Miniranje mira

Posle najnovije eskalacije nasilja između izraelske vojske i palestinskih ekstremista, primirje proglašeno 29. juna visi o koncu. Nepoverenje među sukobljenim stranama eksplodiralo je u novom nizu samoubilačkih napada palestinskih organizacija Hamas i Islamski džihad koji su usledili kao odgovor na nova hapšenja i „ciljna ubistva“ počinjena od strane Izraela.

Najkrvaviji napad dogodio se prošle sedmice kada je bombaš samoubica aktivirao bombu u jerusalimskom autobusu i tom prilikom poginula je 21 osoba, dok je više desetina ranjeno. Nakon toga Izrealske vlasti odobrile su nastavak vojnih udara i nastavile sa „ciljnim ubistvima“ i odmazdom nad vođama i aktivistima Hamasa i Islamskog džihada. Dva dana nakon tragedije ubijen je Ismail Abu Šanab, jedan od lidera Hamasa, zajedno sa još dvojicom svojih telohranitelja. Na njegovoj sahrani, gde se okupilo više desetina hiljada ljudi, lideri Hamasa proglasili su kraj primirja i najavili da će osvetiti svoje saborce. Ipak, palestinski lideri i dalje pokušavaju da postignu dogovor sa vođama militantnih organizacija. Kraj prekida vatre mogao bi da znači i kraj „mape mira“ i povratak nasilju.

Miniranje mira

KRATKOTRAJNI MIR: U tom slučaju ostaje neizvestan i položaj sadašnjeg palestinskog premijera Mahmuda Abasa. Njegov položaj je sada teži nego ikada jer nije uspeo da ubedi palestinske lidere da prestanu sa nasiljem i da stavi ekstremiste pod kontrolu. Njegova sudbina vezana je za nastavak mirovnog procesa koji jedini može da mu donese nove političke poene i da mu omogući da nastavi započete reforme. Primirje je bilo njegova velika šansa da se učvrsti na vlasti i tu mu je bila potrebna pomoć koju nije dobio. Izrael i SAD zahtevali su od njega da se obračuna sa ekstremistima, a on u ovom trenutku to ne može da ispuni.

Palestinske ekstremističke organizacije iskoristile su kratkotrajni mir da se ponovo naoružaju i da pokušaju da obnove uništenu i oštećenu infrastrukturu. U nedostatku vojske i policije oni su jedina oružana sila koja Palestincima garantuje kakvu-takvu bezbednost. A kako Izrael svoje ustupke uslovljava njihovim uništenjem, sasvim je razumljivo da Palestinci ne veruju u njihove dobre namere. Takođe je nerealno očekivati da palestinski premijer Mahmud Abas može da se obračuna s njima bez ikakvih oružanih snaga pod svojom kontrolom.

Šansu da krene putem mira nije iskoristi ni Izrael, koji nije ispunio svoj deo obaveza iz „mirovne mape“ i primirja koje je usledilo. Iako je prestao da gradi naselja na Zapadnoj obali, Izrael nije oslobodio dovoljan broj političkih zatvorenika, a počeo je i da ograđuje žičanom ogradom Zapadnu obalu, što je dodatno revoltiralo Palestince. Izraelski političari morali su da znaju i da će povratak prakse „ciljnih ubistava“ naneti težak udarac primirju i pomoći da palestinski premijer Mahmud Abas izgubi i ono malo autoriteta koji je do sada stekao.

Veliku odgovornost snose i SAD. One su se od početka mirovnog procesa nametnule kao lider bliskoistočne velike četvorke (SAD, EU, UN i Rusija) i kao glavni posrednik u pregovorima. Iz pregovaračkog procesa izbacile su Jasera Arafata (što nije uradila i EU) i na mesto glavnog palestinskog pregovarača postavile Mahmuda Abasa. Od početka je bilo jasno da on nema ni Arafatovu harizmu ni njegov autoritet, potreban da se ekstremisti obuzdaju. Istovremeno, nisu izvršile ni dovoljno uverljiv pritisak na Izrael da odradi svoj deo posla. Koliko je njihova uloga značajna, vidi se i po tome što su sukobi nastavljeni čim su malo popustile pritisak na sukobljene strane zbog pogoršanja situacije i Iraku. Iz toga se vidi da izraelsko-palestinski sukob zahteva njihovu punu pažnju, kao i cele bliskoistočne mirovne četvorke.

POTENCIJALNI SPORAZUM: U pokušaju da spase primirje, američki državni sekretar Kolin Pauel obratio se na kraju i Jaseru Arafatu, zahtevajući da on i Mahmud Abas zajedno zaustave teror. Da li to znači i njegov ponovni povratak u mirovne pregovore, rano je reći, ali se bez njega, izgleda, još ne može. U najnovijem obraćanju EU-u i UN-u on je zatražio pomoć u ime daljeg napretka mirovnog procesa. I, zaista, ove organizacije jedine mogu, uz SAD, stvarno doprineti poboljšanju situacije. Kako su SAD odavno nepopularne u regionu, zbog toga što su veliki prijatelj i saveznik Izraela, može se reći da njihov autoritet počiva na goloj sili. Zahvaljujući njihovom velikom pritisku, sukobljene strane su morale da traže kompromis u sporu, ali, kako se pokazalo, to je moglo da dovede samo do kratkotrajnog primirja, a nikako do stvaranja uslova za trajno rešenje sukoba.

Ipak, još nije sve izgubljeno. Iako je ozbiljno ugroženo, primirje se još može spasti. Sedam nedelja, koliko je primirje trajalo, bile su najmirnije u poslednje tri godine i taj krtkotrajan predah doneo je normalizaciju života za veliki deo stanovništva. U svojim izjavama palestinski lideri zalažu se da se ono nastavi i ojača, ovoga puta potpisivanjem sporazuma svih palestinskih organizacija sa izraelskom stranom (primirje od 29. juna jednostrano je proglasila palestinska strana). Ukolko do toga ne dođe, može se desiti da „mirovna mapa“ propadne praktično pre nego što je uopšte i počela da se primenjuje.