Koliko će svođenje iračkih računa koštati Džordža Buša i Tonija Blera, jer ya obojicu iračka avantura otvara, pored ostalgo, Pandorinu kutiju domaćih problema. Bušu junioru ponešto o ovom ratu na domaćem frontu mogao je da ispriča i otac
I za Blera i za Buša iračka avantura otvara, pored ostalog, Pandorinu kutiju domaćih problema. Bušu junioru ponešto o ovom ratu na domaćem frontu mogao je da ispriča i otac…
Sećate li se kako je Džordž V. Buš naslovio svoj čuveni govor protiv Sadama Huseina koji je održao pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija 12. septembra 2002? „Decenija laži i izazova? A šta je izneo navodeći „dokaze“? Gomilu laži!
Ovako, bez uvijanja i diplomatske suptilnosti počinje u „Mondu“ svoj tekst o uvertiri za irački rat Injasio Ramone. Optužbe o velikom kolopletu laži koje su pratile kampanju uoči rata, ali i sam tok rata, pa i pobedu u Iraku, sada pune stranice brojnih listova s obe strane okeana.
Počelo je optužbom o tesnoj vezi između Sadama Huseina i terorističke mreže Al Kaida, a kulminiralo tvrdnjom da Sadam poseduje „oružje za masovno uništenje“ (WMD). Ovu skraćenicu (Weapons of Mass Destruction) smislili su timovi Bušovih savetnika za komunikacije. Ta zastrašujuća skraćenica, koju su američki predsednik i njegov britanski kolega dramatično isticali u svim svojim govorima, bila je glavni casus belli za pohod na Irak.
Na tv-kanalu Foks njus mesecima je nadnaslov bio Amerika u ratu. Izbor vesti, komentara, novinarska prezentacija podređeni su samo jednom cilju: propaganda rata. CNN i još neke stanice radile su isti posao za nijansu manje poletno. Najpopularniji američki mediji imali su zajednički moto: patriotizam ispred istine.
U tu ratnu mašineriju jastrebova uleteo je i „beli golub“ Kolin Pauel, ministar spoljnih poslova koji se u početku opirao ratnoj opciji, ali je početkom februara ove godine pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija izjavio da je Sadam Huesein počeo istraživanja na desetine bioloških jedinjenja koja mogu da izazovu najteže bolesti, poput kuge, kolere, tifusa gangrene, variole, hemoragične groznice… Ovu ratnu uvertiru pojačao je potpredsednik Dik Čejni tvrdnjom da je Sadam Husein, ustvari, ponovo napravio nuklearno oružje.
FRIZIRANjE: Impozantan tim od 1000 specijalnih Bušovih inspektora u Iraku nije uspeo da pronađe dokaze da je svrgnuti diktator doista raspolagao ovim ili sličnim oružjem.
Tri meseca posle okončanja rata, odnosno američke pobede u Iraku, sada se analiziraju razlozi zbog kojih se pošlo u rat i sve je jasnije da je reč o velikoj manipulaciji i državnoj laži u kojoj je glavni scenarista i režiser bio opskurni pentagonski Biro za specijalne planove (Office of Special Plans, OSP) koji je imao zadatak da analizira sve što su mu dostavljale razne obaveštajne službe (CIA, DIA, NSA) pravi sinteze, frizira iveštaje i šalje ih vladi. Postojanje ovog Biroa prvi je obelodanio Sejmor Herš, proslavljeni novinar koji je dobio Pulicerovu nagradu za reportažu o masakru u vijetnamskom selu Mi Laj.
U takvom kontekstu logično je što je došlo i do Bušovog, sada već svima znanog „uranijumskog kiksa“ (tobožnja namera Iraka da kupi uranijum od Nigera za pravljenje nuklearnog oružja). Šef CIA Džorž Tenet preuzeo je na sebe odgovornost za ovaj netačan podatak koji je Buš lansirao u jednom govoru naciji, tražeći podršku za vojnu akciju protiv Iraka.
Već nekoliko dana sa najviših mesta u Vašingtonu stižu važne korekcije i priznanja o dojučerašnjim „nesumnjivim činjenicama“ oko iračkog rata. Kako reče jedan zajedljivi komentator, sada Amerikanci opovrgavaju sopstvene manipulacije. Čak je i Pol Volfovic, drugi čovek Ministarstva odbrane, nedavno priznao u razgovoru za časopis „Veniti fer“ da je bila naduvana opasnost od navodnog oružja za masovno uništenje, kao opravdanje za preventivni rat protiv Iraka, „jer je to bio jedini argument koji je mogao da prihvati ceo svet“.
Neki naučnici povlače i neprijatne analogije: Amerika je gotovo sve ratove vodila pomoću ovakvih velikih laži i manipulacija protiv svojih protivnika Indijanaca, Španaca, Severnovijetnamaca, Nikaragvanaca… Velika manipulacija oko oružja za masovno uništenje – nazvana čak i najvećom laži u američkoj istoriji – sada sve glasnije postaje tema rasprava. Bušu junioru je, kao i njegovom ocu, porasla popularnost posle ratne pobede. Sada, međutim, kada se sve jasnije pokazuju mnogo složenije nijanse na iračkom mozaiku, najnovija istraživanja javnog mnjenja otrkivaju pad popularnosti ovog još vrlo popularnog predsednika: njegovu politiku pozitivno ocenjuje 58 odsto Amerikanaca. Istraživanja prvi put pokazuju da većina – 56 odsto – smatra da je vlada preuveličala opasnost od iračkog oružja za masovno uništavanje. Iako Bušovi inspektori nisu uspeli da nađu bili šta što bi potvrdilo tvrdnje o Sadamovom zastrašujućem oružju, 23 odsto Amerikanaca još veruje da ono fatalno takozvano wmd oružje postoji…
OFANZIVA DEMOKRATA: I tako se Džordž Buš konačno našao i na meti demokrata. Ošamućeni talasom „patriotizma“, demokrate zapravo sve do sada nisu ozbiljnije artikulisali kritiku Bušove spoljne politike. Sada su se, međutim, gotovo svi demokratski pretendenti na Belu kuću odvažili da predsedniku poruče da „kaže istinu“ o iračkom ratu, ne samo o produženim neprijateljskim napadima na američke snage i žrtvama već traže i da otvoreno kaže da li su javnosti, pa i Kongresu, istinito prezentovane činjenice o uzrocima, ali i o toku rata.
Senator iz Masačusetsa Džon Keri poručuje da je davno, u Vijetnamu, shvatio šta se događa kada se trvdoglavost i ponos ispreče na putu da se donesu časne odluke. Hauard Din, jedan od demokratskih pretendenata na predsedničku funkciju, inače bivši guverner Vermonta, pozvao je Buša da podnese ostavku jer je, pored ostalog, obmanuo naciju lažno tvrdeći da je Irak kupovao uranijum od Nigerije. I ostale demokrate skupili su hrabrost da kritiku usmere sa posustale ekonomije na Bušovu iračku strategiju: sada se već čuje da je u Irak poslat nedovoljan broj vojnika, da će cena rata biti mnogo viša nego što se očekivalo i da se ne može ni naslutiti kada će američke snage biti povučene. Obnova Iraka je posebno osetljiva tema o kojoj se mnogo pričalo pre početka rata, a sada bi veliki uspeh bio da stanovnici nekih razorenih gradova makar dobiju struju i vodu. Senator Bob Grejem javno je rekao da se Bušova administracija ponela sramno jer neće da kaže Amerikancima koliko rat košta: umesto previđene dve milijarde dolara mesečno, kako je administracija prvobitno planirala, ministar odbrane Donald Ramsfeld priznao je da će rat koštati poreske obveznike gotovo dvostruko više – 3,9 miljardi dolara mesečno.
Republikanci čvrsto stoje uz svog predsednika, smatrajući da je posle dve ratne pobede nepobediv na sledećim predsedničkim izborima. Istorija ima i drugačije primere: od Vinstona Čerčila do Buša seniora. Stanje ekonomije je zabrinjavajuće, berza se nije oporavila, a od kada se Buš junior nalazi u Beloj kući, bez posla je ostalo dva miliona ljudi. Ozbiljni ekonomisti podsećaju da je Klintonova administracija otvorila čak 25 miliona radnih mesta, da je i Buš senior svojevremeno na ovom planu zabeležio poene: dok je on bio u Beloj kući, otvoreno je dva i po miliona novih radnih mesta. Njegov sin će možda biti prvi američki predsednik od 1945. koji će pred izbore morati da pokaže biračima stalnu krivilju rasta nezaposlenosti. Demokrate i one koji bi se mogli nazvati američkom levicom ovi podaci ispunjavaju velikom nadom.
BLER KAO PINOKIO: Za razliku od američke, britanska štampa je od početka imala znatnu distancu prema ratnom entuzijazmu svog premijera.
Njegove tvrdnje da će sigurno biti nađena Sadamova sredstva za masovno uništenje britanski mediji su otvoreno kritički analizirali. Renomirani BBC je otvoreno govorio o manipulaciji i friziranju podataka. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je u polemici između Blera i BBC-ja javnost bila na strani poznate medijske kuće koju redovno prati oko 160 miliona ljudi širom sveta.
Bler se našao pod udarom najjačih kritika kada je u februaru otkriveno da su „strogo poverljivi podaci o Sadamovom oružju za masovno uništenje“ zapravo kolaž fabrikovanih vesti različitih obaveštajnih službi i nekoliko godina stare doktorske teze skinute s interneta. Blera je posebno oštro kritikovala njegova ministarka za međunarodnu pomoć i razvoj Kler Šort, koja je u znak protesta podnela ostavku zahtevajući i od premijera da „organizovano napusti funkciju“ i tako spase Laburističku partiju. Vrlo artikulisane i neuvijene primedbe na račun britanskog premijera dao je i Hans Bliks, bivši glavni inspektor UN-a za oružje.
Konzervativci očigledno neće propustiti da dobro iskoriste Blerovu iračku avanturu i sve što je prethodilo, ali i usledilo posle ratnog pohoda na Mesopotamiju. Već ovog leta, odluka je pala, oblepiće Britaniju posterima na kojima Bler ima dugačak nos kao Pinokio jer je izrekao bezbroj laži.
Na sve te kritike Dauning strit i dalje uporno ponavlja da je premijer „apsolutno uveren“ da je u pravu i da je samo pitanje dana kada će ovo fatalno zabranjeno oružje biti otrkiveno.
Britanska javnost i mediji ne misle tako. Njihova poruka svodi se na jedno: vreme je da Bler podnese ostavku. I za Blera i za Buša iračka avantura otvara, pored ostalog, Pandorinu kutiju domaćih problema. Bušu junioru ponešto o ovom ratu na domaćem frontu mogao je da ispriča i otac…
Redov Džesika Linč, 19-godišnja devojka iz Zapadne Virdžinije, našla se na naslovnoj strani prestižnog magazina „Njusvik“. Ona je verovatno jedini običan vojnik koji ima svoj sajt na internetu. Razlog: Džesika je najslavniji i najpoznatiji ratni zarobljenik iračkog rata.
Početkom aprila ove godine svi američki mediji objavili su priču o njoj: Džesika je jedan od desetoro američkih vojnika koje je zarobila iračka vojska. Ona je sa svojom jedinicom 23. marta upala u zasedu, 11 američkih vojnika je tom prilikom poginulo, a šestoro, uključujući i Džesiku, zarobljeno je. Džesika je do kraja pružala otpor, pucala je na napadače sve dok nije ostala bez municije. Onda su je irački vojnici napali noževima, vezali i odvezli u bolnicu u Nasariji. Tu je Džesiku jedan irački oficir tukao i zlostavljao. Nedelju dana kasnije specijalne američke helikopterske snage sleću na krov bolnice, komandosi savlađuju čuvare i kroz pucnjavu i vatru uleću na odeljenje i spasavaju Džesiku Linč. Predsednik Buš iste večeri obaveštava naciju da je oslobođena hrabra devojka vojnik, junak herojskog rata za bolji i pravedniji svet.
Osam dana posle ovog događaja Pentagon je predao medijima video-snimak ovog dramatičnog događaja, Džesika se pojavljuje na svim naslovnim stranama, rodno mesto se ponosi svojom heroinom, CNN i NBC objavljuju da će o njoj snimiti film.
Kada je 8. aprila rat završen, neki novinari, među njima i oni iz BBC-ja, „Los Anđeles tajmsa“, „El Paisa“ i „Toronto stara“ odlaze u Nasariju, tragom uzbudljive priče o spasavanju Džesike Linč.
I šta otkriva televizijska emisija BBC-ja? Novinari su zapanjeni: ništa nije onako kako tvrdi Pentagonov dokumentarac: Džesika je stradala u saobraćajnoj nesreći kada se njen „humvee“ džip sudario s traktorom, niko je nije maltretirao, na protiv, lekari su joj spasli život, čak su joj članovi porodice doktora Saada Abdula Razaka dali krv. BBC dalje otrkriva da su lekari, uz velik rizik, pokušavali da stupe u kontakt s američkim snagama da bi im predali Džesiku. Dva dana pre napada komandosa odvezli su povređenu devojku ambulantnim kolima do američke linije, ali malo je falilo da američka vatra ubije sopstvenu junakinju i njene spasitelje. Irački lekari su onda obavestili iračku vojsku da ih Džesika čeka.
„A onda su se, u zoru 2. aprila, pojavili komandosi uz veliku vatru i viku: Go! Go! Go! Sve je ličilo na holivudski film sa Silvesterom Staloneom… Mada nije bilo nijednog iračkog vojnika, pucali su u vazduh, čule su se eksplozije, povici… Ma, kao na filmu! Bili smo u šoku…“ ispričao je novinarima BBC-ja doktor Anmar Udaj.
Priča o Džesiki Linč ostaće zabeležena u analima ratne propagande. Ovih dana je i Pentagon analizirao priču o Džesiki Linči i događaj nedvosmisleno prikazao u sasvim novom svetlu: Džesika Linč i njena 507. jedinica zalutali su na putu za Bagdad. Jedinica je krenula pogrešnim putem, usled iscrpljenosti, gladi i gubitka orijentacije upala u zamku. Komora se izgubila, većina oružja je bilo neispravno. Džesika Linč je stradala kada se prevrnuo njen džip, nije ispalila nijedan metak… otkriva zvanični izveštaj na 15 stranica. Izveštaj hvali zarobljene vojnike za „hrabro i dostojanstveno držanje“.
Porodice poginulih vojnika ne kriju ogorčenje. „Nisam za lov na veštice, ali mislim da neko snosi odgovornost za ovaj događaj“, izjavio je Rendi Kil iz Kamforta u Teksasu koji je u ovom okršaju izgubio sina.
Ali, kako to biva u onim sjajnim holivudskim filmovima, verovatno će i ovog puta biti podeljene one metalne značke za hrabrost… Džesika se u međuvremenu oporavlja u vojnoj bolnici „Volter Rid“ u Vašingtonu. Iz njenog gradića Pelestajn u Zapadnoj Virdžiniji poručuju da joj spremaju veličanstven doček. Kako i priliči ratnom heroju…
S.A.
Bagdadske bolnice kolabirale su u trenutku kada im je bila najneophodnija pomoć. Bolnički direktori i doktori žale se da nisu primili nikakvu pomoć od koalicionih snaga, a sve što su dobili bila su obećanja
(Ekskluzivno za „Vreme“ iz Bagdada)
Američke i britanske okupacione snage procenjuju da samo u Bagdadu trenutno ima 700 lokacija na kojima se nalaze neeksplodirane bombe, oklopna vozila, tenkovi i UXO-i. Da bi se raščistile pojedine lokacije, neophodno je angažovanje stručnih timova koji će i po nekoliko dana raditi na lokalitetima. Izvesno je da će građani Bagdada morati da sačekaju nekoliko godina da se njihov grad trajno oslobodi svih neželjenih produkata rata izbačenih iz američkih aviona ili ostavljenih u povlačenju iračkih vojnika. Na uličnom tržištu u Bagdadu mogu da se nađu šrafovi, cevi, patike, kompjuteri, fudbalske lopte, ali i oružje marke AK47 i nedavno ukradene granate, dok svaki kraj ima svoj spontano formiran bazar oružja.
Nekoliko desetina ljudi svakodnevno izlaže raznovrsno teško naoružanje revnosno demonstrirajući njegovu upotrebu uzastopnom rafalnom paljbom u vazduh. Odmah tu, pored vas. Ruski hand made bacač granata sa raketnim punjenjem može da se nađe za 50.000 iračkih dinara ili 40-50 dolara. Kad naiđe američka patrola, trgovci oružjem sakrivaju robu ispod kutija ili u prtljažnike svojih automobila i čim ona prođe, prodaja se nastavlja. U vrelim bagdadskim noćima prostiru se zvuci rafalne paljbe iz kalašnjikova praćeni odgovorom – mitraljeskom vatrom. Iračani ne pokazuju nikakve znake osetljivosti na ove zvuke, koji su postali uobičajena pojava. O uzrocima tih paljbi i akterima događaja, kao i o brojnim žrtvama koje su pale, ne razmišljaju.
MASOVNO UBIJANjE: Žrtve nasilja obično završe u bagdadskom odeljenju za sudsku medicinu smeštenom na blatnjavo-krvavom putu odmah do Ministarstva zdravlja. Autobus krcat uplakanim ženama parkiran je ispred glavnog ulaza. Jedan starac povraća pridržavajući se rukom o zid, dok pored njega nekoliko ljudi utučeno sedi na zemlji. Prazan mrtvački sanduk, izrađen od drvenih dasaka sa krvavom mrljom u unutrašnjem delu, ostavljen je pored ulaznih vrata. Opor zadah smrti oseća se unutar zidova bolnice – 90 odsto nasilno umorenih stanovnika Bagdada prođe kroz ove prostorije na putu do groblja.
Tog ponedeljka bolnička vrata otvorila su se u osam sati ujutro, a do 11 sati doktor Hasan Faisal Lazim video je već 15 leševa. Od kada je Bagdad pao u ruke saveznika, 9. aprila 2003. godine, doktor Lazim konstatuje smrt u proseku 15-25 ljudi dnevno – svi ubijeni. Od tog datuma je više od hiljadu ljudi nasilno okončalo život, objašnjava doktor pokazujući na policu i fioku koje su prepune bolničkih izveštaja. Pre rata u proseku je bivalo pet ubistava mesečno. Država ima monopol na nasilje, a brigu o žrtvama režima treba da preuzme neko drugi. I pod Sadamom se teško moglo živeti udobno i mirno, a ne osetiti gnev režima na svojoj koži. Međutim, današnje nasilje je nasumično i nemoguće je napraviti ravnotežu. Doktor Lazim pripisuje nasilje nedostatku bezbednosti: „Oružje je lako nabaviti, a Iračani su prepuni besa koji se nataložio u protekla tri rata i zbog ekonomskih sankcija iz 1991. godine.“ S obzirom na činjenicu da je veoma lako nabaviti oružje i da ne postoje zakonske konsekvence za njegovo nošenje i upotrebu, svađe se obično završavaju ubistvom koje prolazi nekažnjeno. „Plašim se da uđem u raspravu s nekim na ulici“, kaže doktor, „nema vlasti, nema reda. Dužnost je međunarodnih snaga da uspostave bezbednost.“ Doktor Lazim je nedavno prvi put video žene žrtve nasilja. Jedna od ubijenih bila je tinejdžerka koju su Amerikanci našli prerezanog grkljana, dok su druge dve prvo bile silovane, a potom ubijene.
BEZ REDA I ZAKONA: Po zauzimanju grada okupacione snage zabranile su posedovanje oružja kalibra većeg od 7,62mm. Kalašnjikov se smatra lakim oružjem. Za vašu informaciju, ovo oružje može da napravi rupu veličine grejpfruta u telu. U dvorištu glavne policijske stanice u Bagdadu nalazi se pult na kome je zakačeno izgužvano parče papira na kome piše: „Desk za amnestiju i registraciju oružja“. Tri dana posle postavljanja pulta, donkihotovskog pokušaja da se napravi red i zakon, pozornik Rabi uplašeno priznaje da „nijedno oružje nije predato“. Rabi evidentno nije iznenađen, svestan činjenice da je Bagdad postao veoma opasan grad u kome policajci nerado idu u patrolu bez vojne pratnje. Policajci su naoružani samo pištoljima, a svi ostali nose automatsko oružje. Moj taksi-vozač kaže da se plaši da me primi u auto ukoliko lokalni putnici u istom trenutku stanu u red za vožnju, dok se u automobilu skoro svih bagdadskih taksista krije pištolj.
Malo je nade da će ranjenicima u bagdadskim oružanim uličnim borbama biti ukazana pomoć. Jakub al Jabari, mikrobiolog u iračkom Nacionalnom centru za transfuziju krvi smeštenom u kompleksu zgrada zvanom Grad medicine, odgovara na pitanje da li ima nestašice krvi, iznoseći istovremeno procenu celokupne situacije u Iraku: „Nestašica je svega, krvi, opreme, ljudstva.“ Ovaj čovek nije primio platu tri meseca, njegova laboratorija izgleda kao prašnjav podrum u kome bi bolnica eventualno mogla da drži raubovane mašine. Jakub al Jabari i njegovi pomoćnici koriste kuhinjski frižider za čuvanje krvi. Frižider se iznenada isključio, rekoše da je privremeno nestalo struje u centru. „Ne radi, ne radi, ne radi“, uzrujano govori mikrobiolog udarajući jednu centrifugu za drugom. Otvorio je prljavi frižider i rukom pokazao na unutrašnjost. „Krv je zaražena“, kaže ogorčeno, „mi ubijamo ljude, ne spasavamo ih.“ Ukoliko Iračanima treba krv, moraju sami da se snađu za donatore i povedu prijatelje ili rođake u centar.
Bagdadske bolnice kolabirale su u trenutku kada im je bila najneophodnija pomoć. Bolnički direktori i doktori žale se da nisu primili nikakvu pomoć od koalicionih snaga, a sve što su dobili bila su obećanja. Najviše se oslanjaju na generatore, s obzirom na to da samo nekoliko sati dnevno imaju struju. Ponekad moraju da operišu samo uz svetlost sveća. U većini bolnica i klinika voda je zaražena ili je uopšte nema. Rezultati su tifus, dijareja, gastrointitis. Bolnice nemaju klima-uređaje, lekove, kiseonik, sredstva za anesteziju, podovi su prljavi, krv nije čista, dok muve lete oko đubreta ispred bolnice i prenose zarazu dalje.
Kako je bolničko osoblje poraženo, haos caruje. U bolnicama nema kompjutera i koristi se reciklirani karbonski papir. Nema dovoljno benzina za ambulantna kola (o bezbednosti da ne govorimo), a često se dešava da kola hitne pomoći prilikom transporta pacijenata presretne američka patrola u toku noći i zaustavi zbog kršenja policijskog časa. Benzina nema ni za prevoz doktora do bolnice. Lekare je sramota da saopšte pacijentima da nemaju dovoljno lekova. Bezbednosna pravila ponašanja nalažu da osoblje ranije napusti posao da bi stigli bezbedno svojim kućama. Kad trebovanje (lekovi, zavoji…) stigne u bolnicu, osoblje živi u strahu od pljačkaša. Budući da bolnica nema rashladni sistem, lekovi i vakcine najčešće propadaju. Osoblje nije motivisano, ne primaju platu, nemaju rukovodstvo i komunikaciju sa ostalim bolnicama i niko nije ovlašćen da donese bilo kakvu odluku.
MAKU, MAKU: Ispred jedne bolnice u čijoj sam posetio bio, zaustavio se automobil uz škripu kočnica. Žena u crnini je vrištala dok ju je medicinsko osoblje premeštalo iz automobila u razvaljena bolnička kolica. Rođaci nesrećne žene čvrsto su držali raspadajuća kolica da bi sprečili pomeranje malaksale pacijentkinje kojoj je krv šikljala iz materice. Širok krvavi trag proteže se od bolničkog ulaza za automobile, preko recepcije, niz stepenice do sale za hitne slučajeve. Nema nikoga da očisti krvav pod u ovoj tipičnoj bolnici, praznoj i prljavoj.
Bolnicu „Al Nuri“ obezbeđuju i štite od pljačkaša naoružani religiozni aktivisti. I dan-danas su tamo. Jedne noći doktor je primio dve žene i jednog muškarca zbog rana zadobijenih u pucnjavi. Doktor se žali da sada svi ljudi imaju oružje i kaže da je pre rata bilo malo ovakvih slučajeva. Kaže da je video i rane od granate. U blizini bolnice postoji tržište oružja odakle se mogu čuti pucnji u večernjim časovima.
Ne nazire se kraj trenutnog stanja u Iraku, a ljudi su već postali nostalgični za prethodnim režimom. Ako ništa drugo, postojao je režim – kažu Iračani. „Maku“, ili u prevodu sa iračkog jezika „nema“, izraz je koji najčešće čujem od mojih taksista. „Maku“ bezbednosti, vlade, struje, vode, benzina, hrane, lekovai, novca, posla. Maku, maku, maku.
Nil Rosen
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
