Ko je stvarna meta

(Od stalnog dopisnika „Vremena“ iz Atine)

Prve reakcije idu naruku vladi Redžepa Tajipa Erdogana, ali vreme će pokazati kako će četiri razorna teroristička napada bez presedana uticati na pokušaj razrešenja stare unutrašnjopolitičke dileme: između svetovnog „kemalizma“ i islamizma, a time i na međunarodne pozicije Turske.

Kontroverza na domaćem terenu utoliko je veća što reforme na kursu EU-a – oko kojih ne postoji konsenzus – sprovodi umereno islamistička vlada mlade stranke Pravde i razvoja (AKP), izrasla na mnogo tvrđim islamističkim osnovama. Međunarodno uspešan ishod zahtevnih prozapadnih reformi napravio bi od Turske „negativan“ primer sekularne muslimanske države sa demokratijom „zapadnog tipa“, i izbio iz ruke argumente svima koji se pozivaju na nepremostiv „sukob civilizacija“ ili sanjaju o ujedinjenim islamskim kalifatima.

KONTROVERZE: Erdoganov AKP – prva većinska vlada za poslednjih desetak godina – od dolaska na vlast u novembru 2002 – izaziva kontroverze koje ostaju neobjašnjive i mnogim domaćim analitičarima. Na talasu masovnog nezadovoljstva i ekonomske krize zbrisala je staru kompromitovanu gardu „sekularista“, ali i izazvala sumnju mnogih u to da sledi islamizacija.

Prvih meseci „jabuku razdora“ predstavljala je marama, prizor čak ilegalan na zvaničnim mestima, iako vrlo raširen, kao i podzemno obaranje ruku sa „čuvarem sekularizma“ – vojnim establišmentom. Iako njegova supruga, kao i većina iz vlade, redovno pokriva glavu maramom, deklarisani „evropeista“ Erdogan opredelio se za etiketu „konzervativnog demokrate“, i pod budnim okom MMF-a sprovodi ekonomske reforme, a političke pod koliko-toliko čvrstom rukom Brisela. Na čuđenje mnogih, one prolaze: kod kuće verovatno upravo zato što ideološki nije isključiv i što je opozicija mršava.

Dosadašnji reformski paketi uključuju ograničavanje uticaja vojske na politiku, legalizaciju upotrebe kurdskog jezika u medijima, širenje prava manjina, ublažavanje cenzure i oštro kažnjavanje previše agilnih policajaca. Poslednji izveštaj EU-a o napretku Turske na liniji kriterijuma koji bi omogućili eventualan početak pregovora o prijemu posle poslednje procene, na decembarskom samitu EU-a 2004, nije bio posebno pozitivan. Priznao je da reforme napreduju, ali ne dovoljno brzo, i da postoji velik jaz između papira i prakse. Iz ugla Grčke, koja podržava evropski kurs Turske računajući na to da će se deo bilateralnih problema prebaciti na drugi nivo, najvažnije nerešeno pitanje ostaje okupacija severnog Kipra, koji 1. maja 2004. treba da postane punopravan član EU-a. Ankara je dobila dovoljno političkih poruka koje ne ostavljaju sumnje u to da će u konačnom saldu Kipar igrati važnu ulogu. Pitanje koje se sada otvara jeste da li će šokantna varijanta 9/11 „olabaviti“ kriterijume.

PONOVO EVROPA NA DNEVNOM REDU: Mnogi, uvereni da mostovi Bosfora ne samo da spajaju dva kontinenta nego i nude šansu za premošćavanje razlika između Zapada i islamskog sveta, veruju da na meti terorista 15. novembra u Istanbulu nisu bili samo Jevreji niti da su samo pet dana kasnije cilj bili samo Britanci – i jedni i drugi „legitiman cilj“ Al Kaide, nego Turska koja se pomalja iz nove geostrateške podele karata.

Druga po veličini vojska i cenjen saveznik u NATO-u, Turska je bila tokom hladnog rata strateški važna zbog svog geografskog položaja, dok je danas važna zbog onoga što jeste.

Teroristički napadi u kojima je poginulo oko šezdeset ljudi, mahom Turaka, bili su povod za osveženu diskusiju u EU-u oko toga koliko brzo i koliko čvrsto tu muslimansku zemlju treba povezati sa hrišćanskim klubom. Jedan od odgovora ponudio je šef diplomatije EU-a Havijer Solana, rekavši da je prerano da se o tome govori. Ukoliko se ne bude govorilo, kolebljivo javno mnjenje, sada okupljeno oko vlade, može postati još više frustrirano „flertom“ EU, na čija vrata Turska kuca od 1958, a ima osećaj da samo gubi i ništa ne dobija, dok je pretiču centralne i istočne evropske zemlje. Za mnoge, kako ovih dana izjavljuju u Istanbulu, upravo je politika Zapada kriva što je Turska na meti, i neka vrsta satisfakcije bi bila da put do Brisela bude otvoren pozivom na „pidžama parti“: dođi takav kakav si.