Da li je mala kavkaska država Gruzija, koja je vojno mnogo slabija od Rusije, doista mislila da može nadjačati Rusku Federaciju, ili je to bila akcija sa unapred izvesnim ishodom, s ciljem da se probudi "ruski medved" i svetu prikaže njegova surovost na prostoru bivšeg SSSR
Ratna dejstva u separatističkoj gruzijskoj republici Južnoj Osetiji počela su prošle nedelje, u noći između četvrtka i petka. Gruzijske snage bezbednosti prešle su granicu otcepljene republike i ušle u glavni grad Chinvali, tvrdeći da je njihova akcija bila odgovor na ulazak dodatnih snaga Ruske Federacije u Južnu Osetiju, koju Tbilisi smatra delom svoje teritorije, s ciljem uspostavljanja suvereniteta nad tom samoproglašenom republikom. Rusija je na intervenciju Gruzije reagovala oštro, osudivši Tbilisi za napad na ruske mirotvorce i civile u Južnoj Osetiji, koji su većinom državljani Ruske Federacije.
Ruska i gruzijska strana uglavnom optužuju jedna drugu, mediji iz obe države preko malih ekrana prikazuju strahote artiljerijskog granatiranja, tenkove, avijaciju, stradanja civila, razaranja glavnog grada Chinvalija i pograničnog gruzijskog grada Gorija. S obzirom na to da se situacija na terenu menja iz časa u čas, pokušaćemo da izdvojimo uzroke, važnije trenutke u oružanim sukobima i moguće varijante raspleta krize u Gruziji.
KONFLIKT: Prošlog četvrtka predsednik Gruzije Mihail Sakašvili preko medija se obratio vlastima Ruske Federacije i zatražio da „Moskva bude garant autonomije Južne Osetije u granicama Gruzije“. Za to vreme, kao i tokom prethodnih nekoliko nedelja, između Gruzije i Južne Osetije pojedinačno je razmenjivana vatra.
U četvrtak uveče, uz posredovanje ruskih mirotvoraca postignut je dogovor o primirju između snaga bezbednosti Gruzije i Južne Osetije, s ciljem da u petak počnu mirovni pregovori. Iste noći počela su obostrana ratna dejstva. Do subote je mnogo jača gruzijska vojska zauzela položaje u Chinvaliju, dok se, nakon pojačanja iz Rusije, situacija okrenula u korist Južne Osetije, ili tačnije – Rusije.
Sjedinjene Američke Države pozvale su na prekid vatre, a predsednik Džordž Buš u svom obraćanju nazvao je delovanje Rusije „opasnim i disproporcionalnim u odnosu na vojnu snagu Gruzije“. Američki potpredsednik Dik Čejni podržao je gruzijskog predsednika Sakašvilija i rekao da „ruska agresija ne sme ostati bez odgovora i da može imati negativan uticaj na američko-ruske odnose“. Predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev gruzijsku intervenciju nazvao je „humanitarnom katastrofom, stradanjem građana i mirotvoraca Ruske Federacije, uništavanjem imovine i kršenjem mirovnih sporazuma i međunarodnog prava“. Medvedev je rekao da će Moskva, dok se ne obustave gruzijski napadi, prema Tbilisiju „primenjivati taktiku prisile na mir“. Ruski premijer Vladimir Putin nazvao je intervenciju gruzijske vojske „genocidom“ i optužio Vašington za podršku Tbilisiju, kao i da SAD koriste hladnoratovske metode u vođenju međunarodne politike. Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili rusku intervenciju nazvao je agresijom protiv suverene Gruzije i pozvao međunarodnu zajednicu u pomoć. Predsednik nepriznate Južne Osetije Edvard Kokojti mogao se videti u medijima kako obučen u maskirnu uniformu, zabrinutog izgleda pomaže civilima u Chinvaliju.
Za to vreme, dok su se strane uzajamno optuživale, u glavnom gradu Južne Osetije Chinvaliju i u zoni konflikta došlo je do humanitarne katastrofe: gotovo polovina građana nepriznate republike prebeglo je u susednu Severnu Osetiju, hiljade Gruzina napustilo je zonu sukoba u severnoj Gruziji. Ruske i zapadne agencije prenele su da je u sukobima poginulo više od 1500 osoba, od čega 18 ruskih mirotvoraca, desetina gruzijskih vojnika i na stotine je ranjeno. Nastupom ruskih snaga na teritoriju Gruzije, civili su počeli da napuštaju pogranični region, pa čak i glavni grad Tbilisi. Situacija je bila napeta i u Abhaziji, gde su se takođe odvijala ratna dejstva.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija od početka konflikta zasedao je nekoliko puta i, bez obzira na kritičnost situacije, nije uspeo da donese nikakav dokument kojim bi se okončao oružani sukob. Ministar spoljnih poslova Francuske, koja predsedava Evropskom unijom, Bernar Kušner i predsedavajući OEBS-a Aleksandar Stub prvi su doputovali u Tbilisi s ciljem da počnu mirni pregovori, koje je odmah prihvatio Mihail Sakašvili, dok je Rusija početkom nedelje očekivala potpuno povlačenje gruzijske vojske iz zone konflikta u Južnoj Osetiji, ali i iz Abhazije, i u protivnom je najavljivala veći pritisak „uz pomoć sile“ na Tbilisi. U utorak je predsednik Medvedev doneo odluku o završetku vojne operacije u Gruziji, jer je „agresor kažnjen“.
Ratna dejstva vođena su i na Crnom moru, gde je prema izveštaju ruskih agencija ruska mornarica, koja je blokirala snabdevanje naoružanjem Gruzije morskim putem, potopila jedan gruzijski brod. Povodom te operacije čuo se i stav Ukrajine, koja je negodovala zbog angažovanja ruskih brodova iz Crnomorske flote koja se nalazi na Krimu i najavila da „ukoliko ruska mornarica bude učestvovala u ratnim dejstvima, Kijev neće pustiti ruske brodove nazad u Sevastopolj“.
Rusko ministarstvo odbrane optužilo je oružane snage Sjedinjenih Američkih Država da već duže vreme podržavaju gruzijsku armiju u obuci i opremanju, a u poslednjim ratnim dejstvima da su „američkim transporterima iz Iraka prevezli 800 gruzijskih vojnika iz sastava koalicionih snaga i znatan deo opreme, koja se navodno koristila u sukobima u Južnoj Osetiji“.
PODGREVANJE: Ko prati zbivanja na Kavkazu, mogao je da pretpostavi ovakav ishod događaja. Nije mogla da ostane neprimećena zabrinjavajuća činjenica da su se u crnomorskom regionu, u relativno mirnim okolnostima, poslednjih meseci nagomilale razne vojske, a nekoliko međunarodnih vojnih vežbi održano je u Ukrajini, Rusiji, Gruziji i Turskoj.
Poslednjih meseci situacija u Gruziji je bila krajnje napeta, a posebno poslednjih nedelja, između gruzijskih i južnoosetijskih snaga bezbednosti, kada je više puta razmenjivana vatra, a Južnu Osetiju su nekoliko dana pre konflikta napustili autobusi sa izbeglicama iz pograničnog regiona, uglavnom žene i deca. U Abhaziji se početkom prošlog meseca dogodila serija eksplozija. U svim tim pojedinačnim konfliktima poginulo je više desetina ljudi a na stotine je ranjeno.
Međusobne provokacije između Južne Osetije i Abhazije s jedne i Tbilisija sa druge strane ove godine počele su u aprilu, odmah nakon samita NATO-a u Bukureštu, kada su Gruzija i Ukrajina „ohrabrene“ da se pripreme za članstvo u alijansu. Kriza je delimično internacionalizovana pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija u julu, kada su se, gotovo istovremeno, našla dva predloga za raspravu – ruski i gruzijski. Prvo je Rusija dala na razmatranje SB UN-a rezoluciju u kojoj se izražava „duboka zabrinutost zbog eksplozija u zoni gruzijsko-abhaskog konflikta“, a onda je Gruzija zatražila hitnu sednicu SB UN-a povodom rasprave o „narušavanju njenog vazdušnog prostora od strane Ruske Federacije“. Reč je o ekscesu uoči posete državnog sekretara SAD Kondolize Rajs početkom jula Gruziji, kada su ruski borbeni avioni probili vazdušni prostor gotovo do prestonice Tbilisija, što je nedvosmisleno protumačeno kao ruski odgovor na povećani američki angažman u Jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu.
RUSKA STRANA: Stavljajući na stranu međusobne optužbe Rusije i Gruzije ko je i u kojoj meri odgovoran za ratno razaranje u Južnoj Osetiji i Gruziji, pokušaćemo izdvojiti koji su to interesi direktnih učesnika i zainteresovanih strana u južnoosetijskom i abhaskom konfliktu.
Rusija je u vreme raspada Sovjetskog Saveza, početkom devedesetih godina, podržala proces samoproglašenja Južne Osetije i Abhazije (vidi okvire: JUŽNA OSETIJA i ABHAZIJA), a južnoosetijskim i abhaskim vojnicima u borbi protiv gruzijskih snaga bezbednosti tada su bili uključeni dobrovoljci sa ruskog severnog Kavkaza. U mirovnim pregovorima polovinom devedesetih uspostavljen je status kvo, što znači da Rusija nikada zvanično nije podržala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, niti je uticala na vlasti u Suhumiju i Chinvaliju da se integrišu u Gruziju i zbog toga su te teritorije nazvane „zamrznutim konfliktima“. Rusija je u slučaju Južne Osetije i Abhazije primenjivala dvostruke standarde, jer je od 1992. godine bila glavni posrednik u pregovorima i vođenju mirovnih misija, a istovremeno je podržavala separatistička raspoloženja, time što je Južnoosetinima i Abhazima dala mogućnost sticanja ruskog državljanstva.
Tbilisi ima evroatlantske planove, čime bi Gruzija mogla odseći Rusiju od uticaja na južnom Kavkazu i Kaspijskom moru – od Jermenije i Azerbejdžana. Kontrola crnomorskog, kavkaskog i kaspijskog regiona omogućava Rusiji da zadrži tradicionalnu geopolitičku poziciju koju je vekovima kontrolisala, a pre svega aktuelne energetske puteve nafte i gasa, koji Rusiji daju poziciju energetskog monopoliste u regionu i u Evropi.
U političkom kontekstu, kriza u Gruziji je još pre ratnih sukoba došla do tačke gotovo direktne konfrontacije između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije: Vašington je ohrabrivao Tbilisi nadom da će ulaskom u NATO rešiti problem teritorijalne celovitosti zemlje, dok je Moskva ulagala sve napore kako bi sprečila širenje severnoatlantske alijanse u sferu njenih tradicionalnih interesa. Rusija se javno protivi integrisanju Gruzije u NATO, naglašavajući da „ne želi prisustvo stranog bloka na svojim granicama“, a ruski zvaničnici više puta ove godine izjavili su da učlanjenje u NATO neće rešiti probleme teritorijalne celovitosti zemlje.
Moskva je tokom pregovora oko budućeg statusa Kosova upozoravala da će nezavisnost južne srpske pokrajine imati uticaj na osamostaljivanje preostalih zona „zamrznutih konflikata“ na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, a posebno na Transdnjestarsku Republiku u Moldaviji, Južnu Osetiju i Abhaziju u Gruziji i Nagorno Karabah u Azerbejdžanu, ali Rusija zvanično nikad nije priznala nezavisnost tih republika.
GRUZIJSKA STRANA: Ulazak gruzijskih snaga prošle nedelje na teritoriju otcepljene Južne Osetije, Tbilisi objašnjava težnjom za teritorijalnim reintegrisanjem vlastite države. Prozapadni predsednik Mihail Sakašvili došao je na vlast na talasu „šarenih revolucija“, koje su se odigrale u bivšim sovjetskim republikama Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu od 2003. do 2005. godine, i koje su posebno uticale na zahlađenje odnosa između Zapada i Rusije. Sakašvili je u predsedničkoj kampanji u oba svoja mandata naveo kao prioritet uspostavljanje teritorijalne celovitosti zemlje i evroatlantske integracije, s tim što je 2004. godine uspeo da mirnim putem integriše južnu separatističku republiku Adžariju (vidi drugi deo okvira ABHAZIJA), ali je u Južnoj Osetiji i Abhaziji naišao na žestok oružani otpor.
Kao što je poznato, jedan od uslova za učlanjenje u severnoatlantsku alijansu jeste teritorijalna celovitost i odsustvo stranih vojski na teritoriji zainteresovane države, a nijedno od ta dva uslova Gruzija nije zadovoljavala: na njenoj teritoriji postoje tri separatistička regiona i dve ruske vojne baze u Batumiju i Ahalkalaki. Rusija je povukla svoje vojne baze iz Gruzije, ali je indirektno još više podržala separatističke republike, omogućivši skoro svim građanima Južne Osetije i Abhazije da dobiju državljanstvo Ruske Federacije.
Krajem prošle godine, Gruziju je zahvatio talas političke krize, predizborna obećanja predsednika Sakašvilija nisu bila ispunjena: ekonomska i socijalna baza bila je na niskom nivou, a država i dalje podeljena. U Tbilisiju su u jesen 2007. godine održane masovne demonstracije protiv predsednika Sakašvilija i njegovih saveznika, u kojima je došlo do žestokih okršaja između gruzijskih snaga bezbednosti i demonstranata. Neredi su eskalirali i u novembru je u Gruziji uvedeno vanredno stanje.
Sakašvili se u očima znatnog dela gruzijskih građana pokazao kao autoritarni lider, u Rusiji mu je spočitavano da primenjuje silu protiv vlastitog naroda, a Zapad ga je kritikovao zbog marginalizacije opozicije, medija i prekomerne upotrebe sile. Mihail Sakašvili pod pritiskom opozicije i Zapada pristaje da raspiše predsedničke i parlamentarne izbore.
Početkom 2008. godine politička situacija potpuno se okreće u korist Sakašvilija – on na predsedničkim izborima pobeđuje u prvom krugu, a u maju na parlamentarnim njegova partija Ujedinjeni nacionalni front dobija većinu glasova.
U aprilu ove godine na samitu NATO-a u Bukureštu Gruzija i Ukrajina očekivale su Akcioni plan za učlanjenje u alijansu, ali je on, zbog protivljenja posebno evropskih članica Nemačke i Francuske, odložen do daljnjeg, navodno do kraja ove godine kada je planirano održavanje ministarske konferencija NATO-a. Vlasti u Tbilisiju i predsednik Sakašvili nudili su visok nivo autonomije Južnoj Osetiji i Abhaziji u okviru Gruzije, ali kao što ti predlozi nikad nisu bili do kraja jasno profilisani, tako nije bilo nikakvog odgovora ni iz separatističkih republika. Tokom prethodnih godina Gruzija je tražila da se promeni format mirovne misije i da se regionalni problem „zamrznutih konflikata“ na severnom Kavkazu internacionalizuje. U toj inicijativi Tbilisi je poslednjih meseci imao posebnu podršku Vašingtona čiji su zvaničnici više puta ponavljali da „Rusi ne mogu biti posrednici u mirovnim pregovorima, jer podržavaju zaraćene strane – južnoosetijsku i abhasku“. Sudeći po svemu, Sakašviliju je preostalo jedino ono što je obećao pre dve godine, a što je još tada shvatano kao šala – da „Gruzija uđe u Chinvali“.
EVROPSKI RAT: Ima dosta analitičara koji tvrde da je konflikt u Južnoj Osetiji direktna posledica proglašenja nezavisnosti Kosova, ali se s tom konstatacijom jedino možemo složiti u tome da je to pokušaj Tbilisija da reši dugogodišnji problem nerešenog statusa nepriznate republike, s ciljem da se Gruzija integriše u evroatlantske strukture. Jer, Srbija nije izvršila vojnu intervenciju na Kosovu s ciljem očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje, iako bi rezultat takve hipotetičke akcije bio sličan ovom u Gruziji, svakako na štetu Srbije. To ukazuje na činjenicu da se u međunarodnoj politici podjednako primenjuju dvostruki standardi, kako od strane Zapada tako i od strane Rusije, posebno u slučaju poslednjih ratnih dejstava u Južnoj Osetiji.
Međutim, da li je mala kavkaska država Gruzija, koja je vojno mnogo slabija od Rusije, uz to poučena nedavnim nasrtajima ruskih bombardera na gruzijsku teritoriju tokom posete Kondolize Rajs Tbilisiju, doista mislila da može nadjačati Rusku Federaciju, ili je to bila akcija sa unapred izvesnim ishodom, s ciljem da se probudi „ruski medved“ i svetu prikaže njegova surovost na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Rusija je ušla u ratna dejstva i očigledno je da Moskva želi da se njen „žestoki odgovor“ vidi kako na terenu nepriznatih republika tako i na diplomatskom planu. Takav odgovor Moskve ujedno je i upozorenje evropskim i potencijalnim članicama NATO-a kao što su Ukrajina i Azerbejdžan, koje na svojoj teritoriji imaju dva potencijalna krizna žarišta – Krim i Nagorno Karabah – na koja može da se proširi domino efekat konflikta iz Južne Osetije, upozorenje da će Rusija možda ipak prema njima okrenuti one „rakete“ kojima je prošle godine pretila, ukoliko se NATO bude širio do njenih granica.
Rusija je, bez zvaničnog objavljivanja, ušla u rat sa Gruzijom. U taj „evropski rat“, kako ga je nazvao britanski „Indipendent“, ušla je protiv potencijalnog budućeg saveznika Zapada, barem što se tiče NATO-a. U svakom slučaju, Rusija je izgubila kredibilitet posrednika i predvodnika mirotvoraca u južnoosetijskoj krizi, i Zapad će najverovatnije tražiti da u mirovnom procesu Moskva ustupi mesto Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji i OEBS-u.
Ipak, očekuje se da ratna dejstva i napetost neće dugo trajati jer se mogu negativno odraziti na rusku ekonomiju i strane investicije. Samo prvi dan, indeks ruskog tržišta RTS pao je za 6,5 odsto zbog panične prodaje akcija ruskih kompanija, a analitičari upozoravaju da bi, ukoliko ratna dejstva potraju duže, taj pad dostigao čak 25 odsto. U petak, prvog dana rata, iz Rusije je odliv kapitala iznosio nekoliko milijardi dolara, što se odmah reflektovalo na pad vrednosti ruske rublje. Krizu u Gruziji, upozoravaju analitičari, može da oseti i svetska ekonomija kroz rast cene nafte, zbog moguće ugroženosti glavnog zapadnog kaspijskog naftovoda Baku–Tbilisi–Džejhan koji prolazi teritorijom Gruzije.
Južni je deo etničke teritorije Osetina i nalazi se u Gruziji, dok je severni deo u sklopu Ruske Federacije. Osetini su potomci azijskih naroda, koji su se na prostor severnog Kavkaza naselili pre nekoliko stotina godina, stopivši se sa Skitima, Sarmatima i Alanima. Sebe nazivaju narodima Iron i Digoron, govore osetinski jezik koji pripada iranskoj grupi indoevropske porodice jezika. U XVIII i XIX veku za vreme širenja Ruske carevine, za razliku od drugih kavkaskih naroda, Osetini nisu pružali veliki otpor. Osetini su bili lojalni i boljševičkim vlastima na Kavkazu dvadesetih godina prošlog veka i dobili su dve autonomije: Sovjetsku Severnu i Južnu Osetiju.
Južna Osetija je nezavisnost stekla u ratu sa gruzijskim snagama bezbednosti početkom devedesetih. Konflikt je počeo pre raspada Sovjetskog Saveza, 1989. godine, kada je u Gruziji snažan uticaj imao nacionalistički lider Zviad Gamsahurdija, a u Južnoj Osetiji su počela da se bude separatistička raspoloženja, da bi konflikt od 1990. trajao do potpisivanja mira 1992. godine. Severnogruzijski separatistički region broji samo nešto više od 70.000 stanovnika, uglavnom Osetina i Gruzijaca, pretežno pravoslavnih hrišćana. Kao i u slučaju Abhazije, znatan deo južnoosetinske populacije ima rusko državljanstvo i poslednjih 15 godina teži da se pripoji Ruskoj Federaciji. Gruzijci Južnu Osetiju smatraju delom svoje teritorije, čak je drugačije nazivaju od Osetina – Šida-Kartli ili Chinvalski rejon. Južnu Osetiju ne priznaju zapadne zemlje i one uglavnom podržavaju teritorijalnu celovitost Gruzije. Na nepriznatom referendumu 2006. godine većina južnih Osetina potvrdila je želju za osamostaljenjem i izlazak iz sastava Gruzije.
Rešavanjem krize oko Južne Osetije bavi se četvorostrana Mešovita kontrolna komisija predvođena Rusijom, u kojoj učestvuju Severna i Južna Osetija i Gruzija. U mirovnom procesu gruzijska strana često opstruira pregovore i zastupa stav da bi Mešovita kontrolna komisija trebalo da se proširi učešćem Ujedinjenih nacija i OEBS-a. Zajedno sa ruskim mirotvorcima, u Gruziji je prisutna i monitoring misija OEBS-a.
Takozvana Sovjetska rivijera poznato je odmaralište bivšeg rukovodstva SSSR, ali i sadašnje postsovjetske elite. Abhazija je polumilionska republika, naseljena hrišćanima i muslimanima sunitima, koja je u sastav Gruzije ušla u prošlom veku. Početkom devedesetih, Abhazija je proglasila nezavisnost od Tbilisija, a u borbi protiv gruzijskih snaga bezbednosti abhasku armiju su podržali severnokavkaski dobrovoljci pod vođstvom čuvenog čečenskog pobunjenika Šamila Basajeva. Posledice rata bile su tragične, jer je gotovo polovina stanovnika Abhazije gruzijskog porekla bila primorana da napusti teritoriju i da se povuče prema unutrašnjosti Gruzije. Većina građana Abhazije ima rusko državljanstvo, a Republika je politički i ekonomski vezana za Moskvu. Od juna 1994. godine u Abhaziji su razmeštene Kolektivne snage za podršku mira Zajednice nezavisnih država predvođene Rusijom u kojima služi više od 2500 vojnika, a Ujedinjene nacije su uputile mirovnu misiju od 100 posmatrača. Kako bi se rešila kriza u Kodorskom klancu, koja traje od leta 2006, organizovani su četvorostrani pregovori Abhazije, Gruzije, Ruske Federacije i Ujedinjenih nacija.
Adžarija je jedina postsovjetska separatistička republika koja je, nakon „revolucije ruža“, na pomalo revolucionaran način bila vraćena u političku orbitu Tbilisija. Naime, nakon izbora krajem 2003. godine prozapadnog gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, u južnogruzijskom separatističkom kraju Adžariji došlo je do svojevrsnog ponavljanja „revolucije ruža“ i proterivanja lokalnog lidera Aslana Abašidzea u Moskvu. Jedan od glavnih aktera u povratku separatisanog regiona Gruziji mirnim putem bila je gruzijska omladinska organizacija Kmara.
Moguć je u nekoliko scenarija za rasplet kavkaskog čvora:
Rusija pristaje na primirje, ali pod uslovom da ona ponovo posreduje u mirovnom procesu između gruzijskih i južnoosetijskih vlasti, čime bi se kriza vratila na prethodni regionalni nivo, a ne bi bila internacionalizovana onako kako je prethodno tražio Tbilisi;
Rusija u pregovorima pristaje na internacionalizaciju mirovnog procesa u Južnoj Osetiji, čime pristaje i na podelu uticaja na Kavkazu sa Zapadom, uglavnom sa Evropom, pristaje na prisustvo većeg broja međunarodnih mirotvoraca u Abhaziji i Južnoj Osetiji, fleksibilniju kontrolu tranzita kaspijskih energenata, ali jedino po cenu odustajanja Gruzije, i drugih zainteresovanih zemalja iz regiona da se učlane u NATO i da se smanji uticaj SAD na prostoru bivšeg SSSR;
Zapad na inicijativu Vašingtona, bez obzira na upozorenja Rusije, integriše Gruziju u svoje severnoatlantske strukture, uprkos postojanju separatističkih republika, čime bi obezbedio pristup tranzitu enregenata, ali bi zato kavkaski i kaspijski region postali na neki način zona stalne nestabilnosti i sukoba, poput Bliskog istoka.
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
