Imajući u vidu sve veći broj prekršaja pijanaca, kao i nove zakone u kontinentalnoj Evropi i u Americi, vlada Republike Irske polovinom avgusta počela je da primenjuje Zakon o zabrani točenja alkohola već pijanim licima, i to u vreme pravog medijskog rata pro et contra potpune zabrane pušenja u pabovima, barovima, hotelima i na radnim mestima. Ta zabrana stupa na snagu 1. januara 2004. Da li je to dan kada će nestati čuveni irski kafanski duh (craica) ili će nestati sve ružnija slika pijanih lica koja se vuku po irskim ulicama?
Grupa vidno alkoholisanih američkih turista pokušala je da uđe u jedan od pabova u čuvenom Templ baru u Dablinu, ali ih je vratar ljubazno odbio i zabranio ulaz. Do pre nekoliko dana oni su mogli da se obrate advokatu i da sudski zatraže satisfakciju, ali stupanjem na snagu novog zakona (Intoxicating Liquer Act 2003) svako nepoštovanje može ih koštati 300 funti i ne mogu se nadati da će im se progledati kroz prste jer u tom slučaju vlasnik paba ili onaj ko im toči piće može biti kažnjen i sa 1500 funti. Zakon donosi još neke novine, ukida mogućnost prodavanja pića po nižim cenama, zabranjeno je tridesetminutno ispijanje poslednjeg pića – poznato kao happy hour, a pripadnici Garde (irska policija) prvi put mogu u civilnim odelima da kontrolišu primenu Zakona.
KO JE PIJAN A KO NE?: Svako ko bar malo duže boravi u Irskoj primetiće da se preterano konzumira alkohol i da se mnogi po izlasku iz paba ili noćnog kluba ponašaju grubo. Pritisak javnosti je velik i vlada pokušava da popravi situaciju. No, nije sve tako jednostavno. Nejasnoće su velike. Odgovornost, ali i moć, u neku ruku, daje se vratarima i izbacivačima čija procena može nekog koštati dosadnog vikenda jer ga suzne i crvene oči sprečavaju da uđe u pab. Da ne pominjemo simpatije, boju kože i slično.
Bune se i barmeni čiji džep takođe može biti oštećen ako prodaju preteran broj pića jednoj osobi, a to je u gužvi nemoguće kontrolisati. Pitanje je i da li je svako ko je pripit neminovno sklon da pravi probleme. Na drugoj strani, Garda nema dovoljan broj ljudi da kontroliše svih 10.000 pabova po Irskoj (a gde su još noćni klubovi, barovi i hoteli); uostalom, neko mora da juri i prave kriminalce.
Po ruralnoj Irskoj, gde je pab prava socijalna institucija, gde se živi, druži, teši, peva, ovaj zakon može doneti samo neprijateljstvo između vlasnika i seljana, koji se sigurno poznaju godinama. Realnost je da Irci mnogo piju i da je to deo njihovog folklora. Mnogima je to način da olakšaju borbu sa životnim problemima, da se opuste posle teškog dana. Teško je zamisliti da recimo jedan stari O’Konor naručuje četvrti „ginis“, a unuk njegovog saborca O’Raili kaže „E, ne može više“. U suprotnom sledi kazna od 1500 funti.
IMA LI METADONA ZA PUŠAČE: Nova godina potpuno proteruje dim iz pabova i barova Irske. Ministar zdravlja Majkl Martin beskompromisno je uveo potpunu zabranu pušenja u pabovima, barovima, hotelima i na radnim mestima, smatrajući da štiti interese 70 odsto Iraca koji ne puše i barmena koji imaju pravo da rade u zdravoj sredini. Oponenti ga prozivaju da ništa nije uradio od obećanog u predizbornoj kampanji i da jeftino pokušava da ubere političke poene. Jedan deo ministara (doduše pušača i bivših pušača) apeluje da se postigne kompromis, no, popuštanja nema, kaže i premijer Berti Ahern.
Vlasnici pabova osnovali su organizaciju koja je radila istraživanje i dobila podatke da zabrana pušenja može smanjiti prodaju pića i za 30 odsto, a to znači 10.000 manje radnih mesta i milionsku štetu. Podaci govore i da je prosečan život barmena 77 godina što je i nacionalni prosek, a da je samo 13 ljudi u ugostiteljkoj branši umrlo od posledica duvanskog dima a ne nekoliko stotina kako kažu državni podaci. Sve to vlada je odbacila kao neosnovano.
Antipušačka kampanja od poreskih obveznika je donela u državnu kasu za dve godine šest miliona evra. Do sada je pomoć korišćena za odvikavanje onih kojih to žele, kupovinu žvaka i nikotinskih flastera, kao i za plaćanje, recimo, irskim predstavnicima put u Helsinki na Svetsku konferenciju o duvanu i zdravlju koji zaposlene Irce (pušače i nepušače) košta 30.000 funti.
Istina je da Irci retko „duvane“ u svojim kućama, valjda da ne kade zidove, ali su zato pabovi puni dima. Od 1. januara toga više neće biti. Pabovi će izbaciti pepeljare iz upotrebe, ali i smanjiti broj buradi „ginisa“. Mnogi Irci boje se da će nestati onog čuvenog irskog kreka, vazduha punog dobrog raspoloženja, pesme i igre. Uzmite samo koliko zemlja od skoro četiri miliona stanovnika ima svetski poznatih pisaca. Irci su narod bez predrasuda, druželjubivi, veseli, muzikalni, vole da popiju i poštuju tradiciju. Možda to nećete potpuno doživeti u pomenutom komercijalnom Temple baru u centru Dablina, ali u manjim mestima po lokalnim pabovima ostaje vam večno slika veselih ljudi različitih generacija koji sede, sviraju kašikama, na flauti, dobošu, gitari i violini, sve pitajući ko želi koju pesmu. Zamislite, vlasnik paba ih za to ne plaća niti ih neko kiti novčanicama. No, dok sede oni piju pivo, a neki i puše, kao i većina koja ih sluša. Uz alkohol mnogima prija i cigareta, pa makar i ne pušili redovno, a ukoliko je dobra atmosfera, sav taj miks je neminovan.
Sve pod geslom detoksikacije životne sredine i organizma, pabovi će postati čisti i sterilni, nema dima ni pripitih. A izgleda ni potrebe i želje da se ide u njih. Pušačima preostaje da se izoluju i puše po kućama. Jedan član irskog parlamenta je izjavio: „I heroinski zavisnici dobijaju od države metadone, samo ćemo mi dobiti hladnu ćurku 1. januara.“ Da dodam, vlasnik paba može dobiti i zatvorsku kaznu ako dozvoli pušenje.
Nema ničeg lepšeg nego kad država vodi računa o vašem zdravlju, lepoti, tenu, pa i o bračnom životu. Manje će sada irske žene slušati: „Idem do paba na pintu“ i manje njihovih muževa vraćaće se kući u pijanom stanju. Kućni budžet se povećava smanjenjem ranijih troškova – paklica cigareta 5,80 funti, pinta piva četiri funte. Zdrava sredina bez dima, milina jedna, sve dok ne pročitate da su francuski naučnici ustanovili da paljenje roštilja, kao i pušenje, oštećuje zdravlje. A čini se da sve te kazne i zabrane i sva ta politika mogu samo individuu sklonu nepoštovanju nametnutog ponašanja, a takvi su Irci, naterati da popije još jednu i popuši još jednu.
