Ni rat, ni mir

Bivša rezidencija Josipa Broza Tita, vila „Biljana“ kraj Ohridskog jezera, deset godina nakon neuspešnog sastanka SFRJ-šestorke, ponovo je dobila epitet „kafana kod poslednje šanse“. Lideri četiri najveće makedonske političke stranke Ljupčo Georgijevski, Branko Crvenkovski, Imer Imeri i Arben Džaferi uz pomoć olakšavača pregovora (čitaj posrednika) Džemsa Perdjua i Fransoa Leotara pokušavaju da nađu modus za rešenje šestomesečne ratne krize u Makedoniji. Međutim, za razliku od 1991. godine, kada su predsednici tadašnjih jugoslovenskih republika bili istovremeno i lideri posvađanih strana, sada se pregovori vode unutar velike vladine koalicije, dok paravojna Oslobodilačka nacionalna armija, koja je neosporno jedna od strana u sukobu, nema svoje predstavnike za zelenim stolom. Ovo na prvi pogled izgleda i normalno jer se sa teroristima ne pregovara, ali se u tom slučaju nameće pitanje: „Čemu će služiti eventualni dogovor, ukoliko se isti taj dogovor ne dopadne liderima ONA-e i ukoliko oni odbiju da polože oružje?“

Ipak, ustupci koje je na pregovorima napravila makedonska strana u pravcu povećanja prava albanske manjine, kao što su ozvaničenje albanskog jezika u opštinama u kojima živi više od 20 odsto Albanaca, upotreba albanskog jezika na plenarnim sednicama Sobranja Makedonije i proporcionalno učešće Albanaca u policiji, daje nekakve šanse da će se eventualni dogovor dopasti i Aliju Ahmetiju i njegovoj terorističkoj ONA-e i da će oružje konačno zaćutati.

NA TERENU SVE GORE: I dok političari na obali Ohridskog jezera pokušavaju da nađu put ka miru, situacija u kriznim područjima se iz dana u dan pogoršava. Etničko čišćenje koje je bilo karakteristično za jugoslovenske ratove, a čemu je Makedonija odolevala skoro šest meseci, ovih dana počinje da postaje praksa i Oslobodilačke nacionalne armije. Lešok, Tearce, Neprošteno i još nekoliko tetovskih sela takoreći su potpuno očišćena od Makedonaca, a njihove se kuće pljačkaju i pale.

„Moja kuća bar za sada nije spaljena, ali ne verujem da se u Tearce mogu bezbedno vratiti iako je postignut sporazum o povlačenju terorista iz mog sela. Jednostavno, tamo više nema života. Na nas su pucali naše komšije Albanci, ali i Turci. Kako da odem tamo i da pustim moju šestogodišnju ćerku da se igra napolju? Nama država nije pomogla… dali su nam puške i po 120 metaka za svakoga i rekli nam da se branimo. Kako se odbraniti protiv stotinak… hiljade terorista koji imaju daleko više oružja i municije?“, kaže ljutito sredovečni žitelj Tearca koji zajedno sa svojom porodicom beznadežno sedi na stepenicama makedonskog Sobranja.

Akcija vraćanja makedonskog stanovništva u tetovska sela koju su organizovali OEBS i Ministarstvo za odbranu nije dala željene rezultate. Većina ljudi je samo pogledala svoje porušene domove i ponovo se vratila u Skoplje.

O izbeglicama iz Karadačko-kumanovskog regiona u Skoplju se uglavnom ćuti jer su izbegli Makedonci, Srbi i drugi nealbanski živalj iz sela koja su pala pod kontrolu albanskih terorista još pre potpisivanja poslednjeg primirja.

Državni mediji u Skoplju, u nastojanju da smire strasti kod Makedonaca, često pribegavaju formulacijama koji su najblaže rečeno „smešne“. Tako je, primera radi, nacionalna televizija nekoliko puta ponovila da su se teroristi dobro ponašali prema makedonskim stanovnicima tetovskih sela kada su im oni pretresali kuće.

Mitinzi koji se skoro svakog drugog dana održavaju pred Sobranjem Makedonije organizovani su uglavnom spontano ili od strane marginalnih partija i organizacija i na njima su od antialbanskih češći samo antizapadni pokliči. Kamenovanje nemačke, britanske i američke ambasade i Mekdonaldsovih restorana, paljenje vozila stranih organizacija i prebijanje zapadnih novinara postali su redovan dekor ovih mitinga. Makedonci su bili posebno revoltirani nakon kanonade vatrenih lopti koje je pre nekoliko dana izbacio britanski helikopter u sastavu KFOR-a, i to ni manje ni više nego iznad rezidencija predsednika Trajkovskog i premijera Ljupčeta Georgijevskog. Opravdanja alijanse da se radilo o tehničkoj greški Makedonci očigledno nisu prihvatili, već se izbacivanje vatrenih lopti iz britanskog helikoptera kod najvećeg dela makedonske javnosti protumačilo kao vojna pretnja od strane NATO-a kako bi se makedonska strana primorala da bude popustljivija u pregovorima.

PORAST REVOLTA: Revolt Makedonaca je pojačan i informacijom da je američki helikopter ovih dana izbacio kontejner sa nepoznatom sadržinom u tetovskom selu Šipkovica koje je još pod kontrolom terorista. Demanti koji su došli od strane američkih predstavnika u Skoplju nisu mnogo pomogli u smirivanju strasti kod Makedonaca. Pritisak američke diplomatije na Ukrajinu da prestane da isporučuje oružje Makedoniji takođe je sa mnogo gneva primljen u Makedoniji. Kada se ovome doda i činjenica da je 17 američkih vojnih konsultanata bilo prisutno u Aračinovu u vreme vojne akcije makedonskih bezbednosnih snaga za oslobađanje ovog sela, onda slika o antiameričkom i antinatovskom raspoloženju u Skoplju postaje jasnija (priče o prisustvu američkih vojnih konsultanata među pripadnicima ONA-e, koje su se u prvo vreme širile skopskom čaršijom ovih dana potvrdio je i nemački list „Der Špigl“).

Američku ambasadu u Skoplju, koja sa svojom ogradom visokom pet-šest metara, više podseća na tvrđavu nego na ambasadu, ovih je dana napustio veći deo personala. Obezbeđenje ambasade je nakon kamenovanja od strane demonstranata pojačano sa još četrdesetak marinaca američke armije. Makedoniju su počeli da napuštaju i stranci zaposleni u ostalim zapadnim ambasadama. Postaje sve jasnije da se „gringosi“ u zemlji „čokalija“ osećaju sve manje bezbednim.

*****

Koreni antizapadnog raspoloženja kod Makedonaca potiču iz vremena raspada SFRJ kada je Zapad priznao nezavisnost Slovenije i Hrvatske, iako je prema mišljenju Badenterove komisije pored Slovenije samo Makedonija ispunjavala uslove da bude priznata kao nezavisna država. Nepriznavanje Makedonije od strane Evropske unije i Sjedinjenih Država zapadni diplomati uslovljavali su rešavanjem problema oko imena, koji je u to vreme nametnula Grčka. Na pitanje zašto Makedonija nije priznata iako su evropski pravni eksperti dali zeleno svetlo za makedonsku nezavisnost, zapadni diplomati su po pravilu odgovarali da pitanje imena nije pravni već politički problem. Ovakvi odgovori su Makedoncima zvučali krajnje apsurdno i kontradiktorno jer prema istim tim zapadnim diplomatima „pravo“ je imalo prednost nad „politikom“ kada je u pitanju upravljanje državama i odnosima među zemljama.

BOMBE I EKONOMIJA: Bombardovanje Jugoslavije je takođe izazvalo lavinu antizapadnih reakcija u Skoplju. Američka ambasada je bila potpuno demolirana od strane demonstranata, koji su usput uništili sve automobile stranih predstavništava i organizacija koji su im su se slučajno našli na putu. Makedonci jednostavno nisu mogli podržati zapadnu politiku koja je kažnjavala jedan, a podržavala drugi hegemonizam, posebno što je ovaj drugi u tom momentu bio mnogo opasniji za Makedoniju. Čak je i tadašnji predsednik Kiro Gligorov jasno stavio do znanja NATO-u da njegova zemlja neće dozvoliti da se sa njene teritorije napada susedna zemlja. Zbog svojih stavova koje je saopštio na proslavi 50-godišnjice formiranja NATO-a, Gligorova je Medlin Olbrajt poslala na doobjašnjenje (čitaj raport) kod tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona. Bez sumnje su i ostali politički subjekti u Makedoniji bili protiv dozvole korišćenja makedonskog neba za napad na Jugoslaviju, ali je vojna akcija Alijanse već bila gotova stvar. „Bio je to prevelik zalogaj za nas“, izjavio je godinu dana nakon rata u Jugoslaviji bivši predsednik Gligorov.

Tvrdnje da su Makedonci protestima pokazali spremnost za neki novi savez sa Srbijom su netačne, jer su građani Makedonije protestima izražavali pre svega strah od širenja albanskog hegemonizma, čiji je sledeći cilj očigledno bila Makedonija. Najbolji dokaz za to je činjenica da su demonstracije izgubile na snazi onog trenutka kada su situaciju pod svoje pokušali da preuzmu dvojac Janaćković-Miletić i kada su se srpske zastave zavijorile na ulicama Skoplja.

Ekonomski faktor je takođe odigrao važnu ulogu u udaljavanju Makedonaca od Zapada. U vreme rata protiv Jugoslavije, Zapad je Makedoniji obećavao med i mleko da bi se na kraju sve svelo na pomoć od 160 miliona dolara. Neispunjena obećanja učinila su da Makedonci sa rezervom gledaju na svako obećanje o nekakvoj velikoj pomoći koja bi došla od EU-a i SAD. Makedonija je na kosovske izbeglice potrošila više od 250 miliona dolara, a NATO trupe su prilikom prelaska preko Makedonije napravile štetu na putevima od 109 miliona dolara. Makedonija za ovo još nije dobila odštetu. Tu je još i šteta koja je napravljena Makedoniji prekidom trgovinskih odnosa sa firmama iz Jugoslavije za vreme rata, koja još nije precizno utvrđena, ali se računa na cifru od nekoliko stotina miliona dolara. Svu ovu štetu je neko trebalo da plati… Pakt za stabilnost? Makedonci su ga skoro i zboravili, a i da nisu ne uzimaju ga za ozbiljno.

Antizapadna osećanja Makedonaca su pojačana i neodgovornim ponašanjem vozača NATO-vih vozila koji su u toku 1999. i 2000. godine usmrtili desetak građana Makedonije, među kojima i jednog ministra sa porodicom. Doduše, i makedonski mediji su mnogo pomogli u stvaranju antinatovskog raspoloženja jer su izveštavali samo o saobraćajnim incidentima u koje su bili umešani vojnici alijanse, a nisu ni pomenuli činjenicu da je u međuvremenu stotinak osoba izgubilo život zbog nepažnje domaćih šofera. Nisu bile retke ni tučnjave između pripadnika KFOR-a i lokalnih momaka koji nisu bili navikli da se stranci u njihovoj mahali ponašaju kao gazde.

IZMENA ULOGA: Teret krivice za ponašanje pripadnika alijanse u Makedoniji, lider Socijaldemokratskog saveza Makedonije Branko Crvenkovski je tada pokušao da prebaci na leđa Ljupča Georgijevskog i njegove vladajuće VMRO-DPMNE, tvrdeći da je vlast previše servilna i popustljiva u odnosu sa Zapadom i okrivljujući Georgijevskog da nije uspeo da strancima pokaže da su u Makedoniji snage alijanse samo gosti i da treba da se ponašaju kao gosti. Crvenkovski je tada ignorisao činjenicu da je baš on potpisnik SOFA-aranžmana sa NATO-om kojim se, praktično gostima sa Zapada daje legitimitet domaćina.

Po starom pravilu, do pre nekoliko meseci antizapadno orijentisani Crvenkovski promenio je retoriku i postao kooperativan u odnosima sa EU-om i SAD, baš u trenutku kada je njegov večiti rival Ljupčo Georgijevski žestoko napao Zapad da pomaže albanske teroriste i da vodi politiku razbijanja Makedonije. Preokret Crvenkovskog neki analitičari tumače kao znak da je Georgijevskom vreme prošlo i da Crvenkovski najnovijim prozapadnim preokretom pokušava da dobije podršku EU-a i SAD na predstojećim parlamentarnim izborima koji su planirani za februar sledeće godine. Ovakvo menjanje uloga u stilu „antizapadne“ i „prozapadne“ retorike nisu nikakva novina u makedonskoj politici. Samo su Crvenkovski i Georgijevski poslednjih deset godina četiri-pet puta promenili „antizapadne“ i „prozapadne“ uloge.