Krajem aprila u Brazilu je održan Net Mundijal, veliki diplomatsko-tehnološki skup na kome su visoki predstavnici iz većine zemalja raspravljali na koji način i ko može i treba da upravlja internetom. Na ovom događaju kao član Visokog komiteta učestvovao je i Beograđanin Jovan Kurbalija, koga ovih dana „Temps“ naziva ambasadorom interneta. „Rizik da dođe do otcepljenja delova interneta postoji, to je tehnički moguće i lako izvodljivo. Međutim, to nije tehničko, već ekonomsko i političko pitanje, u međuzavisnom svetu cena bi bila veoma visoka. Čak ni Kina, koja ima najviše internet korisnika, nikada nije dovela u pitanje učešće u globalnom internetu“, kaže za „Vreme“ Kurbalija.
„VREME„: Šta je bio direktan povod za Net Mundijal, neobičan skup simboličnog naziva?
DR JOVAN KURBALIJA: Neko se našalio da Edvard Snouden stoji iza Net Mundijala. U svakoj šali ima istine. Naime, u septembru 2013, predsednica Brazila Dilma Rusef otkazala je posetu Sjedinjenim Državama nakon Snoudenovog otkrića o prisluškivanju njenih razgovora i elektronskom nadzoru brazilske države i kompanija. Mesec dana kasnije u Braziliju dolazi Fadi Sehadi, predsednik ICANN-a, najuticajnije internet organizacije, i predlaže predsednici Rusef da organizuje samit na kome će se otvoreno govoriti o upravljanju internetom. Nakon nekoliko meseci pregovora i priprema, Net Mundijal je održan od 23. do 24. aprila u Sao Paulu.
Zbog čega je tako nešto organizovano baš u Brazilu, a ne na primer u Njujorku, Briselu,ili, čak, Moskvi?
Pre svega, po otkrićima Snoudena, brazilski internet je bio izložen veoma širokom elektronskom nadzoru. Brazil je time imao moralno pravo da pokrene pitanje upravljanja internetom.
Pored ovog povoda, Brazil ima izuzetan ugled u digitalnom svetu. To je zemlja u razvoju i članica BRICS-a sa jednom od najdinamičnijih stopa ekonomskog razvoja. Veliki deo populacije koristi internet. Uz to, Brazil ima najrazvijeniji sistem upravljanja internetom sa aktivnim učešćem vlade, komercijalnog sektora, nevladinih i tehničkih organizacija. Uz takav digitalni prestiž, Brazil je postao jedan od najznačajnijih aktera u globalnoj internet diplomatiji. Zbog toga je bio idealan i verovatno jedini kandidat za održavanje skupa kao sto je Net Mundijal.
Kakav je uticaj SAD na internet? Hoće li on ovakvom diplomatskom akcijom moći da se umanji?
Postoji više razloga za vodeću poziciju SAD na internetu. Pre svega, SAD su kolevka razvoja i korišćenja interneta. Tamo su nastale prve aplikacije, a kasnije je nastala i internet industrija. Silicijumska dolina je centar globalne internet industrije. Na primer, Gugl pokriva 80 odsto svih internet pretraživanja u Evropi. Sa kupovinom kompanije Skajp od strane Majkrosofta, Evropa je izgubila poslednju značajnu internet kompaniju. Preko SAD se odvija najviše internet saobraćaja i tamo se nalaze takozvane „farme“ servera na kojima su skladištene velike količine podataka. Najviše internet inovacija dolazi iz SAD. Uticaj SAD na internet je strukturalne prirode.
Za ravnomerniji razvoj interneta širom sveta bitna su dva pitanja. Pre svega, kako podstaći razvoj internet industrije u drugim zemljama i regionima. Na primer, Evropa je u digitalnoj industriji „treći svet“, budući da za većinu servisa koristi kompanije iz SAD (Gugl, Fejsbuk, Tviter). Razlozi za zaostajanje Evrope i drugih zemlja mogu se naći u nedostatku institucija i pravnog sistema koji bi podržao razvoj inovacija. Digitalno zaostajanje nije nužno krivica SAD, već problem koji mora rešiti svaka zemlja ponaosob.
Da li može da se spreči monopol velikih internet kompanija?
Za mnoge, Fejsbuk je postao sinonim za internet, a Gugl za pronalaženje informacija na njemu. Sve je manje prostora za pojavljivanje novih internet kompanija. Čak i ako se pojave, čim postanu malo veće, prodajom se utapaju u najveće kompanije Silicijumske doline. Sprečavanje monopola i održavanje prostora za inovaciju su najvažnija strateška pitanja upravljanja internetom. O tim pitanjima se sve više govori u okviru rasprave o neutralnosti internet saobraćaja (net neutrality). Uz ograničavanje monopola i zadržavanje neutralnosti interneta, ostavlja se mogućnost pojave novih internet kompanija na drugim kontinentima.
Naposletku, kada se govori o uticaju SAD na internet, najčešće se govori o ICANN-u, organizaciji koja upravlja internet domenima, nekom vrstom internet adresara. Sedište ICANN-a je u Kaliforniji, a proces upravljanja „internet adresarom“ nadzire vlada SAD. Ovakvu ulogu SAD kritikovale su mnoge zemlje. Uoči Net Mundijala, vlada SAD najavila je prekidanje „pupčane vrpce“ sa ICANN-om i razvoj novog sistema nadzora nad ICANN-om koji bi uključio aktere iz celog sveta.
Koji su osnovni zaključci Net Mundijala?
Postignuta je saglasnost o osnovnim internet principima, uključujući očuvanje jedinstvenosti interneta, otvorenost i transparentnost u upravljanju resursima. Internet principi postavljaju osnovu za neku vrstu digitalne „Magna karte interneta’.
Kontroverze su nastale u razgovorima kako te principe primeniti. Na primer, postojala je saglasnost da se zaštiti digitalna privatnost građana u skladu sa međunarodnim konvencijama i da se ograniči masovni digitalni nadzor. Međutim, SAD su bile protiv formulacije da taj nadzor treba da bude primenjen samo kada je to neophodno, i u odgovarajućoj meri. U Sao Paulu nije postignut dogovor o pitanju masovnog digitalnog nadzora i to je ostavljeno za buduće pregovore pod okriljem UN-a. Ostavljeno je otvoreno i pitanje učešća različitih aktera u upravljanju internetom. Kina, Rusija, Indija i većina arapskih država zahtevaju vodeću ulogu vlada u upravljanju internetom, dok se SAD i internet biznis zalažu za veću ulogu nevladinog sektora. Sve u svemu, principi su uglavnom dogovoreni, ali ne i načini kako se mogu primeniti.
Možemo li u teoriji ili u praksi govoriti o otcepljenju delova interneta, ili o nekakvom nacionalnom internetu?
Tehnički je to izvodljivo, ali bi cena bila veoma visoka. Internet je deo naših svakodnevnih rutina. Po poslednjem istraživanju, preko interneta se odvija oko 20 odsto svakodnevne porodične komunikacije u Evropi. Zamislite samo kakav bi efekat imalo eventualno isključivanje Fejsbuka u Srbiji.
Brazil je ponudio odgovor na dilemu kako sačuvati globalni internet i zaštititi nacionalne interese. U nacrtu nedavno donetog brazilskog „internet ustava“ (Marco Civil Act) postojala je odrednica po kojoj se traži od Fejsbuka, Gugla i ostalih internet kompanija da podatke brazilskih građana čuvaju na serverima lociranim u Brazilu, i time im pruže zaštitu po brazilskom pravu. Ovaj predlog je izazvao paniku u Silicijumskoj dolini, budući da bi brazilski primer verovatno pratile i ostale zemlje sveta. To bi višestruko povećalo troškove i smanjilo profit internet kompanija. U poslednjem trenutku Brazil je odustao od ovog predloga, ostavljajući vremena da se pitanje zaštite podataka reši na međunarodnom nivou. Time je poslao jasnu poruku Silicijumskoj dolini: ako ne obezbedite adekvatnu zaštitu brazilske digitalne imovine, zahtevaćemo od vas da ta imovina bude locirana na serverima u Brazilu.
Slični zahtevi stižu i iz Evrope, gde se govori o „digitalnom Šengenu“. Između interesa država da sačuvaju svoju digitalnu imovinu i interesa internet kompanija da sačuvaju svoj profit, otvara se prostor za mogući kompromis i očuvanje interneta kao jedinstvenog sistema.
Kako se promenila priroda diplomatije u eri interneta, a zatim i Vikiliksa i afere Snouden?
Osnovna funkcija diplomatije se neće promeniti, ali je jasno da se menja način njenog vođenja. Najznačajniji uticaj Vikiliksa i afere Snouden je sve ograničenija tajnost diplomatije. Tako da ova dva slučaja nisu „incidenti“, već nagoveštaji strukturalnih promena u vršenju javnih poslova.
To je jasno naznačeno u nezavisnoj studiji sačinjenoj za Kongres SAD nakon 9/11. Po ovoj studiji, osnovni uzrok zašto teroristički napad nije sprečen bio je nedostatak komunikacije između različitih bezbednosnih organizacija. Svi podaci su postojali, ali niko nije mogao da ih poveže. Odlučeno je da se zidovi oko „informacionih silosa“ američkih bezbednosnih agencija poruše i omogući pristup poverljivim podacima velikom broju lica. Među nekoliko miliona lica sa ovim pravom bili su i Bredli Mening i Edvard Snouden. Studija jasno navodi da je time povećan rizik za curenje podataka, ali je procenjeno da je taj rizik manji od rizika terorističkih napada. Sve što se desilo kasnije nije stvar incidenata, već posledica odluke bazirane na proceni rizika.
Ovakve odluke čekaju i druge zemlje i institucije. Gotovo da je nemoguće održati tajnost podataka. Ostaje samo da se proceni koliki nivo kalkulisanog rizika se može tolerisati.
Pored toga, otvara se i pitanje diplomatije i transparentnosti. Zamislite kako bi izgledali pregovori Dačića i Tačija da su bili prenošeni preko interneta. Verovatno bi se to svelo na slanje poruka potencijalnim glasačima u Beogradu i Prištini, a to ne bi vodilo kompromisu i rešavanju problema. Najveći diplomatski uspesi u prošloj godini – Kosovo i iransko nuklearno oružje – postignuti su kroz diskretne pregovore. Za diplomatiju je često korisnija translucentnost, nego transparentnost. Potrebno je znati da se pregovori vode i kakav je ishod pregovora, ali ne i svaki detalj. To su objektivni limiti korišćenja interneta u diplomatiji.
