Albanci u Albaniji se već po izgledu, odećom i običajima razlikuju od svojih sunarodnika sa Kosova i većina ne pokazuje baš izrazitu naklonost prema „severnoj braći“. Izuzev političara, nerado govore o prilikama na Kosovu, a kad objašnjavaju, podsećaju da je Tirana udaljena samo 40 kilometara od Mediterana i da „možda postoji razlika u temperamentu“. Tradicionalno keče moguće je pronaći samo u prodavnicama suvenira. U Tirani, naime, rastu palme, građevine su drugačije nego u Prištini, a u selima nigde nema visokih dvorišnih zidova niti žene nose feredže. Štaviše, nose minđuše provučene kroz pupak.
Preduzimač i nekadašnji prvak Albanije u dizanju tegova Faruk Kaleši posebno se mnogo raspitivao o tehničkim mogućnostima da organizuje koncerte srpskog turbo-folka; najbolje se prodaju diskovi i video-kasete sa snimcima Cece, Dragane i Lepe Brene.
Kada bi ustao pokojni komunistički generalisimus Enver Hodža, teško da bi mogao da poveruje očima da u piramidi-mauzoleju u centru Tirane koji mu je bio namenjen sede utegnute devojke i momci sa beneton majicama i piju kapućino i koka-kolu. Simboli nekadašnjeg režima sačuvani su samo na fasadi Narodnog muzeja, u izgledu nekih socrealističkih zgrada, kao i daleko od prestonice, gde više nikom nisu važni. Desetine hiljada betonskih bunkera, kojima je Enver plašio sopstveni narod, zarasle su u travu, a njihovi mermerni modeli prodaju se kao suveniri za 400 do 600 leka, što je dvesta-trista jugoslovenskih dinara.
VERNICI: Enver Hodža je umro 1985, a njegov naslednik Ramiz Alija pokušao je da obnovi propalu ekonomiju.
Direktor Agencije za razvoj iz regiona Skadar Pavlo Jakoju podseća da su krajem osamdesetih omogućene neke strane investicije, uspostavljani odnosi sa Zapadom i smanjena moć tajne policije Sigurimi. Odobrena su putovanja i religijske slobode, uvedeni elementi tržišta, a u decembru 1990. formiranjem političkih partija završio se komunistički monopol. Desničarska Demokratska partija dobila je izbore 1992. godine i na vlast je došao Salji Beriša.
Uz velik broj krajnje liberalnih privrednih propisa, tada je usvojen Zakon o kažnjavanju genocida i zločina protiv čovečnosti, koji su počinjeni iz političkih, ideoloških i religijskih razloga. Stara nomenklatura je zbrisana, a posle poslednjih deset godina prestaje da važi propis kojim je osobama iz ranijeg režima bilo onemogućeno da se bave bilo kakvim javnim poslovima, uključujući i novinarstvo.
Kako ocenjuje izvšni direktor Instituta za demokratiju i medije u Tirani Sotirać Hroni, albanski novinari sad u proseku imaju samo 30 godina i nedostaje sektorskih specijalista, odnosno nema dovoljno profesionalnosti: „Bilo bi dobro, ako bi bilo moguće, kad bi vlada olakšicama finansijski pomogla medije i onda im, kad stanu na noge, omogućila slobodu uređivanja“, kaže Hroni.
Većina medija je, doduše, tek nedavno osnovana u formi privatnih preduzeća. Vlada ima dnevnik „Gazeta šćiptara“, dva kanala javne televizije i novinsku agenciju ATA. Sa aspekta gledanosti i tiraža najznačajnija je medijska grupa Klan, izdavač istoimenog nedeljnika, vlasnik televizije skoro iste kao beogradski Pink i osnivač dnevnog lista „Korijeri“. „Počeli smo kao grupa od 12 akcionara u februaru 1997. sa 100.000 dolara kredita, a sad imamo oko 150 zaposlenih, emitujemo program 24 sata dnevno i štampamo list koji je drugi u Albaniji po broju prodatih primeraka“, navodi direktor dnevnika „Korijeri“ Blendi Fevziju.
Agencija ATA, prema rečima direktora Froka Čupija, emituje dnevno stotinak domaćih vesti, od čega je jedan deo za inostrane korisnike na engleskom, dok za potrebe albanskih medija prevodi 400-500 stranih vesti i ima dopisnike u Vašingtonu, Atini, Strazburu, Parizu, Rimu i Prištini.
EKONOMIJA: Ekonomska tranzicija počela je uobičajenim velikim padom industrijske proizvodnje: više od 40 odsto u 1991. godini, a 60 odsto u 1992. Čitave grane industrije prestale su da funkcionišu; kao u vicu o čobaninu koji se naljutio na selo pa osakatio sam sebe, Albanci su u revoltu protiv komunizma bukvalno rušili zgrade preduzeća, pa čak i posekli stabla maslina.
Pavlo Jakoju se seća da je bez posla ostala polovina ukupne radne snage, budžetski deficit je dostigao 60 odsto nacionalnog dohotka, rasla je inflacija, a vrednost dolara se od devet leka uvećala na 106.
Istovremeno, zbog spontanog raspada poljoprivrednih kooperativa i prestanka distribucije repromaterijalima, za četvrtinu je pala i proizvodnja hrane i zapretila je glad. Privatizacija je početa bez osobitog promišljanja – samo da bi se ukinulo državno vlasništvo: o uslovima postupka i o pravednosti nije napisan nijedan dokument izuzev što je to određeno kao cilj u vladinom srednjoročnom programu. Njive i stanove dobili su oni koji su se tamo zatekli, preostale fabričke hale prodate su za bagatelu, ali su novi preduzimači, uglavnom sopstvenim novcem, morali da počnu od nule. Izgledalo je da se uspešno realizuju ideje Međunarodnog monetarnog fonda.
Kad je, međutim, u Albaniji skinuta zabrana – kako vele – i da se diše, naglo su se rasplamsali korupcija i kriminal potpomognuti iskustvima mafijaša iz susednih država. Od početka ispoljena tolerancija prema podmićivanju, siromaštvo i niske plate činovnika, kao i nedostatak zdravih i efikasnih institucija bili su uzrok da se praksa uzimanja novca koju je „izmislila“ državna birokratija proširi kao epidemija.
Kao da je tad i u Berišinoj vladi postojalo mišljenje da „podmazivanje“ olakšava funkcionisanje jednog škripavog ekonomskog mehanizma albanske privrede i politike. Nije bilo posebno zapaženih akcija protiv takve prakse, ali se među retkim visokim zvaničnicima uhapšenim zbog korupcije nalazio i lider socijalističke opozicije, a sada – četvrti put – premijer Fatos Nano, koga su bili optužili za manipulacije s italijanskom pomoći. U pozadini pravnog procesa, koji je kasnije poništen, bila je svakako i politička motivacija.
Buran razvoj privatne trgovinske aktivnosti, koja je i sad najvažnija delatnost u Albaniji, kao i brz ritam privatizacije – ostavljali su mnogo prostora za „biznis“ koji nije najjasniji, a koji se najčešće obavlja u tiranskim pokrajnim ulicama uz sam centar grada. U ambijentu koji predstavlja kombinaciju arapske kasabe i klasičnog istočno-evropskog buvljaka, u kvartu Čamrija, posluje 300 porodičnih firmi. Radi se metodama „ekonomije keša“ i, kao i svugde u Albaniji, više od 60 odsto novca cirkuliše izvan bankarskog sistema.
PREVARE: Poseban procvat tokom proteklih godina imala je „kontrabanda“. Uz siromaštvo carinika i munjevito instaliranje psihologije mita, veoma snažan podsticaj švercu davao je i embargo koji je UN bio nametnuo Jugoslaviji. Hiljade tona nafte uvozilo se legalno i ilegalno u luke Drača i Valone, da bi se onda transportovale cisternama na sever i u Crnu Goru.
Isto se dešavalo i s brojnom drugom robom – hranom i duvanom, a albanski šverceri su ne samo proširili aktivnosti na drogu, ilegalne emigrante, prostitutke ili oružje već je organizovana i veoma jaka kriminalna mreža koja se prostire do državnih kancelarija u Tirani, ali i preko Kosova, Makedonije i Srbije, kroz celu Evropu.
Bankrot „piramidalnih banki“ početkom 1997. gurnuo je zemlju u haos i katastrofu – raspali su se svi organi vlasti, uključujući i policiju, a očajni Albanci provalili su u vojne magacine i opljačkali ogromne količine oružja. U uličnim neredima registrovano je 1500 poginulih, nacionalni proizvod pao je za sedam odsto, a dohodak po stanovniku sveo se na 700 dolara godišnje. Početkom ovog avgusta upravo je istekao krajnji rok za dobrovoljno vraćanje pokradenih pušaka, kojima se, uzgred rečeno, ne zna tačan broj.
Demokratska partija tako je petogodišnju vladavinu zaokružila užasnim završetkom, ali i sad kao najaktivnija opoziciona snaga tretira korupciju ne kao „socijalnu“, već kao „socijalističku“ pojavu.
Socijalisti na vlasti, međutim, odgovaraju na isti način, stalno ističući pokvarenost prethodnika, ali zaboravljajući svoju pasivnost i činjenicu da nisu smogli snage da izbegnu iskušenja brzog bogaćenja sopstvenih ministara. Potpredsednika vlade, sadašnjeg šefa diplomatije i drugog čoveka Socijalističke partije Ilira Metu, na primer, javnost smatra jednim od najimućnijih ljudi Albanije.
OPORAVAK: Uz materijalnu potporu velikog broja emigranata, koji rade u Grčkoj, Italiji ili Nemačkoj i koji čine 20 odsto radne snage, albanska ekonomija je počela da se oporavlja i već 1999. zabeležena je stopa rasta od osam odsto godišnje, što manje-više traje i sada, mada uz neophodnu međunarodnu pomoć.
U strukturi ukupnih nacionalnih prihoda Albanije ponovo je glavna poljoprivreda. Industrija stvara četvrtinu prihoda, ostatak dolazi iz sektora usluga i na jugu pomalo jača turizam.
Inflacija je zvanično mala – jedan odsto godišnje, euro na berzi vredi oko 140 leka, a nijedan sektor privrede nije zatvoren za strana ulaganja i država garantuje zaštitu investicija od političke samovolje. Statistički, nezaposlenih je 13 odsto, a nezvanično 28 odsto. Prosečne plate u privatnom sektoru su oko 100 eura, a u državnim službama oko 150.
Aktivno je preko 3000 zajedničkih ili potpuno stranih preduzeća, od kojih se većina bavi trgovinom, uslugama ili takozvanim lon-poslovima, s kožom i tekstilom, odnosno dorađivanjem već dobijenih mustri i krojeva. U njima je 30.000 radnika ili oko četvrtina zaposlenih u privatnom sektoru. Većinu čine male firme i samo deo njih ima više od deset radnika, ali čak 80 odsto spoljne trgovine obavlja privatni sektor. U poslove su ušle grčke i italijanske banke, svetske pivare i mnoštvo multinacionalnih firmi koje proizvode trikotažu i džins.
Međutim, nekontrolisana migracija iz sela u urbane zone stvorila je nove probleme. Tirana je, na primer, poslednjih godina udvostručila broj stanovnika i dosegla čak 600.000 žitelja. Zimi nedostaje struje, veoma je čest nedostatak vode na višim spratovima, pa se ljudi snalaze instalirajući na krovovima zgrada sopstvene rezevoare koji se tokom noći napune. S velikim trudom, komunalne probleme pokušava da reši prestonički gradonačelnik, po obrazovanju vajar, Edi Rama, čiji su napori zasad rezultirali likvidiranjem kioska, rušenjem divlje sagrađenih objekata i bojenjem fasada.
POLITIKA: Kažu da nema zemlje u Evropi u kojoj je etnička homogenost stanovništva veća nego u Albaniji. Prema podacima u enciklopedijama, manje od pet odsto građana nisu Albanci – ima nešto Grka, Makedonaca, Srba, Vlaha i Cigana, ali popisi nisu baš najpouzdaniji.
Pravoslavaca ima jedna petina (na jugu), katolika deset odsto, a ostali žive u muslimanskoj tradiciji koja se odskora tek mlako obnavlja; sve džamije i crkve su 1967. bile zatvorene ili srušene.
Za vreme komunizma o manjinama se nije ni govorilo, važna je bila samo revnost u podršci partiji. Sada je na delu, ipak, i neka vrsta „nacionalnog ključa“ – predsednik multietničke Partije za zaštitu ljudskih prava je Grk, a potpredsednik ugledni Srbin iz Skadra Milan Brajović, nekadašnji fudbalski reprezentativac Albanije: „Grci čak imaju i jednog poslanika u Skupštini, a nama nedostaje, a bila bi nam neophodna pomoć Beograda i podsećanje Tirane na pravila reciprociteta“, kaže Brajović.
KRALJ: Sin nekadašnjeg kralja Leka Zog vratio se ovog leta iz Južne Afrike u domovinu, odakle je kao trogodišnjak s porodicom prognan kad su italijanski fašisti zauzeli Albaniju. Dobio je državnu vilu i kancelariju, prima stare poštovaoce, ali mu uglavnom odriču političku perspektivu. Štaviše, jedva mu je ukinuta zabrana dolaska koja je važila od 1997, kad je optužen da je podsticao pobunu u Tirani. Beriša je tad organizovao i referendum o državnom uređenju i kralj je izgubio. Sad mu je na aerodromu oduzeta samo bogata kolekcija oružja u kojoj je bilo i raketnih bacača. Zemlja orlova pretvara se polako u zemlju mercedesa, grade se nove kuće, veliki hoteli i neophodni putevi, mladi govore engleski i talijanski i tvrde da ih mnogo više od politike zanimaju druge stvari u životu. Doduše, i dalje odlaze iz zemlje – legalno i ilegalno – žureći se da i pre svojih zvaničnika pojedinačno stignu u Evropu.
Diplomatski odnosi između Albanije i SR Jugoslavije podignuti su upravo ovih dana sa nivoa otpravnika poslova na nivo ambasadora. U proleće 1999, tokom NATO-bombardovanja, Beograd je prekinuo veze sa Tiranom, a jugoslovensko poslanstvo je ponovo počelo da radi tek u maju ove godine. Doduše, opstala je u međuvremenu i Kancelarija Republike Kosovo, ali, po procenama ambasadora Cafa Kapetanovića, osoblje kosovske vlade „nema prolaz u diplomatskom koru“.
Uprkos znatnom interesovanju koji biznismeni pokazuju za Srbiju, u Albaniji ne postoji nijedno srpsko privredno predstavništvo, nema čak ni dopisnika novinskih agencija.
Ima, međutim, nekih nejasnoća. Razmenom dokumenata, Podgorica i Tirana, naime, liberalizovale su režim prelaska granice, pa se tako na jugoslovenski pasoš izdat na području Crne Gore naplaćuje samo mala taksa, dok putnici s pasošima izdatim u Srbiji moraju da imaju vizu.
Ambasador Kapetanović izražava, međutim, uverenje da će ubrzo nakon usvajanja srpsko-crnogorske ustavne povelje i albanska vlada znatno drugačije gledati na SR Jugoslaviju i da će zvanične odnose usmeriti na Beograd.
