Nova Putinova taktika

Kriza u vezi s taocima u Beslanu pre dve nedelje pokazala je sve slabosti, kako ruskog bezbednosnog sistema tako i politike koju su vlasti u Moskvi vodile u regionu Severnog Kavkaza poslednjih godina. Osećanje besa i želja za odmazdom, neverica i osećanje nemoći pred nevidljivom opasnošću i eventualno novim gubicima na nedefinisanom frontu u ratu protiv terorizma mogli su se prepoznati i u obraćanju naciji ruskog predsednika Vladimira Putina, koji je otvoreno priznao slabosti i probleme s kojima se Rusija suočava i koje će morati da pokuša da prevaziđe.

BUMERANG: Zaoštreni unutrašnji konflikti i međuetničke protivrečnosti, uz velike propuste u odbrambenoj i bezbednosnoj politici, korupcija u pravosuđu i pogrešna politika koja je vođena u Čečeniji, stvorili su pogodno tle za nastanak terorističkih organizacija. Deset godina rata i nestabilnosti u Severnokavkaskom regionu, uz pokušaje da se tamošnji procesi i sukobi iskoriste za sticanje poena, finanasijiskih, političkih i još ponekih, i zadovoljenje pojedinačnih interesa, uz ostale (kako izgleda) nebrojene propuste, kao da su se ukrstili u jednoj tački i vratili kao bumerang ruskim vlastima.

Nema sumnje da nijedna država ne može da se nosi s terorizmom, i da pri tom bude sto posto efikasna. I snažnijim, sređenijim i bogatijim zemljama od Rusije to još nije pošlo za rukom. U Rusiji će to biti mnogo teže, jer su i unutrašnji problemi i protivrečnosti mnogo veće. Reforme koje je ruski predsednik najavio početkom ove nedelje i već počeo da sprovodi verovatno su najopsežnije unutrašnje i administrativne promene od nastanka Ruske Federacije. One će, kada budu sprovedene, još više ojačati ulogu države i državne kontrole, uz težnju da se smanji korupcija i bolje kontroliše rad državne uprave. Zbog toga je stvoren poseban organ koji će ocenjivati rad državnih struktura i koji će vršiti kontrolu nad njima. Do najvećih promena došlo je u izbornom zakonu, jer se gubernatori više neće birati neposredno, već u regionalnim parlamentima, na predlog ruskog predsednika. I poslanici u Dumi biraće se po proporcionalnom sistemu. U sadašnjem odnosu snaga, to će još više ojačati položaj predsednika države. Formirana je Federalna komisija za Severni Kavkaz, kojom će rukovoditi Dmitrij Kozak, dosadašnji šef predsedničke administracije, koji će istovremeno predstavljti predsednika u Južnom federalnom okrugu. Nacionalnim problamima trebalo bi da se bavi novostvoreno Ministarstvo za pitanja regionalne i nacionalne politike. Osim toga, Putin je najavio i stvaranje novog, antikriznog sistema uprave koji će moći da se nosi s problemima terorizma i ostalih pretnji po stabilnost Rusije, zajedno sa službama bezbednosti kojima je naloženo da pojačaju saradnju, naročito na međunarodnom nivou, u borbi protiv terorizma.

NOVA POZICIJA: Teroristički napad u Beslanu donekle je promenio poziciju Rusije u svetu. Kritike prema dosadašnjoj politici u Čečeniji i kršenju ljudskih prava donekle su utihnule. Rusija kao da želi da sledi Ameriku, gde je upravo ovih dana obeležena trogodišnjica napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu. I ona, naime, najavljuje „preventivne udare“ po bazama terorista bilo gde u svetu. Takvu strategiju upravo su i inaugurisale SAD pre tri godine. U ruskom slučju čini se da se pre svega misli na neposredno okruženje. Na primer, Rusija već duže vreme optužuje Gruziju da pruža utočište teroristima i da se na njenoj teritoriji nalaze baze iz kojih se teroristi prebacuju u Čečeniju. Kao glavni finansijer smatra se Saudijska Arabija. Što se međunarodne podrške takvoj politici tiče, Rusija se već obratila Ujedinjenim nacijama, a predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder doneli su deklaraciju o terorizmu, u kojoj se kaže da se iz svakog kutka sveta mora boriti protiv terorizma.

Najveća neslaganja postoje između Rusije na jednoj i SAD i Velike Britanije na drugoj strani od kojih Rusija zahteva izručenje lidera čečenskih separatista. Iako američki predsednik Džordž Buš načelno odobrava preventivne udare i podržava Rusiju u borbi protiv terorizma, i dalje ostaje sukob oko tretmana čečenskih pobunjenika, koji su za Rusiju teroristi, a za SAD i još neke zapadne zemlje borci za slobodu. Rusija takođe insistira na stavu da je borba protiv terorizma u Čečeniji jednaka i kompatibilna sa međunarodnom borbom protiv ovog globalnog zla, da je sve to jedan te isti front, a s tim se ne slažu baš svi na Zapadu.

U svom obraćanju naciji Putin nije propustio da kaže da ima onih koji ne žele snažnu Rusiju: „Jedni žele da otkinu od nas što masniji komad, drugi im u tome pomažu, računajući da Rusija, kao jedna od najvećih nuklearnih država, za njih još uvek predstavlja opasnost.“ Ipak, bez međunarodne saradnje nema ni efikasne borbe protiv zajedničkog neprijatelja, pa se očekuje da će se saradnja sa zapadnim zemljama intenzivirati, pre svega na nivou specijalnih službi, jer to odgovara i jednima i drugima. Obraćanje Ujedinjenim nacijama i prvi put traženje pomoći dovoljan su pokazatelj stanja u Rusija. U ratu protiv Avganistana ona se pokazala kao koristan saveznik i ruski predsednik je prvi podržao američkog u borbi protiv terorizma, pa je sada normalno očekivati da to isto dobije za uzvrat. O stvaranju neke čvršće koalicije na međunarodnom nivou još nema ni govora, jer su pojedinačni interesi i dalje važniji od toga. Poznato je da se Rusija protivi ratu u Iraku, dok se SAD ne slažu sa ruskim bliskim vezama sa Iranom i Sirijom.

KOJI KURS: Što se politike prema Čečeniji tiče, Rusija će, kako izgleda, bar izvesno vreme biti pošteđena novih kritika i ima priliku da neometano pokuša da reši tamošnje probleme. Kako se uzroci i koreni terorizma nalaze tu, pitanje je da li će nastaviti sa istim kursom. Teroristički napad u Beslanu usledio je nakon vanrednih izbora u Čečeniji. Kao što je poznato, pobedio je Alu Alhanov, kandidat koga su podržale vlasti u Moskvi. Politika prema Čečeniji, koja je počela sa njegovim prethodnikom Ahmatom Kadirovom, koji je ubijen u maju, takođe u terorističkom napadu, zasnivala se na tome da se predloži kandidat, poreklom Čečen, koji će uživati autoritet, vladati u skladu sa uputstvima iz Moskve i uspevati da održi kakav-takav red u pobunjenoj republici. Čečenija je dobila i neku vrstu ekonomske autonomije, tako što će sada prihodi od prodaje nafte ostajati u republici i zajedno uz pomoć koja stiže iz Moskve biti korišćeni za obnovu i unutrašnji razvoj. Dok je Kadirov bio živ, takva politika je imala izgleda na uspeh, a zasnivala se pre svega na činjenici da je on, kao bivši muftija i pobunjenik, imao ličnu harizmu i istovremeno bio vođa jednog od najmoćnijih klanova u Čečeniji, pa se može reći da ga je (bar delimično) podržavalo i lokalno stanovništvo. Za razliku od njega, Alhanov takav autoritet, podršku i rodbinske veze nema, i moraće da se oslanja na (uvek) nesiguran savez sa Kadirovljevim klanom i da istovremeno izvršava naloge iz Moskve. Uključivanje Kadirovljevog sina Ramzana u čečensku vladu ne utiče bitno na jačanje njegove pozicije, jer mu on može biti i saveznik i konkurent. U situaciji kada su teroristi na putu da destabilizuju čitav Severnokavkaski region, pitanje je koliko su takva situacija i takva politika održive.

Iako se Čečenija smatra centrom terorističkih aktivnosti, napadom u Beslanu pokazalo se da mala grupa terorista, sakupljenih iz svih republika u regionu, igrajući na kartu međunacionalnih sukoba može lako ugroziti prividni mir. Duboko svestan toga, i Putin je pozvao na jedinstvo države i na razum u teškom trenutku.

Rat u Čečeniji je pre nekoliko godina Putinu poslužio za sticanje predsedničkog kredibiliteta. Rat koji je bio veoma krvav i razoran sada je završen, problemi su ostali, a njegov imidž predsednika koji je Rusiji ponovo vratio stabilnost i izgubljeno samopouzdanje sada je ozbiljno narušen. Ipak, on i dalje ima šansu da ga obnovi, ukoliko rat protiv terorizma krene u dobrom pravcu. Njegovo mišljenje i njegovi potezi su odlučujući, jer se suprotno mišljenje u Rusiji sada teško može čuti, budući da opozicije gotovo i nema.

Mere preduzete da konsoliduju zemlju i koje vode njenoj daljoj centralizaciji samo su nastavak prethodno započetog procesa i trebalo bi da budu odgovor na težnje za odvajanjem od Rusije, koje pojedine oblasti još uvek gaje. Ipak, pitanje je da li će ovakvim potezima to biti stvarno sprečeno ili će problemi i dalje tinjati, do nekog sledećeg trenutka kada će ponovo eksplodirati. Oslanjanje predsednika samo na „najpoverljivije saradnike“ sada je i zakonom regulisano, ali je neizvesno koliko taj predsednički mehanizam oslanjanja na „sopstvene snage“ može biti efikasan.