbližih Tejlorovih saradnika. Mozes Bla bi, prema dogovoru, trebalo da vlada do oktobra, kada će biti izabrana nova vlast u kojoj neće biti mesta za pobunjeničke vođe. Međutim, da će i ovaj proces biti mukotrpan govori i činjenica da su pobunjeničke frakcije na spisak stavile čak 40 potencijalnih kandidata za naslednika Mozesa Blaa.

Divljanje naoružanih mladića i devojaka koji već skoro dva meseca u opsadi drže deo prestonice gde deca i nemoćni masovno umiru od gladi, malarije i nedostatka osnovnih lekova, teško će u prelaznom periodu obuzdati 776 nigerijskih vojnika koji su stigli u Liberiju kao prethodnica mirovnih snaga. Američki predsednik Džordž Buš uputio je ka Liberiji tri vojna broda, među njima i čuvenu krstaricu „Ivo Džima“ sa preko 2000 marinaca, ali još nema odluke da se američke mirovne snage rasporede u zemlji. U trenutku kada se svrgnuti predsednik Tejlor ukrcao u avion u pravcu Nigerije, na horizontu su se ukazali američki brodovi, ali je nejasno da li će američki vojnici uopšte kročiti na liberijsko tle ili će mirovnu misiju ostaviti na cedilu. Osim toga, SAD su za mirovnu misiju u Liberiji dale deset miliona dolara, što je tek neznatan deo troškova mirovne operacije. Nigerijskom kontingentu pridružila se šačica američkih vojnika, njih sedam, koji treba da pruže logističku podršku mirovnim snagama koje će činiti vojnici iz zemalja Zapadne Afrike koje čine ECOWAS, ili Ekonomsku zajednicu zemalja Zapadne Afrike, a koji će delovati pod okriljem Ujedinjenih nacija. Broj vojnika iz regiona trebalo bi da se u narednim nedeljama ojača sa još preko 2000, iako se procenjuje da je samo za obezbeđenje prestonice neophodno njih oko 3000. Stručnjaci za Zapadnu Afriku u Vašingtonu kritikuju američku administraciju zbog neodlučnosti, strahujući da bi cela misija, bez jake podrške SAD, novčane i vojne, mogla završiti jednako neslavno kao i ona koju su na sebe uzele snage ECOWAS-a 1990. godine.

SPECIJALNE VEZE: Bez obzira na to što je prethodnica mirovnih snaga dočekana ovacijama u delovima grada koji drže pobunjenici, oči Liberijaca uperene su u SAD. U poslednjim nedeljama građani i naoružani pojedinci neprekidno su pred američkom ambasadom ostavljali leševe žrtava borbi ili gladi. Ovo nije bez razloga, jer Liberiju i SAD vežu specijalne veze: glavni grad Monrovija, koji danas prema procenama ima oko pola miliona stanovnika, osnovan je 1822. kao utočište za oslobođene robove iz Amerike. Prestonica je dobila ime po predsedniku SAD Džejmsu Monrou.

Liberija je dobila nezavisnost 1847, pošto je napisan ustav po uzoru na ustav SAD, i tako je postala prva republika na afričkom kontinentu. Tokom celog XX veka, naročito tokom hladnog rata, bila je odlučan partner SAD. Tokom Prvog svetskog rata objavila je rat Nemačkoj 1917, iste godine kada i SAD, i postala baza saveznicima u Zapadnoj Africi. Kao retka slobodna država u Africi, Liberija je objavila rat i Silama osovine 1944.

Među prvim afričkim državama uvela je pravo glasa ženama i zabranila rasnu diskriminaciju. Zemljom je oduvek upravljala elita Afroamerikanaca, potomaka oslobođenih robova iz Amerike, koji čine ubedljivu manjinu u odnosu na domorodačko stanovništvo. Pripadnici ove elite po pravilu su sticali obrazovanje na američkim univerzitetima, što je slučaj i sa svrgnutim predsednikom Tejlorom. Engleski je jedan od službenih jezika, a valuta je dolar.

Liberija je za SAD ono što je za Veliku Britaniju Sijera Leone ili za Francusku Obala Slonovače, zbog čega je američki predsednik i odlučio da uputi trupe u tu zemlju koja Americi više ništa ne znači ni u ekonomskom ni u strateškom smislu. Istini za volju, Liberija nikada nije bila američka kolonija na način na koje je to Francuskoj bila Obala Slonovače ili Sijera Leone Engleskoj. Ali, baš kao što ni trupe Velike Britanije, koje su tu od 2000, ne štite nikakve interese krune u Sijera Leoneu niti su francuske snage na Obali Slonovače tu zbog francuskih interesa, tako je i američka administracija osetila odgovornost da sasvim ne okrene leđa Liberiji zbog istorijskih veza. Međutim, te veze nisu uvek bile bez primese ogorčenosti.

KLIZANjE U HAOS: Ekonomska moć Liberije rasla je tokom hladnog rata upravo iz tih veza, jer je bila jedan od najvećih izvoznika gume u SAD. Međutim, ekonomska kriza osamdesetih omogućila je da se vlasti dočepa Semjuel Dou u trenutku kada je hladni rat bio na izdisaju. U gužvi koja je nastala padom Berlinskog zida Amerikanci su jedva primetili da se na udaljenoj obali Zapadne Afrike 1990. sprema vojni udar protiv Doua, koji je uprkos nedemokratskom režimu bio američki klijent. SAD su poslale ratne brodove sa oko 2000 marinaca, ne da bi oni spasli prijateljski režim od ruku novog diktatora Tejlora, već da bi iz Liberije izvukle šačicu Amerikanaca.

Dou je ostavljen na nemislost neprijateljima i iskrvario je na smrt. Od tada Liberija klizi u haos, uprkos diktatorskoj ruci Čarlsa Tejlora. Tejlorov uspon na vlast tekao je stabilno sve dok se na početku njegovog gerilskog rata protiv pristalica Doua nisu umešale snage ECOWAS-a, čiji su glavni kontingent i tada činili Nigerijci. Rat se odužio sve do 1996, a u njemu su se do iscrpljenja borile bar tri zaraćene strane. Okončan je 1996, pobedom Tejlorovih snaga koji je godinu dana kasnije vojnu pobedu overio na izborima.

U međuvremenu ga je najviše zanimalo da ekonomski slabi zemlju zarad sopstvene koristi, nemilice crpeći rezerve dijamanata iz liberijskih rudnika i kreirajući sukobe koji su za sobom ostavili preko milion izbeglica i oko 300.000 mrtvih. Kada mu je ponestalo dijamanata kod kuće, izveo je agresiju na susedni Sijera Leona odakle je pokupio dijamante i za sobom ostavio pustoš.

OPROŠTAJ OD VLASTI: To je ujedno i razlog što su Liberiji ponovo uvedene sankcije, a zbog zločina u Sijera Leoneu protiv Tejlora je ove godine podignuta optužnica pred Specijalnim sudom za ratne zločine Sijera Leonea iza kojeg stoje UN. Pobunjeničke snage, koje su se doskora borile protiv režima Čarsla Tejlora bez većeg uspeha, počele su da preuzimaju vojnu nadmoć ovog proleća, ali se po surovosti ne razlikuju od snaga režima. Zbog opsade Monrovije glad se raširila poput epidemije. Svedoci prethodne velike bitke za Monroviju, koju je 1996. predvodio ozloglašeni Čarls Tejlor, kažu da je ova opsada još stravičnija jer ljudi iz straha ne smeju ni na livadama u predgrađima da naberu trave i korova čime su tada zavaravali glad. U jednoj improvizovanoj bolnici, u kojoj ljudi umiru od gangrene zbog nedostatka osnovnih lekova, na dan kada je predsednik Tejlor podnosio ostavku, umrlo je dvogodišnje dete koje nije bilo teže od naprednijeg novorođenčeta – u trenutku smrti imalo je samo šest kilograma. Opsada je udesetostručila cene svih životnih namirnica u gradu, a cena litra benzina popela se na 10 dolara. Zbog straha od kretanja benzin i nije toliko tražena roba kao hrana, a novinar „Njujork tajmsa“ svedoči da je jedan dečak kupio psa za čitavih 25 dolara i onda ga istranžirao za jelo.

Ovi prizori sa ulica Monrovije, koji po užasu nisu ravni ni onima iz najstravičnijih horor filmova, odvijali su se dok se Čarls Tejlor uz počasti luksuzne palate opraštao od vlasti a da mu se na licu nije mogao nazreti ni tračak griže savesti, a kamoli brige za pustoš koju je ostavio iza sebe. U Nigeriji mu je već opremljena rezidencija u kojoj će oskudevati u malo čemu. Osim toga, za trinaest godina koliko je bio aktivan na liberijskoj političkoj sceni, a naročito za vreme vladavine u svojstvu predsednika, Tejlor je zgrnuo neslućeno bogatstvo na trgovini dijamantima i oružjem, koje u poslednje četiri godine nije imao gde ni da troši s obzirom na to da je bio pod sankcijama i da mu je poslednje putovanje bilo ove godine, kada je putovao u Ganu na mirovne pregovore. Na oproštajnoj ceremoniji ponovio je da je žrtveno jagnje SAD i njihovih pasa, a svojim je sunarodnicima zlokobno poručio: „Vratiću se, uz božju volju.“