Krajem prošle nedelje u Gruziji su održani predsednički izbori i plebiscit o podršci ulasku te kavkaske, bivše sovjetske republike u NATO i terminu održavanja parlamentarnih izbora. Prema nezvaničnim rezultatima, na predsedničkim izborima pobedio je aktualni predsednik Mihail Sakašvili, dobivši potrebnu većinu od 52,1 odsto glasova već u prvom krugu. Građani su sa više od 60 odsto glasova podržali ulazak Gruzije u NATO i održavanje parlamentarnih izbora na jesen 2008. godine.
Na izborima je učestvovalo sedam kandidata, drugi po broju glasova bio je kandidat ujedinjene gruzijske opozicije Levan Gačečiladze sa oko 25 odsto glasova, a ostali kandidati osvojili su manje od sedam odsto.
Gruzijski izbori još jednom ukazuju na težak put demokratije u postkomunističkim zemljama: navodno boreći se protiv autoritarnog uticaja putinovske Rusije i proruskih političara u Gruziji, predstavljajući se kao prozapdani lider, Mihail Sakašvili je krajem prošle godine uvođenjem osmodnevnog vanrednog stanja „digao ruku“ na građane koji ne podržavaju njegovu politiku. Nakon gruzijskih predsedničkih izbora i plebiscita otvara se pitanje da li se autoritarnim vođenjem države i kršenjem ljudskih prava može u evroatlantske integracije?
ISKUŠAVANJE DEMOKRATIJE: Predsednički izbori u Gruziji bili su taktički potez predsednika Sakašvilija, da jednim „udarcem“ privremeno rešiti više ozbiljnih državnih problema. Na predsedničkim izborima Sakašvili je ostvario ubedljivu pobedu u prvom krugu, potvrdom na plebiscitu o ulasku u NATO postavljen je temelj spoljnje politike Gruzije, a održavanjem parlamentarnih izbora na jesen ove godine predsednik Sakašvili dobio je na vremenu za popravljanje lošeg rejtinga među pristalicama u zemlji, ali i kod zapadnih političara koji su ga u poslednje vreme kritikovali.
Politička kriza ozbiljno je uzdrmala Gruziju u novembru 2007. kada je opozicija izašla na ulice i tražila ostavku predsednika Sakašvilija i raspisivanje parlamentarnih izbora zbog teškog socijalnog stanja u zemlji. Nakon kratkotrajnog vanrednog stanja pod pritiskom Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, Sakašvili je raspisao predsedničke izbore.
Zapadni mediji i organizacije za zaštitu ljudskih prava kritikovale su Mihaila Sakašvilija da je koristio državne resurse, upotrebio silu protiv demonstranata i vršio pritisak na opoziciju i medije, te da je izborna kampanja počela u atmosferi vanrednog stanja. „Nakon predsedničkih izbora konačno bi Zapad trebalo da shvati da u Gruziji treba davati podršku i drugim demokratskim liderima, a ne samo Mihailu Sakašviliju“, piše „Fajnenšel tajms“.
OEBS je ipak predsedničke izbore u Gruziji proglasio „demokratskim“. Istovremeno, Ministarstvo inostranih poslova Ruske Federacije izdalo je saopštenje da su se izbori odvijali u „nedemokratskoj atmosferi“.
Gruzijska opozicija predsedničke izbore smatra „falsifikovanim“ i najavljuje nove proteste.
NATO NA KAVKAZU: Možda je neizvesno koja će politička snaga sledećih godina biti na vlasti u Gruziji, ali je sasvim izvesno da većina Gruzijaca podržava ulazak zemlje u NATO. Ovu činjenicu potvrđuju programi kandidata na predsedničkim izborima od kojih se čak njih šest zalagalo za ulazak Gruzije u NATO, dok je samo jedan kandidat, Irina Sarišvilji Čanturija, otvoreno bila protiv. Iako plebiscit, za razliku od referenduma, nema obavezujuću pravnu snagu, Gruzijci su za svoj budući spoljnjopolitički kurs izabrali Zapad, a ne Rusiju.
Očekuje se da bi na samitu NATO-a u aprilu 2008. u Bukureštu, ako zvanično usledi poziv za članstvo u alijansu Jadranskoj grupi (Hrvatska, Albanija, Makedonija), i Gruzija mogla da dobije dodatnu podršku za integraciju u Severnoatlantsku vojnu alijansu.
Za zapadni svet „prodor“ na Kavkaz mnogo znači: zaokruživanje bezbednosne politike u Crnomorskom regionu, uspostavljanje prolaza u Kavkaski region i Kaspijski basen kroz koji prolazi naftovod Baku–Džejhan, a koji se smatra glavnim snabdevačem zapadnih firmi kaspijskom naftom.
Rusija se protivi ulasku Gruzije u NATO, kao što se protivi i razmeštanju protivraketnog štita u Istočnoj Evropi, zbog navodnog ugrožavanja njene bezbednosne politike na Kavkazu, kao i obećanja Zapada sa kraja osamdesetih godina prošlog veka da se NATO neće širiti na prostor SSSR.
DEMOKRATIJA I RAT: Pobeda „narandžaste koalicije“ u Ukrajini, izbor za predsednicu vlade Julije Timošenko i oporavak političkih pozicija Sakašvilija mogli bi da postanu primer promene unutrašnjeg i spoljnjopolitičkog kursa drugim postsovjetskim republikama, poput Moladavije, Jermenije i Azerbejdžana, što bi moglo da utiče na smanjenje političkog i ekonomskog uticaja Moskve u tim republikama.
Najnepoželjniji scenario bezbednosne situacije u regionu bio bi produžetak uličnih sukoba između opozicije i vlasti, viđenih u Tbilisiju u novembru prošle godine. Takođe, zaoštravanje oko „zamrznutih konflikata“, Abhazije i Južne Osetije, moglo bi da ugrozi ne samo krhku demokratiju u Gruziji, već i da dodatno militarizuje stanje u zemlji. Snažnija uloga vojske u rešavanju državnih pitanja – piše ruska agencija RIA – otvara Gruziji put latinoameričkih republika, gde su se u drugoj polovini prošlog veka smenjivali državni udari i vanredna stanja.
„U vazduhu“ se može osetiti da je nova kriza u separatističkim republikama gotovo neizbežna: Sakašvili je došao na vlast obećavši da će obnoviti teritorijalni integritet zemlje i vratiti izbeglice njihovim domovima. On to nije učinio i time je razočarao znatan broj birača. U želji da sačuva vlast i pobedi na budućim parlamentarnim izborima, nije isključeno da će Sakašvili pokušati da vrati separatističke republike – Abhaziju i Južnu Osetiju – tenkovima. A podrška velikih sila za takvu akciju u mnogo čemu može da zavisi od pitanja budućeg satusa Kosova.
