Muškarci mogu da plaču

Politika je ženskog roda, Marijana je simbol Francuske, ali stara, emancipovana republika još drži žene u zadnjem dvorištu politike. Socijalistkinja Segolen Rojal (53) uspela je da probije onaj stakleni politički plafon i da doskora nevidljivu političku energiju žena učini medijski vrlo upadljivom. Da li će Segolen uspeti da na proleće bude izabrana i za Madame la Presidente, prvu ženu predsednicu Francuske?

Njen izlazak pred političke navijače često prati poznata vedra i ritmična pesma italijanskih partizana! „Bella, ciao! Bella, ciao! Bella, ciao, ciao, ciao!!“

Bella je naravno Segolen.

Segolen je trenutno najpopularnije i najlepše lice francuske političke pozornice: smeši se sa naslovnih strana najrazličitijih magazina. O njoj pišu i „Tajm“, „Ekonomist“, „Gardijan“, „San Francisko kronikal“, „Republika“… Segolen je od relativno malo poznate provincijske političarke (istina, u Francuskoj je jedina žena predsednik regiona, Poato-Šarant) izbila na sam vrh popularnosti: ona je jedini francuski političar koji je uspeo da uđe u društvo 50 najomiljenijih ličnosti Francuske. Sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da ona po popularnosti daleko nadmašuje svoje političke rivale: po svim anketama oko 30 odsto Francuza priželjkuje da Segolen Rojal bude sledeći predsednik Republike Francuske.

Segolen nije prihvatila da bude u sviti stare političke elite francuske Partije socijalista koju u ovom kulturnom krugu zovu les elephants (slonovi): izborila se za sopstveno mesto i čak izvojevala kultni status. Vrlo je popularna među ženama, mlađim, obrazovanijim socijalistima. Oni veruju da samo ona može da izvuče Francusku iz političke apatije, depresije, socijalnih nejednakosti i etničkih tenzija koje su se produbile za vreme 12-godišnje vladavine Žaka Širaka.

Francuska se suočava sa velikim problemima: nezaposlenost mladih je među najvećima u Evropi, kriminal je u porastu, a mnogi strepe da su prošlogodišnji neredi među tinejdžerima imigrantima samo uvertira u još žešće rasne sukobe.

Francuska je 2002. bila šokirana kada je lider desničarskog Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pen u prvom krugu pobedio socijalistu Lajonela Žospena. Ovog puta za ove glasove s desnog krila boriće se današnji ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi (51), harizmatični demagog koji svoje političke sledbenike s desnog centra najviše očarava oštrom retorikom protiv imigranata.

PODELJENA LEVICA: Najnovija istraživanja javnog mnjenja dnevnika „Le Parizjen“ pokazuju da njenu kandidaturu za predsednika podržava 59 odsto pristalica Socijalističke partije, dok Džek Lang, nekadašnji ministar kulture, ima podršku samo 20 odsto simpatizera. U predizbornoj trci naći će se i bivši ministar finansija Dominik Štraus-Kan koji se na političkom spektru nalazi na levom centru. On ima podršku 19 odsto birača koji glasaju za socijaliste. Loran Fabijus (60), bivši premijer koji je prošle godine doveo do rascepa među socijalistima lobirajući protiv Ustava Evropske unije i koji tvrdi da je on jedini predstavnik „prave levice“, ima podršku 12 odsto birača. Žospen se neće kandidovati, ali je kao tipičan predstavnik stare garde socijalista (les elephants) izjavio da neće podržati Segolen Rojal koju je indirektno optužio da je demagog i da se ne drži pravih levičarskih vrednosti svoje partije.

Dakle, statistika tvrdi da je Segolen Rojal nesumnjiv favorit za predsedničku nominaciju svoje partije idućeg meseca. Ali kako ukazuju pojedini francuski analitičari, partijski „slonovi“ se neće tek tako povući pred šarmantnom političkom protivnicom koju su letos fotoreporteri snimali u bikiniju kako vežba akva-aerobik. Na figuri joj mogu pozavideti i 20 godina mlađe glumice, bio je komentar. Njeni protivnici se nadaju da će se njena popularnost raspršiti kao balon od sapunice.

I DESNICA…: I na desnici shvataju opasnost koja dolazi sa leva, pa će se kao kandidat, sva je prilika, pojaviti i sadašnja ministarka odbrane, 60-godišnja Mišel Aliot-Mari, koja otvoreno priznaje u intervjuu za „Figaro“ da je njen pol glavni razlog što je jedno krilo njene partije kanididuje za predsednika. Namerno asocirajući na slavnog De Gola, ona je naciji poručila da su predsednički izbori „susret francuskog naroda i jednog čoveka… ili jedne žene“. Lukavo lansirajući ovu krilaticu ministarka odbrane zapravo taktički vešto pokušava da zaobiđe partijske strukture u kojima glavnu reč vodi njen glavni rival Nikola Sarkozi (51), ministar unutrašnjih poslova. Politički analitičar Mišel Darmon postavlja pitanje da li je uopšte moguće zaobići mesje Sarkozija koji dominira francuskom desnicom. Sarkozi ne krije da mu ambicije Aliot-Mari nimalo nisu po volji, pa je partijsku koleginicu optužio za „širenje razdora“. Protiv potencijalne kandidatkinje desnice za predsednika krenula je pažljivo orkestrirana kontraofanziva.

Segolen Rojal je optimista, misli da će ovog novembra biti nominovana za predsedničkog kandidata socijalista: ona ocenjuje da su njeno najjače oružje njeni sledbenici okupljeni u pokretu Desirs d’Avenir (Želje za budućnost). Hiljade njenih sledbenika besplatno rade na njenoj predsedničkoj kampanji, organizuju mitinge, vode elektronske rasprave, priređuju barbekju-partije, šalju i-mejl poruke sa njenim političkim programom. Danas Socijalistička partija ima oko 185.000 registrovanih članova, više od 85.000 je u jednoj on-lajn anketi izjavilo da će glasati za Segolen Rojal. Internet kampanja donela joj je i pomalo podrugljiv nadimak „elektronski Mesija“. Njen internet sajt je vrlo posećen, a zvanični blog za mlade sledbenike Segolen Rojal Segosphere vodi njen najstariji sin Tomas.

Ona traži od svojih sledbenika da svakodnevno samo 15 minuta provedu na njenom sajtu jer će mnogo naučiti, ali i uticati na njene političke odluke.

TEŠKO DETINJSTVO: Kao i poslednji socijalistički predsednik Fransoa Miteran, kome je Segolen Rojal svojevremeno bila jedan od savetnika, obilazi provinciju, stiže i u najzabačenije regione u koje poznati političari ne zalaze i obećava biračima da ako ona bude izabrana, vlast u rukama neće držati pariska elita. Vinari, proizvođači sira, industrijski radnici imaju utisak da ova dama pametno govori i da ih razume. I sama je, kao i mnogi od njih, imala teško detinjstvo.

Pojavila se čitava galaksija knjiga o Segolen i njenom teškom detinjstvu: otac Žak Rojal, pukovnik i strogi katolik, spartanski je odgajao svoje osmoro dece, terao ih je svakodnevno u crkvu, na misu, za svaku nepodopštinu ih je najstrože kažnjavao, dečake je šišao do glave, a devojčice je omalovažavao: „Imam petoro dece… i tri ćerke.“ Pukovnik je smatrao da je mesto žene u kući, pre svega u kuhinji. Segolen kaže da je kao vrlo mlada devojka shvatila da mora da bude finansijski nezavisna da bi izbegla svakodnevno ponižavanje. Bila je briljantan đak. Kada je bila na studijama dogodila se porodična drama: majka je konačno napustila oca, radila je kao čistačica, jer je otac odbio da plaća za izdržavanje svoje osmoro dece. Segolen je nagovorila braću i sestre da oca tuže sudu. I sud im je dao za pravo. Francuski magazini vole da se bave ovom sumornom porodičnom pričom, ali Segolen kaže da ne voli da priča o prošlosti, više voli budućnost.

Segolen je pohađala prestižnu obrazovnu ustanovu Ecole National d’Administration, odakle se regrutuje francuska politička elita. Išla je u isti razred sa francuskim premijerom Dominikom de Vilpenom. Tu je upoznala i svog životnog partnera, lidera Socijalističke partije Fransou Olanda.

SLOBODNA ŽENA: Madmoazel Rojal i mesje Oland imaju četvoro dece, Tomasa (22), Klemans (21), Žilijena (19) i Floru (12). Nisu hteli da se zvanično venčaju, ali kada je 2001. donet zakon po kome parovi mogu sklopiti građanski ugovor, potpisali su Pacte civil de solidarite.

Oland priznaje da ga je na prvi pogled očarala šarmantna, inteligentna, neverovatno odlučna devojka. Ohrabrivao je Segolen da se uključi u politiku. Bila je ministar, njen resor je bio porodica i dečja zaštita, bila je pomoćnik ministra obrazovanja, pomoćnik ministra za zaštitu životne sredine…

Čak su i mnogi levičari vrlo iznenađeni da njihov lider Fransoa Oland tako velikodušno podržava njenu kandidaturu i da tako sebi, verovatno zauvek, uskraćuje šansu da se kandiduje za predsednika Francuske. Oni misle da bi Segolen trebalo da se ugleda na Hilari Klinton: u Jelisejsku palatu prvo treba da uđe muž, pa posle može i ona da okuša sreću. Sličnom scenariju se nadaju i neki „slonovi“.

Segolen nema telohranitelje i policijsku pratnju: kada je ovog leta njen stan u Parizu provaljen (ništa nije ukradeno), ona je protestovala što je ministar unutrašnjih poslova Sarkozi, njen potencijalni politički rival, ovom incidentu dao veliki publicitet.

Kada je Loren Fabijus, bivši premijer i njen rival za nominaciju među socijalistima, upitao ko će brinuti o deci ako ona bude predsednik Francuske, javnost je stala iza nje. Što su njeni oponentni više protiv nje, ona je sve popularnija, pokazuju rasprave na njenom sajtu.

Segolen je pokazala zavidnu dozu političke mudrosti i čvrstine: na lične napade ne odgovara, protivnike ne napada. Njeni najbliži saradnici kažu da je vrlo stabilna i čvrsta osoba. U javnosti ne pokazuje kad je povređena. Segolen kaže da žena u politici, javnom životu uopšte, ne sme da plače:

„Nama to jednostavno nije dozvoljeno. Odmah bi svi rekli da smo slabe. Muškarci mogu da plaču. Sada je to izgleda u modi.“ Bila je ovo aluzija na suze njenog partijskog kolege i bivšeg premijera Lionela Žospena, koji se rasplakao na jednom mitingu socijalista.

NJENE VREDNOSTI: Kritičari optužuju Segolen Rojal da zapravo nema jasnu političku platformu, da se sve svodi na fraze o „porodičnim vrednostima“ i „javnom moralu“. To nikako nije tačno: ona je svojim dosadašnjim političkim angažmanom veoma doprinela kvalitetu života francuske porodice: inicirala je donošenje desetina zakona, od đačkog ručka do prava očeva na porodiljsko bolovanje i o finansijskoj pomoći porodicama sa obolelom decom. Segolen se angažovala na brojnim projektima, od očuvanja životne sredine do otvaranja 40.000 novih mesta u obdaništima. Njeni politički protivnici je optužuju da je njeno političko iskustvo nedovoljno jer se angažovala u „lakim“ ministarstvima.

Sada Segolen na turneji po Francuskoj pokušava da pojasni svoju političku viziju modernizacije Francuske: ona poručuje da želi da dovede do deblokade Evrope i da izvede Francusku iz izolacije. Krajnju levicu je razbesnela svojim predlogom da tinejdžeri koji stalno dolaze u sukob sa zakonom budu podvrgnuti nekoj vrsti vojne obaveze, levičarima se zamerila i što je kritikovala njihov omiljeni projekat uvođenja 35-časovne radne nedelje. Međutim, podržava sindikate, poljoprivrednike, a zalagaće se, obećava, za zabranu genetički modifikovane hrane. Segolen Rojal kritikuje rat u Iraku: „Moja diplomatska politika neće biti da kleknem pred Džordžom Bušom.“

Po prirodi ljupka i inteligentna, Segolen je pravi majstor za komunikaciju sa biračima pa se rado odaziva svim pozivima i direktnim susretima sa biračima, ali i gostovanjima na radiju i televiziji. „Njena politička platforma je jasna najširem biračkom auditorijumu: Desnica mora da ode! Francuska mora ponovo da bude moralna i pravična, i mora da bude republika koja zaslužuje poštovanje.“

Gil Savari, istaknuti socijalista koji je napustio Fabijusov tabor i prešao kod Segolen Rojal, tvrdi da ona zapravo nije imala ambicije da bude Madame la Presidente, ali da je htela da pošalje poruku: „Socijalistička partija Francuske se zatvorila, to je ekskluzivni muški klub koji nema kontakta sa običnim narodom. Ona je spremna da se uhvati u koštac i sa tabu temama koje Socijalistička partija nije htela ni da dotakne, poput bezbednosti i kriminala, poput geta u Francuskoj.“

Njeno najkrupnije obećanje je da će se, ako ona bude izabrana za predsednika, u Francuskoj čuti glas naroda koji vlasti ignorišu. Dominik Bertinoti, jedna od malobrojnih gradonačelnica pariskih arondismana, kaže da je i sama pojava Segolen Rojal – revolucionarna. Ona je jedina žena predsednik regiona u Francuskoj. Ne zaboravimo da su ovde žene dobile pravo glasa tek 1944, i političke partije više vole da plaćaju debele kazne nego da ispune zakonom propisanu kvotu žena predstavnika. Kad vidite sve one tipične mačo reakcije na pojavu Segolen Rojal, odmah vam je jasno da ona ruši sve tabue.

Izvesno je da će ova nova francuska politička zvezda trijumfovati 16. novembra, kada socijalisti biraju svog kandidata. Daleko je neizvesniji ishod trke za Jelisejsku palatu u maju 2007. Za sada Sarkozi i Rojal u anketama izgledaju kao ravnopravni rivali.