Musliman sam, tim se dičim

Za „Vreme“ iz Kaira

Još jednom, po ko zna koji put od daleke 1382. godine, verska netrpeljivost preti društvenoj strukturi egipatske nacije koja pokušava da izgradi osnovu za jedan novi ekonomski, politički i društveni sistem. Mišljenja se razilaze u pogledu toga šta je uzrok ovoj netrpeljivosti – fanatizam, rušenje tabua ili lov u mutnom povezan sa pripadnicima staroga režima – tek verski sukob predstavlja kamen spoticanja na putu izgradnje post-Mubarakovog Egipta. Scenario verskih razdora kroz vekove se ponavlja na monoton i krvav način, sve do nedavnog incidenta u radničkom kvartu Imbaba, u kome žive mnogi Kopti. Rezultat je isti: nasilje i ispoljavanje fanatizma na obe strane, jer uprkos brojnim pričama o verskim slobodama i građanskim pravima, tolerancije i dijaloga po tom pitanju nema.

Te, 1382. godine, Egiptom je vladao sultan Mameluka Barkuk, koji je imao odlične veze sa tadašnjim papom Matijom. Jednoga dana Kopti su mu se požalili da „nekakva gomila“ pokušava da zapali „Viseću crkvu“ u delu grada koji se danas zove Stari Kairo, na šta je vladar odmah naredio istragu, jer reč je bila o hrišćanskoj svetinji u koju je prema legendi svratila Marija sa malim Isusom i Josipom ćilimarom da bi tu prespavali i malo se odmorili pre nego što su nastavili put u Asjut. Detalji ovoga događaja uglavnom su se „pogubili“ u analima istorije, najverovatnije i zbog toga što nam nude sasvim drugu priču od one koju beleži u XV veku arapski istoričar Al-Makrizi. On je zapisao da je bila kreirana jedna opšta atmosfera neprijateljstva prema Koptima: hrišćane su napadali na ulici, manastirima su oduzimali imanja, a mnoge Kopte su mučili i nasilno „prepisivali“ u islam. Koptski izvori iskoristili su ove podatke da bi napisali knjigu Istorija patrijarha koptske crkve.

Kopti i muslimani živeli su u „slozi i ljubavi“ sve do sredine XIV veka kada je velika suša pogodila Egipat, a onda je „crna smrt“ stigla ovamo iz Male Azije potvrđujući onu narodnu „da đavo nikada sam ne putuje“. Kopti su bili ti koji su nagrabusili, jer su bili em manjina, em slabiji. A onda je Otomanski Turčin Selim 1516. godine pokorio arapski svet, pa i Egipat kojim su njegovi naslednici vladali sve do dolaska Napoleona Bonaparte krajem XVIII veka. U međuvremenu su mnogi Kopti menjali veru i ne samo nasilno, već i da bi sačuvali pare, imanja, napravili dobar posao…

MUKE PO KOPTIMA: Ako se uzmu u obzir trenutna događanja u Egiptu, u proteklih 629 godina (od sultana Barkuka pa do naših dana) malo se toga promenilo u životu Kopta u Egiptu. Tu konstataciju potvrđuje i činjenica da se u zemlji od preko 80 miliona stanovnika do danas na vodećim položajima našao samo jedan Kopt: Butros Butros Gali u rodnom Kairu dogurao je do zvanja pomoćnika ministra spoljnih poslova, dok je u Njujorku postao generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Među uspešnim egipatskim Koptima nalazi se svakako i Nagib Saviris, prema procenama američkog „Forbsa“, jedan od 70 najbogatijih ljudi na svetu. Sve ukazuje na to da je Koptima u Egiptu, pored znanja i umeća potrebno još mnogo toga kako bi – eventualno jednog dana – mogli da budu jednaki sa svojim sunarodnicima muslimanima. Po mišljenju mnogih stručnjaka i poznavaoca prilika u ovom delu sveta, to je gotovo nezamislivo, svakodnevni verski sukobi na ulicama Egipta potkrepljuju uverenje da njihov status može samo da bude gori.

Sve crkve u Egiptu čuva vojska, i to odvajkada. A rezidenciju koptskog patrijarha Šenude čuvaju vojnici u četiri bunkera na svakom ćošku palate, naoružani teškim mitraljezima. Razlog? Pored vekovnih – najblaže rečeno – nesporazuma između Kopta i muslimana, nedavno su se na ovdašnjim prostorima pojavili takozvani salafisti, najradikalnija islamska grupacija, koja je, maltene, preko noći, odmah posle svrgavanja predsednika Mubaraka, dospela na naslovne strane ovdašnje štampe. O njima se još ne zna mnogo, osim da u potpunosti zagovaraju šerijatsko pravo, odnosno totalnu islamizaciju zemlje. Međutim, sve se više govori o tome da su salafisti produžena ruka Muslimanske braće i da su zaduženi za obavljanje njihovih „prljavih poslova“, jer se Braća trude svim silama da sebe prikažu kao umerenu i nenasilnu grupu, spremnu da svima udovolji u post-revolucionarnom Egiptu.

foto: reuters

KISELINA NA LICE: Svi salafisti imaju brade, ali briju brkove, jer tako, kažu, više liče na proroka Mohameda. Njihova organizacija se danas ponaša kao država u državi. Preko medija već upućuju poruke i pretnje svima koji žive u ovoj zemlji. Jedan od njih se oglasio preko kairskog dnevnika na engleskom jeziku „Edžipšn gazet“ da bi poručio ženama ove zemlje „da će morati da se pokrivaju od glave do pete od onoga dana kada oni (salafisti) uzmu vlast…“ Nejasno je ostalo je li ova opomena upućena svim ženama, a to znači i hrišćankama i strankinjama, ili samo muslimankama, tek salafisti saopštavaju da će „sve žene koje se ne budu ovako oblačile i tako izađu na ulicu presretati aktivisti salafista i sipati im kiselinu u lice“. Za sada muškarcima niko ne preti da će biti prisiljavani da puštaju brade i nose pantalone „trofrtaljke“.

Svima onima koji nemaju bar neko znanje o ovom delu sveta ovakve slike i napisi mora da deluju traumatično pa i suludo, ali je sve to posledica dubokog jaza između muslimana i hrišćana u egipatskom društvu, što lako može da kulminira u još žešće sukobe. Salafisti su bure baruta sa fitiljem koji se krati ili produžava po potrebi. Tome valja dodati da egipatski pokret salafista gaji veoma dobre veze sa iračkim ogrankom Al kaide koji je prošle godine u jednoj bagdadskoj crkvi izmasakrirao na desetine hrišćana i odmah potom poručio „…da će i dalje da ubijaju sve one koji se protive njihovoj braći salafistima“.

Ova druga egipatska revolucija na trenutak je Koptima ulila nadu da budućnost malo više obećava, sve dok iz dubokog mraka prošlosti nisu izašli salafisti. Stariji Kopti se prisećaju „Revolucije slobodnih oficira“ 1952. godine kada su ovdašnji hrišćani bili zavijeni u crno, jer ih je Naserova politika nacionalizacije lišila kapitala i imovine koje im je oficirska hunta bukvalno otela. Naime, egipatski Kopti činili su između deset i 20 odsto stanovništva, ali su bili tako ekonomski jaki da su u svojim rukama držali i više od 50 odsto kapitala. Unesrećeni ljudi počeli su da gledaju u pravcu inostranstva pa su se tako mnogi od njih iselili u Australiju, Severnu Ameriku ili Evropu. Danas situacija nije baš tako crna kao „…u Naserovo vreme“, ali mnogi Kopti počinju da razmišljaju o iseljavanju.

Prošle godine, nekako baš u ovo vreme, jednu moju zemljakinju, koja radi kao turistički vodič, njen kolega Kopt pitao je da li ima egipatsko državljanstvo, s obzirom na to da je rođena u Egiptu. Odgovorila mu je da nema, da ga nije uzela kada je to bilo prilično jednostavno i da je sada procedura mnogo komplikovanija. Kolega Kopt, uz molbu da se ne naljuti, samo joj je rekao: „Kako stvari stoje, verovatno ga nećeš ni dobiti. Doneli su zakon da više ne daju državljanstva nemuslimanima.“

Možda bi i to trebalo da bude upozorenje da su ti u Egiptu, ako si bilo šta drugo a ne musliman, prava ograničena.