(Ne)poželjni stranci

Evropska unija je prošlog meseca na samitu u Sevilji odlučila da stane na put ilegalnoj imigraciji, pre svega, s Istoka i iz afričkih zemalja. Za početak je dogovoreno da države članice usklade zakonsku regulativu iz te oblasti: da propisima razdvoje legalnu od ilegalne imigracije, odnosno, političkih azilanata; predvide rokove za usklađivanje zakona i urade projekt buduće zajedničke zaštite evropskih granica u tzv. vrućim zonama preko kojih ilegalni imigranti najčešće ulaze.

Predsedavajući unije španski premijer Hose Marija Asnar je još pre početka skupa ukazao na potrebu da EU s trećim zemljama definiše pravne odnose u vezi s ilegalnom imigracijom. Drugim rečima, po njegovom predlogu, koji su odmah podržale Velika Britanija i Italija, trebalo bi suspendovati svu pomoć EU onim državama koje ne sarađuju u borbi protiv ilegalne imigracije ili odbijaju da prime svoje građane koji su proterani iz EU.

Ovaj predlog su, međutim, dočekle na nož, Francuska i Švedska, koje su bile izričito protiv, kao i predsednik Evropske komisije Romano Prodi, koji je uoči samita Asnaru uputio i pismo. U tom pismu kaže da „Evropa mora da garantuje integraciju svakom ko regularno stigne na njenu teritoriju ne dopuštajući pri tome ilegalni transport ljudi“ i takođe tvrdi da „legalna imigracija može da donese samo dobro Evropi“. Predlogu su se usprotivili i visoki komesar za ljudska prava UN Meri Robinson, kao i visoki komesar za izbeglice UN Rud Lubers, koji je rekao da bi primenom tog predloga „Evropa sama sebi pucala u noge“.

VETO: Na samom samitu, Francuska je uložila veto na predlog tako da je prošla njegova modifikovana verzija, kojom je italijanski premijer Silvio Berluskoni ipak bio zadovoljan jer „dozvoljava EU da preispita ugovore sa zemljama koje se ne pridržavaju obaveza“.

Usaglašenim zaključcima unija je ipak počela da izlazi iz pat-pozicije u kojoj se našla kada je reč o ilegalnoj imigraciji. Naime, priliv stranaca tokom devedesetih bio je veliki i odigravao se pre svega iz dva pravca: zemlje koje su nekada imale kolonije suočile su se s rekom imigranata iz Azije i Afrike, dok su, s druge strane, slom komunističkog sistema u Istočnoj Evropi i ratovi na prostorima bivše SFRJ naterali veliki broj ljudi da sreću potraže na Zapadu. Tome treba dodati i Kurde koji su bežali od represalija u Iraku i Turskoj. Bitna novina s time u vezi je u tome što se socijalna pomoć za izbeglice sada znatno smanjuje.

U isto vreme, porast kriminala, pre svega, prostitucije i trgovine drogom, koje stanovništvo nekih zemalja EU dovodi u direktnu vezu sa strancima, ima za posledicu netrpeljivost prema njima i jačanje partija desnice. Čak i u zemljama koje su tradicionalno tolerantne prema imigrantima u poslednje vreme desile su se značajne promene. Tako, na primer, najnovija istraživanja u Švedskoj pokazuju da 54 odsto Šveđana smatra da je u zemlji previše stranaca i povezuje njihovo prisustvo s povećanim kriminalom i problemima u školama.

POOŠTRAVANJE: Sada zemljama EU i Evropskoj komisiji predstoji posao nalaženja zajedničkog imenitelja za buduće zakone koji će se ticati krivičnih dela iz ove oblasti i odgovarajućih sankcija koje za njih slede. U međuvremenu, neke države već su pooštrile propise u vezi s imigrantima i njihovim zapošljavanjem. Propisi su sada restriktivniji u Danskoj i Nemačkoj, s tim što se tamo veće mogućnosti za integraciju nude visokokvalifikovanoj radnoj snazi. U Velikoj Britaniji smanjen je broj prihvaćenih molbi za azil i pomoć koju je vlada davala strancima. U Španiji, firme koje zaposle ilegalne imigrante rizikuju vrlo visoke kazne. Čak i Norveška, koja je izvan EU, u poslednje vreme ima sve više problema s azijskim imigrantima.

Jedna od oblasti preko koje ilegalni imigranti najčešće ulaze u EU (ili bar to pokušavaju) jeste italijanska pokrajina Kalabrija na samom jugu zemlje. Gotovo da ne prođe dan a da na nekoj od pustih plaža ili u vodama oko njih italijanska obalska straža ne pronađe neku skrpljenu barku sa stotinak imigranata. S druge strane, po nekim istraživanjima, upravo će Italiji u narednih deset godina biti potrebno 2.000.000 imigranata da bi se u zemlji održao dobar životni standard. Ali će, kao i u drugim zemljama EU, struktura imigranata biti dosta promenjena. Tražiće se visokokvalifikovani stručnjaci, pre svega, iz oblasti informatike, koji će od domaćih biti bolji iz jednog jednostavnog razloga – u njih država nije uložila nijedan euro, već stižu kao „finalni proizvod“!

Prema podacima Svetske organizacije za migracije sa sedištem u Ženevi, Evropskoj uniji će u narednih 25 godina trebati oko 35.000.000 stranaca iz siromašnih zemalja, koji će činiti jeftinu radnu snagu. Po izveštaju ove organizacije, godišnje u EU ulazi oko 400.000 ljudi, što je za 100.000 više od priliva Latinoamerikanaca u Sjedinjene Države. Ilegalnim prebacivanjem ljudi u EU bave se kineska, ruska, italijanska, albanska i druge mafije, koje na taj način zarađuju pet do sedam milijardi dolara godišnje. Evropi predstoji dug i složen posao da, s jedne strane, zadovolji svoju potrebu za radnom snagom i da, s druge strane stane, na put mafiji. U svakom slučaju, čini se da je liberalni san koji je trajao tokom devedesetih završen. Buđenje može biti jako dramatično.