Na trusnom području

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Trebalo je da to bude njegova osveta. Samit G8 u L’Akvili, italijanskom gradiću uništenom u zemljotresu 6. aprila, trebalo je da bude Berluskonijeva najbolja šansa da oživi uništenu sliku o sebi na međunarodnoj sceni, da se pokuša s novim usponom, nakon iznenadnog pada na evropskim izborima.

Međutim, Berluskonijevo kockanje još jednom nije dalo rezultate i to na mnogo stolova. Odluka da pomeri samit G8 sa prvobitno planirane lokacije na sardinijskom ostrvu La Madalena u grad uništen zemljotresom, prihvaćena je uz mnogo prigovora od strane učesnika koji dolaze iz država članica ekskluzivnog kluba.

Nova lokacija je vojna četvrt, škola za oficire srednjih činova, na obodu L’Akvile. Taj objekat preživeo je zemljotres i pretvoren je u centar spasilačke i mašinerije za izgradnju. Tu mašineriju pokretalo je 15.000 muškaraca i žena koji su se pobrinuli za više od 65.000 ljudi izgubljenih u zemljotresu.

Tri meseca nakon zemljotresa ljudi još smešteni pod šatorima postali su nezadovoljni i besni. Oko 25.000 građana L’Akvile – ostali su se razmileli po hotelima na jadranskoj obali – na sopstvenoj koži i svakodnevnom životu osećaju Berluskonijevo premišljanje o tome kako izgraditi grad uništen u zemljotresu. Berluskoni i njegov nameštenik Gvido Bertolzo, šef civilne zaštite, odlučili su da premeste samit G8 u L’Akvilu kako bi pažnja ostala usmerena na sudbine raseljenih ljudi. Tako je bar rečeno na pres konferenciji na kojoj je Berluskoni, tri dana nakon zemljotresa, najavio svoju odluku. U međuvremenu, vlada je izdala kontroverznu odluku o rekonstrukciji koja je izazvala protest građana i gradonačelnika oblasti pogođene zemljotresom.

Kritičari su tvrdili – s dosta argumenata – da novac koji je vlada izdvojila za izgradnju L’Akvile nije dovoljan, i da finansijski mehanizam predviđen da podmiri saniranje srušenih zgrada i spomenika neće funkcionisati. Sasvim suprotno, tvrde lokalna udruženja građana L’Akvile, to će biti efikasan način za depopulaciju ove oblasti.

PROTEST: Građani L’Akvile već su previše umorni od Berluskonijevih obećanja i, kako se približava G8, shvatili su da samit može postati globalna scena za njihov protest. Tako je, tri dana pred zvaničan početak samita, 5000 ljudi noseći sveće učestvovalo u tihom maršu među ruševinama. Bila je to noć žalosti za 300 ljudi poginulih u zemljotresu, ali je ujedno bio i tihi protest protiv održavanja samita G8.

Dan kasnije, 7. jula, u L’Akvili su lokalna udruženja i nacionalni društveni pokreti organizovali skup na kom se govorilo protiv „šok ekonomije“, korišćenja prirodnih i društvenih katastrofa za proguravanje neoliberalne politike. Zemljotres je tako povezan sa „savršenom olujom“ globalne krize, koja je u Italiji bila korišćena kao pritisak na sindikate i javnost da prihvate neke socijalne i ekonomske reforme koje su želeli Berluskoni i njegova vlada.

Dok su aktivisti, arhitekte i ekonomisti raspravljali u L’Akvili, 100 kilometara zapadno, u Rimu, društveni aktivisti započeli su svoj kreativni protest protiv G8. Jednu od glavnih ulica koja vodi do L’Akvile – postoji autoput između prestonice i mesta gde će biti samit G8 – blokirali su aktivisti na pola sata, ometajući saobraćaj i „hvatajući“ u gužvi neke od diplomatskih delegacija koje su se okupljale u Rimu. U drugom delu grada u blizini terminala u Ostiensu, druga grupa aktivista blokirala je glavno transportno čvorište u gradu. Došlo je do velikog sukoba s policijom koja je brzo razmeštena u opremi za razbijanje demonstracija, više od 20 osoba je uhapšeno.

Protesti protiv G8 zvanično su otpočeli 4. jula u severnom delu Vićence, gde je više od 10.000 ljudi demonstriralo protiv američke vojne baze čija je izgradnja počela u ovom mestu. Iako su demonstracije bile mirne, došlo je do bezazlenog koškanja sa policijom, koje je Vlada iskoristila da digne uzbunu zbog potencijalno nasilnih protesta u vreme zasedanja G8.

KRITIKA SPOLJA: Iako su u Italiji političke strasti unutar vladajuće koalicije uzburkane, zbog svetske ekonomske krize i Berluskonijevih privatnih afera, prava kritika zapravo dolazi spolja. Strana štampa sa promenljivim stavom prati sapunsku operu o Berluskonijevim žurkama i ženama koje su, navodno, plaćene da ih posećuju. Na početku tračevi i „italijanski folklor“ bili su ono što je privlačilo pažnju strane javnosti. Sada se klima promenila, pa se strani mediji sve više pitaju da li je čovek kao Berluskoni, okupiran privatnim problemima, u stanju da vodi jednu od najvećih svetskih ekonomija, jednu od vodećih evropskih nacija i jednog od glavnih učesnika u međunarodnim vojnim misijama UN-a i NATO-a, kakva je Italija. Vlada gura dalje, dok Katolička crkva u Italiji, za koju se teško može reći da je progresivna snaga, svakodnevno ispaljuje strelice u pravcu ekonomske politike i antiimigracione kampanje. Sudije i advokati, dve teško pomirljive strane, glasne su ovih dana u svom protivljenju novom zakonu o prisluškivanju i kriminalističkim procedurama. Novinari pozivaju na dan nacionalnog štrajka, 14. jula, zbog smanjenja fondova, rastuće vlasničke koncentracije i ograničenja slobode štampe.

Udruženja preduzetnika, ranije prijateljski raspoložena prema onome ko je iz njihovog jata, tražila su jače i hrabrije mere da bi se privreda održala na nogama. Izveštaj MMF-a i OEBS-a kaže da je italijanski BDP pao za 5,5 odsto u 2009, i da se očekuje da odnos deficita i BDP-a bude trostruko veći nego što je propisano zakonima EU.

ZAVERA: Sindikati najavljuju na jesen štrajkove i proteste u kojima će učestvovati mnogi, od školstva do transporta, od zaposlenih u javnim službama do industrijskih radnika. Berluskoni uzvraća napadajući domaće i inostrane medije i pri tome koristi jedan od svojih omiljenih refrena – „zavera“, tvrdeći da je njegova vlada dobra i jaka, i da njegova liderska pozicija nije ugrožena. On kaže da „novinari opisuju zemlju koja ne postoji“. Ako je tako, mogao bi neko reći, onda je to prilično raširena bolest, poput svinjskog gripa.

Listovi poput „Fajnenšel tajmsa“ i „Gardijana“, pomenimo samo britansku štampu, govore drugačije. Na celoj strani, pre nekoliko dana, „Fajnenšel tajms“ tvrdi da je u Berluskonijevoj vladi već počeo sukob oko nasledstva, u kom se bliski saradnici i verni ministri pominju kao mogući naslednici premijera. „Gardijan“ ide još dalje. U članku koji je objavljen dan uoči početka samita G8 britanski list citirao je neimenovani diplomatski izvor koji kaže da su pripreme za samit bile toliko haotične, da su stariji zvaničnici razmišljali i o izbacivanju Italije iz G8. „Gardijan“ tvrdi da su u poslednjoj nedelji priprema američke diplomate preuzele inicijativu kako bi bio prevaziđen problem zbog italijanske nepripremljenosti.

U istoriji G8, predstavlja slučaj bez presedana to što je zemlja domaćin samita kritikovana preko granice diplomatskih pravila pristojnosti. To znači da je unutar zidina atmosfera bila daleko od prijateljske. Rečeno je i da je svojim privatnim, javnim i političkim gafovima, Berluskoni naneo štetu ugledu čitave G8. Franko Fratini, italijanski ministar spoljnih poslova, odgovorio je na „Gardijanove“ navode rekavši da je to list koji je „izbačen iz kluba pouzdanih medija“. Međutim, direktnog odgovora na „Gardijanove“ navode nije bilo. Ni „proširena“ verzija samita, za koju se Berluskoni odlučio kako bi očuvao sliku o „zemljama u usponu“, nije uspela da spase samit.

Na samitu G20 u aprilu prošle godine u Londonu doneta je važna odluka. Još važnija će biti doneta na sledećem samitu, koji će se održati sredinom septembra u SAD, u Pensilvaniji. Osim Berluskonija, i drugi lideri zemalja članica suočavaju se sa rastućom krizom kredibiliteta, počev od britanskog premijera Gordona Brauna, koji je u neprilikama i čija Laburistička partija beleži najveći dosadašnji pad podrške. Čini se da je Berluskonijeva naivnost iznela na površinu krizu u samoj grupi G8, ali to je učinjeno na pogrešan način i u najgorem mogućem trenutku. Samit grupe G8 u L’Akvili trebalo je da bude susret sa koga će se ponovo poslati poruka svetu o sposobnosti glavnih privrednih sila za donošenje važnih odluka i njihovoj vodećoj ulozi. Trebalo je da izađe na kraj sa globalnim kreditnim krahom i ekonomskom krizom, situacijom u Avganistanu i drugim regionalnim pitanjima, poput klimatskih promena (uoči Konferencije UN-a o klimatskim promenama zakazane za 30. novembar u Kopenhagenu), mogućnosti nove runde liberalizacije tržišta koja bi se suprotstavila protekcionizmu… Sve su to vrlo ozbiljne stvari. Možda preozbiljne da se organizacija njihovog razmatranja prepusti Berluskoniju.