Kosidba u Kandaharu

Kuvajtska pustinja ovih se dana pretvara u najveće parkiralište i stovarište na svetu. Dugački konvoji tenkova i oklopnih vozila ovde se zaustavljaju posle prelaska iračke granice, baš kao i užurbani transporti zemljom, vazduhom i morem kojima se milioni komada oružja američke vojske svih vrsta do juče angažovanih u Iraku sada spremaju za prebacivanje u Avganistan.

Operaciju „Nikel 2“ američka vojska naziva svojom najvećom logističkom operacijom još od Drugog svetskog rata. Njen cilj je prebacivanje ratnog materijala iz Iraka, delom nazad u SAD, a delom trupama u Avganistanu koje se pripremaju za najavljenu junsku operaciju u srcu talibanske teritorije na jugoistoku zemlje – Kandahar treba da se očisti od pobunjenika i stavi pod kontrolu savezničkih snaga.

Komandant američke Treće armije, general Vilijam Vebster, na brifingu za izveštače iz Pentagona u Kuvajtu početkom meseca precizirao je da je reč o 2,8 miliona komada opreme, uključujući 88.000 transportnih kontejnera i 41.000 vozila svih vrsta. Dok će jedan deo opreme u SAD biti korišćen za potrebe vojnih vežbi, ostali materijal će u Kuvajtu biti obnovljen za upotrebu u Avganistanu. Ono što ne smatraju vrednim prebacivanja Amerikanci će ostaviti iračkim saveznicima, uključujući terenska vozila korišćena u „zelenoj zoni“ u Bagdadu i isturenim bazama.

ODLUČUJUĆI UDARAC: Američki predsednik Barak Obama naredio je prošle godine povlačenje borbenih trupa vojske SAD iz Iraka do kraja avgusta ove godine, ostavljajući u toj zemlji od 35.000 do 50.000 vojnika čiji će prevashodni zadatak biti trening i savetnička uloga iračkim bezbednosnim snagama. Značajan broj vojnika, zajedno sa opremom, biće takođe priključen koalicionim snagama u Avganistanu.

Dok povlači trupe iz Iraka, Obama u Avganistanu raspoređuje dodatnih 30.000 vojnika, kako bi ojačao koalicione snage, što je deo šireg plana stavljanja pod kontrolu gradova sa većom populacijom i njegov pokušaj da preokrene situaciju u kojoj trenutno vetar duva u leđa talibanima. Skoncentrisani na jugoistok zemlje, američki ratni planeri pokušavaju da zadaju odlučan udarac pobunjeničkim snagama. Međutim, vojnici na terenu i dalje ne uspevaju sasvim da se snađu suočeni sa neprijateljem koji ne nosi uniformu, i svesni činjenice da čovek sa kojim su se juče možda rukovali na ulici danas može biti suparnik sa kojim se gleda preko nišana.

MILIJARDE DOLARA: Troškovi operacije „Nikel 2“ mere se desetinama milijardi dolara. Sam kodni naziv ima simboličku dimenziju; operacija „Nikel“ bila je jedna od najvećih i najkomplikovanijih operacija komandanta američke Treće armije u Drugom svetskom ratu, generala Džordža Patona, tokom legendarne bitke u Ardenima protiv Vermahta u zimu 1944. godine.

„Nikel 2“, međutim, daleko nadilazi Patonovu operaciju. Pored vazdušnih transporta, u Avganistan će oprema dolaziti preko susednog Pakistana, ali i novouspostavljenom mrežom kopnenih ruta kroz Uzbekistan i druge tačke na severu centralne Azije. Severna mreža puteva koju je postavila Transportna komanda američke vojske kroz Evropu i Aziju rasteže se punih 8000 kilometara.

„Predsednik hoće da se prebacimo što je brže moguće. Prvobitne procene bile su da će nam za ceo posao biti potrebno osamnaest meseci. Sad je to dramatično ubrzano“, rekao je general Vebster novinarima u Kuvajtu, objašnjavajući da je trenutni kapacitet transporta oko 1500 vozila mesečno, a do kraja leta očekuje se kapacitet od 5000 vozila svakog meseca.

U kakvom stanju američki vojnici ostavljaju Irak pri ubrzanom povlačenju najbolje govore vesti o novim bombaškim napadima u Bagdadu na strane ambasade i predstavništva, u kojima i dalje najviše ginu civili. Samo od najnovije eksplozije u Bagdadu 6. aprila poginulo je najmanje 39 osoba, a povređeno je oko 130 ljudi. Međutim, situacija sada nalaže prebacivanje fokusa ionako prenapregnutih američkih vojnih snaga na Avganistan gde pogibije vojnika koalicije odavno više nisu vest. Brojka od 520 poginulih američkih i vojnika NATO-a u 2009. godini, najviša je od početka sukoba 2001. godine.

„To što mi radimo, to je košenje trave“, kažu američki vojnici angažovani u Avganistanu, kada ih novinari na terenu pitaju kako bi opisali svoj angažman protiv talibana.

Frustracija raste proteklih osam godina koliko traju različite operacije u kojima koalicione trupe čiste neke delove zemlje od pobunjenika, ali nikada za sobom ne ostavljaju dovoljno vojnika i policajaca kako bi te delove zadržali pod svojom kontrolom.

NOVA STRATEGIJA: Sada je na delu test nove strategije u kojoj je umesto ubijanja talibana prioritet čuvati živote civila i izgradnja zemlje. To je nova protivpobunjenička strategija koju je lansirao general Stenli Mekristal, glavnokomandujući američkim trupama u Avganistanu.

„Sada je tu i Vlada spremna da uskoči“, izjavio je Mekristal sredinom februara, neposredno pred početak prve takve operacije čišćenja gradića Mardža u provinciji Helmand, nekadašnjem uporištu talibana. Bila je to prva operacija koja je uključivala dovođenje predstavnika Vlade iz Kabula i policije, sa kojima u održavanju reda učestvuju i američki i britanski vojnici.

Mardža je pao praktično za jedan dan – oko 6000 američkih marinaca, Britanaca i pripadnika avganistanske armije, sa simboličnim gubicima, lako je slomilo otpor preostalih nekoliko stotina pobunjenika čija je glavnica snaga u danima koji su prethodili napadu već napustila grad zajedno sa većinom komandanata.

Ukupno, oko 15.000 američkih, NATO i avganistanskih vojnika bilo je raspoređeno u prostoru od oko 80 kvadratnih kilometara, kako bi osiguralo okolinu grada, što je bila operacija koja je trajala svega tri dana.

Ali, pravi posao počeo je tek po prestanku dejstava, kada su u grad došli predstavnici vlade u Kabulu. Njihov zadatak je da pridobiju lokalno stanovništvo nizom mera – od obnove porušenih kuća do isplate kompenzacionog novca za uništenu imovinu.

KUDA IDE NOVAC: U martu je Mardžu posetio i avganistanski predsednik Hamid Karzai, koji se u lokalnoj džamiji sreo sa starešinama mesta. U početku je izgledalo kao da strategija daje rezultate. Međutim, ubrzo su se predstavnici koalicionih trupa i vlade u Kabulu sreli sa novim problemima.

Amerikanci su otvoreno počeli da sumnjaju gde odlazi novac koji isplaćuju lokalnom stanovništvu kao kompenzaciju. Reč je o hiljadama dolara mesečno za koje se sada otvoreno veruje da se zapravo ulažu u borbu protiv koalicionih i vladinih snaga. Izgleda kao da cela operacija više pomaže pobunjenicima nego smanjivanju antiameričkih osećanja.

I američki i avganistanski zvaničnici postali su svesni da novac dolazi i do talibana koji njime kupuju municiju, upozoravajući da je jako teško prepoznati ekstremiste u masama lokalnog stanovništva.

KO JE KO: „Rukujete se sa njima, ali ne znate da li su talibani. Imaju istu odeću, ponašaju se isto. Uzimaju novac i onda ga koriste protiv marinaca. Kupuju improvizovane eksplozivne naprave i municiju“, citirao je New York Times pukovnika Gulama Šakija, komandira u lokalnoj policiji.

„Moj najveći strah je što ne znamo da li stavljamo novac u džepove talibana“, rekao je major Džejms Kofman, referent za civilne poslove američkih marinaca raspoređenih u tom regionu.

U Mardži, zapravo, talibani se teško mogu nazvati stranom militantnom grupom. Američki zvaničnici su shvatili da moraju da promene strategiju. Ponovo.

„Moramo da redefinišemo definiciju reči neprijatelj. Ovde se većina ljudi identifikuje kao talibani. Dakle, moramo da promenimo način razmišljanja – ne da izbacimo talibane iz Mardže, već neprijatelja“, pokušao je američkim medijima da objasni brigadni general Lari Nikolson komandant ekspedicionih snaga američkih marinaca u provinciji Helmand.

JUNSKA OFANZIVA: Ipak, sa sličnim planom priprema se najavljena junska ofanziva na Kandahar, osinje gnezdo pobunjenika u administrativnom centru istoimene provincije koja je godinama praktično u rukama lokalnih gospodara rata.

Pripremaju se, s druge strane i talibani, koji su grad pretvorili u bojno polje. Kada američke trupe stignu u grad, srešće se sa izazovima daleko većim nego bilo gde drugde u Avganistanu. Zbog bombaških napada grad je paralisan strahom, a pobunjenici slobodno šetaju ulicama, posećuju radnje i, kako navode lokalni izvori preneseni u zapadnoj štampi, ohrabruju stanovnike da skladište oružje u svojim kućama.

Vlada, za koju se kaže da je korumpirana i nesposobna, nema gotovo nikakvu podršku. Nekoliko zvaničnika sedi zabarikadirano u jednoj zgradi u strahu za sopstveni bezbednost.

„Fokusiraju se na sam grad“, rekao je Hadži Aga Lalaj, lokalni šef vladine kancelarije i bivši predsednik komisije za mir i pomirenje u Kandaharu. „Talibani hoće da se pokažu svetu i kažu da su tu.“

I upravo se ovde očekuje dolazak najvećeg broja vojnika od njih 30.000, koliko će ih ukupno pojačati snage u Avganistanu. Obim predstojeće američke ofanzive biće najveći od 2001. godine. Planeri u Vašingtonu imaju velika očekivanja, žele da to bude udarac koji će preokrenuti tok rata u zemlji.

Pripreme su počele još prošle godine, broj vojnika u toj oblasti stalno se povećava, kao i u pograničnoj oblasti sa Pakistanom. Ali, istovremeno, sam urbani centar Kandahara sve više izmiče kontroli.

„Talibani u gradu mogu da se šetaju, zvaničnici ne“, kaže Hadži Aga Lalaj, a citiraju ga američki mediji.

Rat u Avganistanu već predugo traje i troškovi se sve teže pravdaju pred američkim poreskim obveznicima. Zato su sve nade okrenute kosidbi u Kandaharu i nadi da će brzi dolazak vladinih službenika i policije sprečiti travu da ponovo nekontrolisano raste.

Ipak, ni posle devet godina koliko su prisutne u zemlji, koalicione trupe nisu uspele da nauče kako da prepoznaju korov, što je glavni razlog sumnji da će ovaj izlazak na livadu doneti nešto novo.

»Yeah, look at those dead bastards«

Scena je snimljena iz američkog vojnog helikoptera i odvija se u predgrađu Bagdada. Kao u video-igrici kroz nišan se vidi grupa ljudi koja mirno stoji na ulici i očigledno nešto priča. Čuju se glasovi pilota koji se identifikuju kao „Krejzi hors“ ili „Bušmaster“. Jenkiji uzbuđeno diskutuju da li da pucaju ili ne. Bez vidljivog razloga pada odluka da se puca. Čuje se štektanje mitraljeza, vidi se kako ljudi pogođeni padaju, meci dižu prašinu na putu. Za nekoliko sekundi dvanaest ljudi je ubijeno.

Jedan čovek ranjen puzi po prašnjavom putu. Piloti opet diskutuju da li da ga dokrajče. „Hajde, samo uzmi neko oružje, da mogu da pucam“, čuje se nestrpljiv glas jednog od pilota. Dolazi crni kombi. Vidi se kako iz njega izlaze civili da pokupe ranjenike. Opet diskusija da li da se puca. I opet se bez vidljivog razloga otvara vatra na kombi i ljude oko njega. „Yeah, look at those dead bastards„, komentariše nakon pucnjave razdragano jedan od pilota.

Ovaj snimak događaja iz 2007. godine početkom aprila 2010. godine pustio je Wikileaks, a preneli su ga skoro svi mediji. Među ubijenima bili su jedan fotograf agencije Reuters i njegov šofer. Zbog toga je Reuters godinama bezuspešno pokušavao da od Pentagona dobije video-zapis ove akcije helikoptera. Wikileaks ga je tek sada dobio od jednog informanta iz američke vojske i pustio na internet. Prema objašnjenju Pentagonu, među ubijenima su navodno pronađeni pištolji i ručne bombe. Ovaj snimak je više nego bilo šta pre njega pokazao prirodu rata u Iraku, u kome američki vojnici prema životima ljudi imaju isti odnos kao kada skupljaju poene za ubijene „loše momke“ u video-igricama. Snimak je objavljen u osetljivom trenutku, kada se NATO predvođen američkim trupama sprema za najveću operaciju u Avganistanu od početka rata pre osam godina.

Pretnja

Predsednik Avganistana Hamid Karzai već drugi put za nedelju dana oštro je prebacivao Zapadu da se meša u unutrašnja pitanja ove zemlje. Karzai je rekao da bi Amerikanci i njihovi saveznici od talibana mogli da naprave legitiman pokret otpora, ako nastave da vladi u Kabulu propisuju šta da čini. Neočekivani otpor Karzaija u pitanje dovodi čak i veliku ofanzivu na grad Kandahar planiranu za jun. Na skupu sa 1500 plemenskih glavešina Karzai je u prisustvu glavnokomandujućeg američkih snaga u Avganisatnu generala Stenlija Mekristala zapretio da će staviti „veto“ na operaciju, ako je lokalno stanovništvo ne bude podržalo. Vašington je reagovao „uznemireno“, pišu američke novine. Karzaijev položaj među Avganistancima je veoma slab, smatra se da je falsifikovao najnovije predsedničke izbore. Dok jedni misle da se Karzai zaista uzjogunio i da ne želi više da bude puka marioneta, drugi misle kako je sve to samo gluma, ne bi li se navodnim otporom Zapadu učvrstio njegov položaj među lokalnim stanovništvom. Zbog sve većeg broja nepotrebnih civilnih žrtava, ubistava žena i dece, za šta su direktno odgovorne zapadne vojne snage, trupe NATO-a predvođene američkim snagama sve su omraženije.

Tehničke inovacije

Pošto se tereni u Avganistanu i Iraku bitno razlikuju, masa teških oklopa koja se u pustinji pokazala efikasnim, neće biti od koristi u planinama koje gravitiraju ka pakistanskoj granici. Zato je američka vojska razvila niz lakših vozila čiji je prevashodni cilj da zaštiti posadu od na hiljade široko rasprostranjenih mina iznenađenja koje su talibani rasporedili duž putnih pravaca u zemlji. Praksa je pokazala da su se teški MRAP-ovi (vozila otporna na dejstva mina iznenađenja) korišćeni u Iraku, često kvarili u Avganistanu, pa je razvijen čitav niz lakših vozila M – ATV (MRAP – all terrain vehicle), koja su nešto brža i agilnija po nepristupačnim terenima.

„Trenutno, vazdušnim putem iz Kuvajta prebacujemo oko 400 takvih vozila mesečno, ali imamo plan da taj broj povećamo na 1000, kako se bude intenziviralo pojačanje trupa u Avganistanu“, rekao je komandant američke Treće armije, general Vilijam Vebster, na brifingu za novinare u Kuvajtu.