Merkoland ili propast

U Atini je u utorak posle podne propao poslednji pokušaj predsednika Karolosa Papuljasa da se obrazuje makar ekspertska vlada koja bi sprovodila program štednje, na koji se obavezala prethodna koaliciona vlada konzervativne Nove demokratije i socijaldemokratskog PASOK-a. Prezaduženoj Grčkoj preti uskraćivanje evropske finansijske pomoći i definitivan bankrot. Po svemu sudeći, ponovljeni vanredni izbori trebalo bi da budu raspisani za 10. ili 17. juni. Do tada će zemlju voditi prelazna vlada, saopštio je kabinet predsednika. Zbog političke nestabilnosti u Grčkoj, u kojoj ključnu ulogu posle parlamentarnih izbora 6. maja igra, za evropske pojmove, radikalni levičarski savez SIRIZA Aleksisa Ciprasa (vidi okvir), evropske berze (opet) padaju, a evro (ponovo) slabi u odnosu na dolar.

Dok u Grčkoj levica ne podleže pritiscima Brisela i Berlina i grčkih etabliranih partija, i nastavlja pobunu protiv „nametnute štednje koja ubija Grke“, u Madridu policija rasteruje desetine hiljada Španaca na protestima zbog mera štednje koje po nalogu Brisela sprovodi konzervativna vlada Marijana Rahoja koja se drugu godinu zaredom bori protiv recesije. U, takođe, prezaduženoj Italiji recesija u prvom kvartalu ove godine iznosi 0,8 odsto, a u Portugalu su sindikalni štrajkovi svakodnevica, privreda je u minusu, zemlji će trebati dodatne milijarde evra da bi mogla da servisira dugove. Zaduženost unutar Evropske unije iznosi 82 odsto, a unutar evrozone 87 odsto BDP-a. U zemljama evrozone za ovu godinu projektovana je blaga recesija. Nezaposlenost među mladima u pojedinim državama EU iznosi preko 50 odsto.

U Evropi se vodi diskusija da li pod „diktatom tržišta“, Berlina i evropske tehnokratije dolazi do „samokastracije“ suvereniteta nacionalnih parlamenata. U svetu se polemiše o mogućoj propasti evrozone, o nužnosti restrukturiranja nefunkcionalne EU u „Ujedinjene Evropske Države“ po modelu Sjedinjenih Američkih Država, o formiranju „evropske vlade“ i daleko većoj ulozi Evropske centralne banke. U Parizu novi predsednik Francuske Fransoa Oland najavljuje redefinisanje početkom marta ove godine dogovorenog fiskalnog pakta EU i odbija rigidne mera štednje na koje se pod pritiskom Nemačke obavezalo 25 od 27 vlada država članica Evropske unije, kako bi, kada zapadnu u škripac, mogle da povlače milijarde evra iz paketa za spasavanje evrozone. Po viđenju Berlina, štednja je odgovor na sve.

Međutim, o čemu god se polemisalo unutar EU, kako god ko da projektuje izlaz iz sveopšte krize, svi putevi vode u Bundeskanzleramt u Berlinu gde rezidira kancelarka Angela Merkel, čijoj vladajućoj konzervativnoj koaliciji CDU-CSU-FDP, međutim, kod kuće trenutno ne cvetaju ruže (vidi okvir). I to uprkos tome što je u jeku dužničke i finansijske krize Nemačka jedna od retkih država u kojoj nezaposlenost opada, izvoz raste, a kamate na nemačke državne obveznice su maltene na nuli. Ugledni konzervativni list „Frankfurter algemajne cajtung“ piše da se žena koja diktira uslove čitavoj Evropi i nameće joj nemački model za izlazak iz krize sa najnovijim razvojem na unutrašnjopolitičkoj sceni pretvorila u „džina na staklenim nogama“, kome tlo pod nogama izvlače nemačke socijaldemokrate i Zeleni.

U takvoj atmosferi Fransoa Oland, tek što je u utorak zvanično preuzeo dužnost predsednika Francuske, odmah je otputovao u Berlin, gde je stigao sa zakašnjenjem jer je njegov avion pogodio grom, pa je morao da se vrati u Pariz i drugim avionom ponovo krene za Berlin. Kao kad bokseri u prvoj rundi cupkaju jedan oko drugog, traže slabost protivnika jedva razmenjujući pokoji udarac, tako su i Oland i Merkelova po prvi put oči u oči odmerili snage na početku meča u briselskoj areni.

ŠTEDNJA I/ILI PRIVREDNI RAST: Pobedom Olanda u Francuskoj, vodeća uloga Nemačke u Evropi u prevazilaženju krize dovedena je u pitanje. Pre samo dva meseca šefovi država i vlada EU „pognuli su glavu“ pred zahtevom Merkelove, kojoj je stranu svesrdno držao bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi: Samo Velika Britanija i Češka nisu potpisale Evropski fiskalni pakt, to jest ugovor o stabilizaciji, koordinaciji i upravljanju EU zarad prevazilaženja dužničke i finansijske krize. Moto fiskalnog pakta prema zamisli Merkelove je „štedeti, štedeti i samo štedeti“. On u usvojenoj formi ne sadrži konkretne mere za podsticanje privrednog rasta, fokusira se na smanjenje rashoda, samo okvirno dodiruje planove za smanjenje nezaposlenosti među mladima.

Fiskalni pakt predviđa automatsko kažnjavanje država koje se ne pridržavaju pravila: zaduženje ne sme da prelazi 60 odsto BDP-a; ako suma duga prelazi tu granicu, mora da se smanjuje za jednu dvadesetinu godišnje; takozvani strukturalni deficit, dakle novo zaduživanje zarad podsticanja privrednog rasta, sme da iznosi maksimalno 0,5 odsto BDP-a. Uprkos oštrim kritikama mnogobrojnih svetski priznatih ekonomista i finansijskih stručnjaka da je takvim fiskalnim paktom koji nameće brutalne mere štednje zapravo utaban put u depresiju Evrope, da se fokusom na smanjenje duga bez propratnih mera za podsticanje privrednog rasta dužnička kriza samo produbljuje i zemlje guraju u recesiju, tandem „Merkozi“, u kome je Sarkozi klimao glavom dok je protestantska kći sa istoka Nemačke propovedala viziju ekonomije štedljivih nemačkih domaćica, izgurao je svoje.

Još u izbornoj kampanji Oland je najavljivao „preispitivanje“ Evropskog fiskalnog pakta. Njegova pobeda nagoveštava kraj tako očigledne političke dominacije Merkelove, koja stoji na čelu najmoćnije evropske privrede. Stručnjaci upozoravaju da bi konfrontacija Merkelove i Olanda bila pogubna za Evropu, da posle Merkozija evropskom scenom mora da provejava duh „Merkolanda“.

Na vanrednom samitu šefova država i vlada 23. maja u Briselu posvećenom privrednom rastu trebalo bi da se usklade dosadašnji ultimatumi „štedljive“ nemačke kancelarke i Olanda, koji već samim održavanjem vanrednog samita posvećenog privrednom rastu beleži prvu spoljnopolitičku pobedu. Do redovnog samita najkasnije krajem juna trebalo bi da bude zacrtan novi put za prevazilaženje opšte krize, koji bi zadovoljio i Berlin i Pariz. Barem se tome nadaju optimisti. Merkelova za sada striktno odbija bilo kakvo redefinisanje postojećeg fiskalnog pakta.

SMIRIVANJE STRASTI: Šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i evropski komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren pokušavaju da preduprede mogući sukob na relaciji Berlin–Pariz. „Nije ovde pitanje ili-ili. Potrebni su nam i stabilizacija i privredni rast“, izjavio je Barozo. Zahtev za podsticanje privrednog rasta ne mora da znači smanjivanje obaveza da se štedi i smanjuju državni dugovi, misli Barozo, jer „kriza je pokazala, da privredni rast na temelju dugova nije moguć“, te da nema alternative striktnoj primeni mera za konsolidovanje nacionalnih budžeta i da je bolno prilagođavanje tržišnoj realnosti neophodno. Ren je dopunio na zajedničkoj konferenciji za medije da mere štednje treba da se sprovode „u atmosferi koja pogoduje privrednom rastu i to na diferenciran način“, ma šta to značilo. O problemima sa Grčkom i da li bi Španiji mogla na godinu dana da se odloži obaveza da nova zaduženja spusti ispod tri procenta BDP-a nisu govorili. Takođe, nisu govorili o tome zašto tek sada, pošto je Oland porazio Sarkozija, govore o neophodnoj dopuni fiskalnog pakta a la Merkel. Konzervativne evropske vlade i briselske tehnokrate su nezvanično bojkotovale Olanda za vreme izborne kampanje, upravo zato što je dovodio u pitanje postojeći fiskalni pakt.

„Moramo da stvorimo fiskalni pakt, koji nas neće samo braniti od narastanja krize, već i da omogući razvoj, tako što motiviše nove investicije. Ali to može da potraje. Pre toga mora da se pokrene ono što ja zovem ‘interno nemačko pitanje’. Nemačka mora da uvidi, da rigorozna politika štednje svim drugim partnerima unutar EU pravi probleme“, kaže bivši predsednik Evropske komisije Romano Prodi.

Dok evropska birokratija pokušava da smiri strasti, portparol francuskih socijalista Benoa Amon izjavio je da Francuzi nisu birali „da bi EU imala predsednicu koja se zove Angela Merkel, koja sama odlučuje o sudbini drugih u smislu nemačkih privrednih interesa“. Rekao je i da je stroga politika štednje ugrađena u fiskalni pakt dovela do propasti Grčke.

NEW DEAL: Najava Olanda da Pariz neće ratifikovati već potpisani fiskalni pakt ako se ozbiljno ne promeni i ne budu utvrđene mere za podsticanje privrednog rasta, osokolila je protivnike politike Berlina i socijaldemokrate širom Evrope. „Istovremenom i brzom štednjom u svim državama EU nemoguće je podstaći privredu. Ja ću glasati protiv ratifikacije fiskalnog pakta“, kaže austrijska socijaldemokratska poslanica Sonja Ablinger. I druge austrijske socijaldemokrate govore o tome da fiskalni pakt nije „poslednja mudrost“, da je Evropi potreban novi New Deal, te da se pobedom Olanda promenio odnos snaga u Evropi, da treba prvo sačekati rezultate pregovora između Pariza i Berlina, pre nego što druge zemlje ratifikuju fiskalni pakt i da nije dobro da svi manijakalno štede istovremeno, već da se po prioritetu finansijska strogoća sprovodi redom u državama koje ne mogu da isplivaju iz dugova.

Dok evropske socijaldemokrate polako dižu glavu, u Grčkoj se odvija prava revolucija protiv „smrtonosne štednje“ koju joj nameću Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond.

GRČKA REVOLUCIJA: Pošto su Brisel i Berlin zapretili, a grčka pobuna protiv ugovorene štednje se uprkos tome nastavlja, postavlja se pitanje: a šta sada? Nemački ministar finansija Volfgang Šojble rekao je da će Grčka ili ispunjavati preuzete obaveze i sprovoditi sve dogovorene reforme zarad sveopšte štednje ma koliko bolne bile, ili će joj ugovorena finansijska pomoć biti uskraćena, što bi već do kraja juna dovelo do praktičnog bankrota formalno odavno bankrotirane zemlje. Šojble je takođe rekao da su preduzete sve mere zaštite da Grčka bez velikih potresa može da izađe (bude izbačena) iz evrozone. Sa stanovišta Trojke, Nemačke, institucija EU, ali i mnogih drugih država i građana EU, ključni argument je da je Grčka već dobila finansijsku pomoć od 110 milijardi evra, početkom ove godine odobreno je dodatnih 130 milijardi iz evropskih fondova za spasavanje Grčke i samim tim celovitosti evrozone, otpisan joj je ogroman deo dugova, a da je pritom Grčka lošim poslovanjem i falsifikovanjem budžetskih izveštaja sama sebe dovela u stanje nelikvidnosti. Uslov za ovaj novac, bez koga bi Grčka gotovo preko noći bankrotirala, jasno su definisani, a legitimna grčka vlada ih je prihvatila i potpisala, da bi sada neki tamo klinac u beloj košulji koji podseća na Antonija Banderasa koji glumi u nekakvoj romantičnoj južnoameričkoj revoluciji rekao „puj pike ne važi“.

Sistem EU je odavno spreman za mogući izlazak Grčke iz evrozone, za koji mnogi ekonomisti kažu da je neminovan. Politička opasnost je, međutim, čak i veća od ekonomskih posledica. Dok u drugim zemljama sindikati, otpušteni radnici, mladi nezaposleni, anonimusi, indignadosi, raznorazne levičarske, antiglobalističke ili neke druge organizacije i pokreti na ulicama protestuju zbog mera štednje svojih vlada po nalogu Brisela, u Grčkoj je u toku revolucija levičarskih partija protiv ekonomskog diktata EU sa dobrim izgledima da dođu na vlast. Aleksis Cipras, šef šarolikog skupa levičarskih partija SIRIZA, prosto neće da prihvati međudržavne obaveze koje je prethodna vlada potpisala, on hoće da anulira dogovor o merama štednje sa institucijama EU i Međunarodnim monetarnim fondom i samo što im ne pokaže srednji prst, jer „Grci takvu štednju ne mogu da prežive“. Ako se u Atini nešto u poslednjem trenutku ne promeni, Grčka će morati da bude surovo kažnjena kako se sindrom ove do sada neviđene pobune protiv tehnokratsko-bankarskog pogleda na svet ne bi slučajno proširio na jug Evrope, a institucije EU izgubile i inače osporavan autoritet. U Briselu sa užasom prate razvoj događaja. Nema sumnje da će se EU umešati u izbornu kampanju na strani partija koje žele da se produži ugovor o štednji.

U Grčkoj vlada haos. Niko ne želi povratak na drahmu, ali isto tako niko ne želi da se nastavi sa ubistvenom štednjom. Mnogi Grci misle da bi socijalistički predsednik Francuske Oland mogao da ih izvuče iz ćorsokaka, jer on razume muke naroda, jer će on naterati evropske partnere i Berlin da se olabavi štednja, a pospeši privredni razvoj, kako bi „izmrcvareni narod mogao da dođe do daha“. Aleksis Cipras hteo je da se sastane sa Olandom, i pismo mu je napisao. Nikakav odgovor nije dobio.

Aleksis Cipras: Ustajte, prezreni u Evropi

Predstavnik „seksi levice“, kako ga naziva žuta štampa u Grčkoj, Aleksis Cipras stekao je svetsku slavu nakon parlamentarnih izbora 6. maja. Šarmantni intelektualac i neumoljivi levičar, pojavio se na grčkoj političkoj sceni kao harizmatični vođa u vreme krize. Tridesetsedmogodišnji predsednik radikalnih levih stranaka SIRIZA uveren je da se Grčka kreće u pogrešnom pravcu, zastupa ideje o kraju „merkelovske tiranije“ i početku „renesanse siromašnog evropskog juga“. U postizbornom slavlju najavio je početak „tihe revolucije“ poniženih ljudi koji neće da se pomire sa ucenama kreditora i „varvarskim“ uništavanjem svega što je grčko. Na izborima je osvojio 52 mesta u parlamentu, pretekao PASOK i pozicionirao SIRIZU na drugo mesto. SIRIZA nije dovoljno jaka da obrazuje levičarsku, „antištednu“ vladu, ali se ispostavilo da je formiranje neke druge vlade bez blagoslova Ciprasa nemoguće.

„Nismo uspeli da ostvarimo naš san i formiramo levičarsku vladu“, rekao je Cipras. Za sada, prema istraživanjima javnog mnjenja, na ponovljenim vanrednim izborima u junu SIRIZA može da računa na 24 odsto glasova i izbije na prvo mesto. Kamen spoticanja u pregovorima je zahtev Ciprasa da Grčka odbaci međunarodnu pomoć pod nametnutim uslovima rigorozne štednje. Smatra da Evropska unija i međunarodne finansijske institucije u Grčkoj sprovode eksperiment. „Ako uspe eksperiment nad Grcima ove mere će se proširiti na čitavu Evropu. Samozvana ‘socijalistička vlada’ Nove demokratije i PASOK-a je dozvolila da dođe do ovoga. Obećavali su da će stabilizovati ekonomiju, a doveli su narod do bankrota. Oduzeli su mu dostojanstvo i budućnost. Ponovo su birači kažnjeni“, smatra Aleksis Cipras. Prema sporazumu sa Evropskom unijom, Grčka treba da smanji penzije i plate, podigne poreze i ukine hiljade radnih mesta u javnom sektoru u zamenu za dva paketa pomoći u ukupnoj vrednosti od 240 milijardi evra.

Lider PASOK-a Evangelos Venizelos je na pitanje Ciprasa da li bi pristao da formira vladu koja bi zamrzla proces mera štednje, odgovorio da država nema vremena za gubljenje i da ne može da razmatra bilo koju opciju koja bi prognozirala recesiju. Da Ciprasov predlog vodi do „sigurne i trenutne katastrofe“ upozorio je i predstavnik Nove demokratije Antonis Samaras.

„Hladni“ političar, kako ga zovu grčki mediji, rekao je nepopustljivo da opredeljenje Grčke za program štednje, koji su podržale ove dve partije, „više ne važi“, jer su ga birači odbacili. „Poruka birača je jasna. Žele radikalnu promenu stila rukovođenja zemljom. Oni hoće kraj brutalne politike štednje, a mi smo spremni da se suprotstavimo tim izazovima. Partije koje su potpisale memorandum za paket štednje, sada su u manjini i narod ih je deligitimisao“, uveren je Cipras.

Aleksisa Ciprasa bije glas velikog perfekcioniste, što potvrđuje i njegovo zanimanje građevinskog inženjera, a kosi se sa nonšalantnim stavom „kul Aleksisa“, kako ga nazivaju prijatelji. Zbog svojih javnih nastupa i stavova koje propagira, nije u slozi sa tradicionalnim grčkim komunistima zbog dogmatičnih programa koje zastupaju. U mladosti je bio aktivan član Komunističke omladine Grčke, ali je prešao u SIRIZU koja je radikalnija i proevropska, što nije sa slučaj sa komunističkom partijom.

Rođen je samo četiri dana nakon pada hunte, u periodu zvanom metapolitevsi, a potiče iz komunističke porodice. Svoje stavove izražavao je i javnim gestovima poput prisustvovanja proslavi 34. godine grčke demokratije u društvu jedne afrikanke koja je rođena u Atini. Iako je 20 godina sa svojom školskom ljubavi Peristerom (Beti) Bazjana, sa kojom uskoro očekuje i drugo dete, došavši sa crnkinjom iskazao je nameru da se bori za prava dece imigranata rođenih u grčkoj. Kada je 2008. godine SIRIZA birala novog predsednika partije, kao potpuni neznanac pobedio je suparnika Kuvelisa sa 71 odsto glasova. Njegovi kritičari kažu da naginje latinoameričkom komunizmu, a „Volstrit žurnal“ navodi da je obožavatelj Uga Čaveza. Sam kaže da pripada savremenoj evropskoj levici. Cilj mu je da stvori veliki narodni demokratski pokret levice koji će promeniti stvari u korenu, izmeniti memorandum o štednji i poslati poruku „Evropi naroda“, a ne „Evropi banaka i političara“. Pored svojih radikalno levičarskih stavova, političar je poznat i kao vatreni navijač Panatinaikosa i strastveni motociklista. Čvrsta ruka, ali i zavodljiv izgled naveli su mnoge žene i muškarce da prate poteze Aleksisa Ciprasa.

Sanja Zrnić

ŠTEDETI ILI NE ŠTEDETI, PITANJE JE SAD: EU-komesar za monetarna pitanja Oli Ren,…

…protesti protiv mera štednje u Madridu

Slika iz štampanog izdanja »Vremena«