Mnogi, uvereni da mostovi Bosfora ne samo da spajaju dva kontinenta nego i nude šansu za premošćavanje razlika između Zapada i islamskog sveta, veruju da na meti terorista 15. novembra u Istanbulu nisu bili samo Jevreji
(Od stalnog dopisnika „Vremena“ iz Atine)
Prve reakcije idu naruku vladi Redžepa Tajipa Erdogana, ali vreme će pokazati kako će četiri razorna teroristička napada bez presedana uticati na pokušaj razrešenja stare unutrašnjopolitičke dileme: između svetovnog „kemalizma“ i islamizma, a time i na međunarodne pozicije Turske.
Kontroverza na domaćem terenu utoliko je veća što reforme na kursu EU-a – oko kojih ne postoji konsenzus – sprovodi umereno islamistička vlada mlade stranke Pravde i razvoja (AKP), izrasla na mnogo tvrđim islamističkim osnovama. Međunarodno uspešan ishod zahtevnih prozapadnih reformi napravio bi od Turske „negativan“ primer sekularne muslimanske države sa demokratijom „zapadnog tipa“, i izbio iz ruke argumente svima koji se pozivaju na nepremostiv „sukob civilizacija“ ili sanjaju o ujedinjenim islamskim kalifatima.
KONTROVERZE: Erdoganov AKP – prva većinska vlada za poslednjih desetak godina – od dolaska na vlast u novembru 2002 – izaziva kontroverze koje ostaju neobjašnjive i mnogim domaćim analitičarima. Na talasu masovnog nezadovoljstva i ekonomske krize zbrisala je staru kompromitovanu gardu „sekularista“, ali i izazvala sumnju mnogih u to da sledi islamizacija.
Prvih meseci „jabuku razdora“ predstavljala je marama, prizor čak ilegalan na zvaničnim mestima, iako vrlo raširen, kao i podzemno obaranje ruku sa „čuvarem sekularizma“ – vojnim establišmentom. Iako njegova supruga, kao i većina iz vlade, redovno pokriva glavu maramom, deklarisani „evropeista“ Erdogan opredelio se za etiketu „konzervativnog demokrate“, i pod budnim okom MMF-a sprovodi ekonomske reforme, a političke pod koliko-toliko čvrstom rukom Brisela. Na čuđenje mnogih, one prolaze: kod kuće verovatno upravo zato što ideološki nije isključiv i što je opozicija mršava.
Dosadašnji reformski paketi uključuju ograničavanje uticaja vojske na politiku, legalizaciju upotrebe kurdskog jezika u medijima, širenje prava manjina, ublažavanje cenzure i oštro kažnjavanje previše agilnih policajaca. Poslednji izveštaj EU-a o napretku Turske na liniji kriterijuma koji bi omogućili eventualan početak pregovora o prijemu posle poslednje procene, na decembarskom samitu EU-a 2004, nije bio posebno pozitivan. Priznao je da reforme napreduju, ali ne dovoljno brzo, i da postoji velik jaz između papira i prakse. Iz ugla Grčke, koja podržava evropski kurs Turske računajući na to da će se deo bilateralnih problema prebaciti na drugi nivo, najvažnije nerešeno pitanje ostaje okupacija severnog Kipra, koji 1. maja 2004. treba da postane punopravan član EU-a. Ankara je dobila dovoljno političkih poruka koje ne ostavljaju sumnje u to da će u konačnom saldu Kipar igrati važnu ulogu. Pitanje koje se sada otvara jeste da li će šokantna varijanta 9/11 „olabaviti“ kriterijume.
PONOVO EVROPA NA DNEVNOM REDU: Mnogi, uvereni da mostovi Bosfora ne samo da spajaju dva kontinenta nego i nude šansu za premošćavanje razlika između Zapada i islamskog sveta, veruju da na meti terorista 15. novembra u Istanbulu nisu bili samo Jevreji niti da su samo pet dana kasnije cilj bili samo Britanci – i jedni i drugi „legitiman cilj“ Al Kaide, nego Turska koja se pomalja iz nove geostrateške podele karata.
Druga po veličini vojska i cenjen saveznik u NATO-u, Turska je bila tokom hladnog rata strateški važna zbog svog geografskog položaja, dok je danas važna zbog onoga što jeste.
Teroristički napadi u kojima je poginulo oko šezdeset ljudi, mahom Turaka, bili su povod za osveženu diskusiju u EU-u oko toga koliko brzo i koliko čvrsto tu muslimansku zemlju treba povezati sa hrišćanskim klubom. Jedan od odgovora ponudio je šef diplomatije EU-a Havijer Solana, rekavši da je prerano da se o tome govori. Ukoliko se ne bude govorilo, kolebljivo javno mnjenje, sada okupljeno oko vlade, može postati još više frustrirano „flertom“ EU, na čija vrata Turska kuca od 1958, a ima osećaj da samo gubi i ništa ne dobija, dok je pretiču centralne i istočne evropske zemlje. Za mnoge, kako ovih dana izjavljuju u Istanbulu, upravo je politika Zapada kriva što je Turska na meti, i neka vrsta satisfakcije bi bila da put do Brisela bude otvoren pozivom na „pidžama parti“: dođi takav kakav si.
„Ovo nije domaći terorizam!“, bili su prvi komentari na pojavu stuba dima iznad turske poslovne prestonice, koji je podsećao na njujorški Twin Towers. I zaista, bogata prošlost radikalnih oružanih grupa raznih provenijencija što ideoloških, što državnih, nije prevazilazila bombaške i/ili samoubliačke napade „ljudskih“ razmera, sa malo mrtvih. Za ovako veliki napad bez presedana u Turskoj, potrebna je mnogo veća i bolja organizacija, tvrde stručnjaci. Kako za sada izgleda, međunarodna teroristička mreža našla je spoj sa domaćim ekstremistima za koje se smatralo da su iskorenjeni.
Turska je sedamdesetih godina prošla kroz talas terorističkih napada između ekstremno levičarskih i ekstremno desničarskih grupa, koji je završen diktaturom. Osamdesetih i devedesetih se bavila iskorenjivanjem kurdskog separatizma, koje je odnelo 30.000 života na obe strane, a bilo je geografski izolovano; tokom devedesetih godina se suočila sa obnovljenim talasom muslimanskog ekstremizma. Nije malo onih koji tvrde da je dobar deo grupa organizovala država, i da su se sada u Turskoj udružili „desperadosi hladnog rata“ na lokalnom i na međunarodnom nivou – ostaci domaćih ekstremista i pristalice Bin Ladena.
Dve takve grupe preuzele su odgovornost za napade u Istanbulu, u saradnji sa Al Kaidom: Brigade Abua Hafeza al Masrija su na arapskom veb-sajtu optužile Tursku za saradnju sa „krstašima“ NATO-a i sa „izraelskim cionistima“, a druga je IBDA/C (Front velikih istočnjačkih islamskih osvajača). Lider te druge grupe, Saleh Ežat Erdis, leži u turskom zatvoru od kraja devedesetih, kada je organizacija razbijena posle desetina ubistava prominentnih Turaka – „izdajica islama“. Osim onih koji su ostali na slobodi, u Turskoj je u toku i lov na oko hiljadu ljudi, pripadnika sličnih grupa, za koje se tvrdi da su bili trenirani u logorima Al Kaide, i da su se borili u Avganistanu, Čečeniji, Bosni…
Unutrašnje slabosti i spoljne pretnje oblikovaće evropsku politiku u 2025. godini. Brisel će morati da nađe odgovor na izazove poput Trampove administracije, finansiranja Ukrajine i jačanja sopstvene odbrane.
U Baltičkom moru oštećeni su podmorski kablovi, a u fokusu istrage je tanker za naftu koji bi mogao da pripada ruskoj takozvanoj „mračnoj floti“
Kancelar Olaf Šolc svesno je zatražio glasanje o poverenju Bundestagu kako bi omogućio vanredne izbore. Uz podršku predsednika Štajnmajera, datum je predložen za februar 2025. Raspuštanje parlamenta dolazi u trenutku političke blokade i rastućih problema
„Skupo je boriti se protiv Amerike. Direktan sukob bi, očigledno, eskalirao u globalni nuklearni rat", napisao je Medvedev na „Telegramu", prenosi agencija RIA Novosti
Sve više Ukrajinaca spremno je da razmotri pregovore s Rusijom, ali odbijaju da ih vide kao priliku za teritorijalne ustupke. Stručnjaci ističu da bi svaki dogovor morao uključivati međunarodne garancije
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
