Kardelj naredio čistku

Vest da je protiv Mitje Ribičiča (86), penzionera koji je za života bivše Jugoslavije bio jedan od najuticajnijih partijaca, podneta prijava zbog sumnje da je počinio krivično delo genocida, šokirala je ovdašnju javnost. Rukovodilac kriminalističke obrade Pavle Jamnik izjavio je da je krivična prijava rezultat „višemesečnog rada“. Simptomatično je da je Ribičič za prijavu saznao iz medija te da je objavljena posle smene u vrhu tužilaštva, kada je mesto generalnog tužioca preuzela Barbara Brezigar (bila je protivkandidat Janezu Drnovšeku na poslednjim predsedničkim izborima).

Kad je Ribičičev advokat upozorio medije da njegov klijent pojma nema o čemu je reč, iz krugova tužilaštva stiže obaveštenje da kriminalistička akcija Sprava (u prevodu: pomirenje) teče još od 1994. godine. Tako je nastala prva i jedina prijava zbog genocida u Sloveniji.

KljUČNI DOKAZI: Ključan dokaz zbog koga je Mitja Ribičič osvanuo na naslovnim stranama je knjiga registrovanih pritvorenika, koja je navodno tek sada otkrivena u Arhivu Slovenije. Na osnovu tog štiva došlo se do zaključaka da su bez sudskog postupka ubijena 234 čoveka, a u knjizi je valjda pronađena i veza između imena i prezimena žrtava i funkcionera Ozne, iako se o tumačenju zapisanog još vode ljute rasprave.

Ribičič je karijeru počeo kao pomoćnik Ivana Matije Mačeka, visokog partijskog funkcionera koji je sve do smrti važio za sivu eminenciju ovdašnje politike. Zna se da se Ribičič kao major Ozne školovao u Moskvi i saslušavao uhapšene pred kraj i posle Drugog svetskog rata. Šta zna o posleratnim masovnim likvidacijama kolaboracionista i političkih protivnika otvoreno je rekao posle osamostaljenja Slovenije. Tada je formirana specijalna parlamentarna komisija, koja je iznedrila dva dokumenta, ali zbog političkih razmirica nikada nije napisala zaključni izveštaj. Ribičič je pred komisijom svedočio da Ozna nije naredila ubijanje zarobljenih domobrana, ustaša, četnika i civila, iako je „za njih znala“.

Prema podacima Instituta za noviju istoriju u Ljubljani, od 1941. do 1945. godine na tlu Slovenije poginulo je 90.000 ljudi: partizana oko 27.000, slovenačkih domobrana 13.406 (od toga najmanje 11.638 kao žrtve posleratnih likvidacija) i civila oko 35.700. Likvidacije su počele odmah posle sporazuma na najvišem nivou, kada je engleski komandant izbegličkog kampa u austrijskom Vetrinju naredio „prebacivanje zarobljenika u Italiju“. Umesto toga, većina ih je likvidirana u Rogu ili po drugim slovenačkim jamama. Tu je pored ustaša i domobrana završilo život i nekoliko hiljada srpskih četnika. Njihovi leševi i sada leže u oko 410, decenijama prećutkivanih zajedničkih grobnica širom Slovenije, dok se za 160 lokacija još sumnja da skrivaju masovne grobnice. Ekipa istraživača koju predvodi dr Mitja Ferenc zaključila je da ima „više grobnica u koje su bačeni pripadnici drugih nacionalnosti nego slovenačkih“, ukratko, da u Sloveniji iz tog perioda ima „više grobnica sa kostima žrtava stranih – jugoslovenskih naroda, koji su se 1945. povlačili na Zapad – nego što ih ti narodi imaju na svojoj teritoriji“. Drugo je pitanje (i novi problem) uređenje tih grobnica, kada su one, zvanično – otkrivene. Država tj. vlada u Ljubljani do sad je izdvojila novac za dve (u Teharju i Kočevskem Rogu), iako bi prema posebnom zakonu iz 2001. godine trebalo obeležiti sva poznata groblja.

U Celju je u utorak 31. maja baš tim povodom otvorena izložba na kojoj su predstavljani i neki novi dokumenti. Oni se smatraju ključnim dokazom da je ondašnje jugoslovensko rukovodstvo znalo za posleratne likvidacije i da su obavljene u saradnji sa tadašnjim slovenačkim vrhom. Reklo bi se da su sporadično vođene i evidencije, a krunski dokaz predstavlja depeša o „čišćenju“, koju je 25. juna 1945. godine predsedniku slovenačke vlade Borisu Kidriču poslao Edvard Kardelj. Dokument pod naslovom „Od predsedništva Centralne vlade – Kidriču – lično“ sadrži sledeći tekst: „Najkasnije u roku od tri nedelje biće raspušteni sudovi nacionalne časti, vojni sudovi sudiće samo vojnim licima a sve drugo preuzeće redovni sudovi. Biće proglašena amnestija. Nemate, dakle, niti jedan razlog da budete tako spori u čišćenju kao do sad.“ Potpis je ukucan pisaćom mašinom – KARDElj. Iako svima sve izgleda jasno, istoričarka Jera Vodušek-Starič upozorava da termin „čišćenje“ nije jednoznačan i da može značiti svašta, od „čišćenja terena“, „otpuštanja nepouzdanih ljudi“ do likvidacije.

SUMNjE I DILEME: Mitja Ribičič je tvrdnje o sopstvenoj umešanosti u genocid odmah demantovao. Naprasno pronađena knjiga zatvorenika, po njemu, ne dokazuje baš ništa, pošto se radi o registru koji sadrži imena onih koji su prošli kroz zatvor i ništa više. Mnogi, čija su imena zabeležena u toj knjizi, pre svega „zavedeni seljaci“, koliko se on seća, bili su pušteni na slobodu.

Ima mnogo dilema koje pobuđuju sumnju u „laku i brzu“ (neki bi najradije preku) osudu Mitje Ribičiča. Naravno, ako se rezultat „dugogodišnje policijske akcije“ posle medijske obrade ne rasprši poput mehura od sapunice, jer će tužilaštvo, tvrde stručnjaci sa ljubljanskog i mariborskog pravnog fakulteta, imati veliki problem sa pisanjem optužnice. Poznati slovenački pravnik Ljubo Bavcon podseća da je termin „genocid“ skovan 1944. godine, OUN ga je preporučio vladama 1948, da bi Konvencija o genocidu u Jugoslaviji stupila na snagu tek 1951. godine. A pošto krivični zakon ne poznaje retroaktivnost, Bavcon smatra da Ribičiču ne može biti pola veka kasnije upriličeno suđenje po zakonu koga u vreme navodne kažnjive radnje – nije bilo. Slovenačko tužilaštvo na to odgovara da Ribičiča „kači“ u suštini ista „Martensova klauzula“, što će reći da su prionuli pisanju optužnice ozbiljnije nego što su ovdašnji pravni eksperti očekivali.

Tako je u ovom trenutku neizvesna sudbina prve slovenačke krivične prijave zbog genocida. Državno tužilaštvo je u proteklih deceniju i po već istraživalo slične optužbe protiv Ribičiča, da bi posle nekoliko konferencija za štampu sve potonulo u zaborav. Ima li Ribičič prljave ruke zbog posleratnih masovnih likvidacija, drugo je pitanje, tačan odgovor danas zna samo on. Ono što u celoj ovoj medijskoj hajci pada u drugi plan jeste sramna činjenica da po slovenačkim gudurama i jamama još uvek leže zaboravljene kosti, neobeleženi grobovi hiljada likvidiranih vojnika, među njima mnogo Srba i Crnogoraca, četnika. O načinu obeležavanja ovih grobnih mesta nedavno je raspravljao parlament Crne Gore, ali nije usledio nikakav zajednički poduhvat na nivou zajednice Srbije i Crne Gore. Iako je tih posleratnih žrtava mnogo više od likvidiranih slovenačkih kvislinga, za njih ne samo u Sloveniji nego i šire kao da nema mira, još manje pomirenja.