Kalifat kalifa Abu Bakra el Bagdadija

Do pre mesec dana skoro anonimni vođa jedne od mnogobrojnih džihadističkih grupa koje divljaju po Iraku i Siriji preko noći je postao planetarna tema. Širom sveta nazivaju ga novim Bin Ladenom, a za njegovu organizaciju tvrde da je gora od Al Kaide. O El Bagdadiju se ne zna mnogo, priča se da je rođen 1971. godine u Samari, severno od Bagdada, da je bio američki zatvorenik, da ga je to što je doživeo u zarobljeništvu preobratilo na put džihada. Nedostatak informacija može biti deo plana njegovih sledbenika da se tajanstvenošću podgreva legenda, ali i proste činjenica da se o njemu nema mnogo šta reći. To što se njegove pretnje i pozivi na džihad sada tumače ozbiljno po svetu, ne govori ništa o samom Bagdadiju. Broj „važnih komandanata“ u Avganistanu, Iraku ili Siriji meri se hiljadama, kao posledica činjenice da se svaki lokalni kabadahija koji skupi nešto ljudi pod oružjem proglasi komandantom. Bagdadijeva vojska je brojnija, njeni uspesi deluju ozbiljno, ali lako se može ispostaviti da je promovisanje novog kralja ekstremista i terorista fatamorgana koja odgovara i njemu i njegovim neprijateljima.

Iz prvih nastupa reklo bi se da su ciljevi novog kalifa pompezni, kao kada kaže da stvara novi svet u koji poziva pravovernike svih zanimanja da grade državu od temelja. U arapskom svetu se olako razbacuju krupne reči kada se ratuje, na džihad se poziva čim progovori oružje ili kada pritera nevolja; neprijatelju se obavezno proriče pakao koji će ga zadesiti, daju se obećanja koja dobro zvuče, ali za koja i sam govornik zna da su teško ostvariva, kao kada je Bin Laden najavljivao: „Želim našem narodu u Palestini da garantujem da ćemo i na njihovo područje proširiti džihad. Imamo nameru da oslobodimo čitavu Palestinu, od reke Jordan pa sve do mora.“

USPON U MEDIJSKOJ SENCI: Međutim, to što El Bagdadi povremeno zvuči tragikomično još ne znači da nije opasan, makar se ta opasnost po čitav svet debelo precenjivala. U regionu u kome sada ratuju, ni on ni njegova organizacija nisu se pojavili niotkuda, kako su mahom tvrdili političari i mediji po svetu kada je počela ofanziva IdIS a u junu. Godinama su „Daješi“, kako pripadnike IdIS a zovu na domaćem terenu, po Iraku sprovodili teror nad neistomišljnicima u koje se broje pripadnici drugih vera, šiitski jeretici, sunitski sufiji, uterivali silom nakaznu verziju islama u kojoj ne postoji tolerancija ni za koga.

Slaba medijska vidljivost ekstremista je verovatno posledica zasićenosti vestima iz Iraka, ali i nelagodnosti zbog onoga u šta se ta država pretvorila. IdIS, odnosno brojne ekstremističke grupe koje su se okupile pod tim krovom, narasle su na tlu koje su zaorali, navodnjavali i đubrili mnogi. Počev od Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, njihove okupacije i razaranja Iraka, torture i ponižavanja u Abu Graibu i Gvantanamu; Saudijske Arabije, čija drakonska verzija islama oličena u vahabizmu odgovara viđenju sveta najradikalnijih sunitskih grupa, koje redovno imaju pomoć i podršku ultrakonzervativne kraljevine; drugih monarhija u Persijskom zalivu koje slede Saudijce, gledajući šiite kao petu kolonu kojom Iran širi svoj uticaj…

IdIS je logičan nastavak priče o avganistanskim „svetim ratnicima“ koji su za Zapad bili borci za slobodu, dobijali oružje, novac i podršku kada su ratovali protiv Sovjeta, a postali teroristi kada su se okrenuli protiv tog istog Zapada. Kada su ekstremisti iz Iraka preko porozne pustinjske granice, koja jedva da postoji još od drugog zalivskog rata, pohrlili da se u Siriji bore protiv Bašara el Asada, izveštaji o njihovim zverstvima pokrivani su pričama o zločinima Asadovih snaga, upotrebi hemijskog oružja. Novac, oružje, podrška, braća po shvatanjima koji su ratnička iskustva sticali po Avganistanu, Čečeniji, Libiji, priticali su sa svih strana, uz ćutanje Asadovih zapadnih i regionalnih protivnika.

Kada su se neki od džihadista vratili u Irak i krenuli ka Bagdadu, odjednom se pažnja sveta usmerila na njihov ekstremizam, pljačkanje, klanje i silovanja pod izgovorom vere, rušenje šiitskih i sufijskih svetilišta. Pri tome, porast sektaškog i političkog nasilja, koje se nikada nije ni prekidalo, primetan je u Iraku još od prošle godine. Jasno je bilo da vlada Nurija al Malikija, kao i prethodne iračke vlade, ima moć koja se prostire ne mnogo dalje od vrata skupštine. Faludža je još pre Nove godine pala u ruke snaga za koje se tvrdi da su pristalice Sadama Huseina i vojska ni posle silnih borbi nije uspela da je povrati, a nadiranje „Daješa“ sa severa je samo ogolilo nemoć centralne vlasti. Iračka vojska se urušila, od 700.000 vojnika deset odsto je dezertiralo, piše „Vašington post“, a irački zvaničnici procenjuju da bi taj broj mogao da bude i veći od 90.000. Vlada ubrzano vrši osnovnu vojnu obuku novih regruta, od kojih većinu čine šiiti. Šiiti su mahom činili vojne jedinice koje su zaustavile IdIS kod Samare, severno od iračkog glavnog grada. Poslednjih dana vesti koje stižu iz Iraka kažu da je linija odbrane stabilna i da su iračka vojska i policija povratile nekoliko područja i gradova.

VELIKA IGRA: Bez obzira na haos koji se šire Irakom, reklo bi se da ovakva situacija odgovara bar nekim igračima u komplikovanoj bliskoistočnoj partiji. Kurdi u Iraku su iskoristili kolaps centralne vlasti, i u poslednjih nekoliko sedmica skoro duplo proširili svoju manje-više nezavisnu oblast na severu zemlje; zauzeta su neka naftna polja u blizini Kirkuka i sam grad, u oblasti prebogatoj naftom. Malikijeva vlada besno je reagovala, žaleći se da su od kurdskih boraca očekivali da „podrže snage bezbednosti u pružanju otpora terorističkim grupama, umesto što koriste situaciju da zauzmu naftna polja“, a sam Maliki je optužio Kurde da šuruju sa ekstremistima i štite ih. Predsednik autonomnog kurdskog regiona Masud Barzani je nagovestio da će Kurdi raspisati referendum o potpunoj nezavisnosti, a kurdski poslanici povukli su se iz iračkog parlamenta, koji je i inače potpuno paralisan.

Izraelski premijer Benjamin Netanijahu dao je podršku proglašenju nezavisnosti Kurdistana. Trenutno haos u Iraku i Siriji možda i odgovara Izraelu, jer su se komšije i tradicionalni neprijatelji zabavili svojim jadom i ne misle na jevrejsku državu. Međutim, na duži rok nikome u regionu, pa ni Izraelu, ne može odgovarati nepredvidiva situacija u kojoj se raspadaju države i postojeći poredak na Bliskom istoku, a niko ne zna šta nastaje, osim što po pravilu u haosu na površinu izbijaju najgori.

Posle početnih nagoveštaja da će Iran i SAD na neki način koordinisati pomoć Bagdadu u borbi sa sunitskim ekstremistima, nijedna strana se više ne oglašava po tom pitanju. Iranci sigurno pomažu šiitima u Iraku koji zbijaju redove, mada zvanično negiraju da je ta pomoć vojna; nadiranje ekstremista je zaustavljeno, Amerikanci i njihovi zapadni saveznici pominju stabilizaciju Iraka putem snažne podrške vladi koju bi činila široka koalicija, što zvuči prilično apsurdno. Pomenuta koalicija na dobrovoljnoj bazi nije moguća, vlada nije formirana baš zato što u zemlji koja je odavno popucala po šavovima niko ne želi ni sa kim da sarađuje. Budućnost će pokazati da li je američko ćutanje i čekanje u stvari uvod za neku vrstu povratka u Irak, za koji bi odličan izgovor mogla biti borba protiv ekstremista, oličenih u novopečenom kalifu.

ZLOČINI I LUDILO: I dok svetske i regionalne sile, kao i domaći političari, vagaju svoje interese, ludilo besni nesmanjenom žestinom. „Sestra mi je još u Bagdadu“, priča u telefonskom razgovoru za „Vreme“ Ahmed, koji je pre nekoliko meseci uspeo da ode u Kanadu. „Kaže mi da sada dnevno eksplodira onoliko automobila bombi koliko ih je ranije bilo mesečno.“

U istočnom Bagdadu su naoružani muškarci ubili 33 osobe, među kojima je 29 žena. Ostavili su poruku: „Ovo je kazna za one koji se bave prostitucijom.“ U tom većinski šiitskom delu glavnog grada prošle godine ubijeno je 12 žena, a tada su za njihovo ubistvo bili optuženi pripadnici šiitske milicije. Nedaleko od grada Hile, južno od Bagdada, čije stanovništvo je većinski šiitsko, pronađena su 53 tela sa prostrelnim ranama i vezanim rukama. Masovna ubistva poput ovog bila su karakteristična za sukobe šiita i sunita pre nekoliko godina. Ujedinjene nacije su saopštile da ljudi masovno napuštaju mesta sukoba širom Iraka i da je u zemlji sada interno raseljeno 1,2 miliona osoba.

Borbe se vode nesmanjenom žestinom i u susednoj Siriji, koja se po tome ne razlikuje od Iraka. Najmanje 16 boraca je poginulo tokom prošlog vikenda u sukobima između sirijskih pobunjenika i libanske šiitske grupe Hezbolah na libanskoj granici. Ekstremisti sa raširenom zastavom Islamske države (IdIS je promenila ime u „Islamska država“) javno su izvršili egzekuciju četiri sirijska muškarca zbog navodnog špijuniranja u korist Bašara el Asada u gradu Al Kaimu, u blizini iračke granice sa Sirijom. Početak ofanzive ekstremista u Iraku propratili su komentari o opasnosti za čitav svet od novog talasa terorizma, strahovanja od skoka cene nafte i udara na svetsku ekonomiju. Prvi talas straha kao da je prošao, pa se stradanje ljudi u Siriji i Iraku i nestajanje ovih država vraća polako na nivo rutinskih vesti. Što se tiče El Bagdadija, videće se kakav je njegov potencijal kao novog „kralja terorista“. Terorističke ikone su potrošna roba koja lako stiče slavu i još lakše se zaboravlja. Ko se uopšte seća euforije u svetu kada je 2006. u Iraku ubijen Abu Musab al Zarkavi, za koga se tvrdilo da je vođa Al Kaide u toj zemlji (u raketnom napadu na kuću u kojoj je bio Al Zarkavi ubijene su i dvadesetogodišnja žena i trogodišnja devojčica); u zaborav je pao čak i Bin Laden, mada se i posle njegovog ubistva govorilo da je to „pobeda za sve demokratije koje se bore protiv terorizma, veliko olakšanje za svet“. Kao što se da videti u Siriji i Iraku, ali i širom regiona (vidi okvir), svet je i posle njih nastavio po starom.

Krvavi ramazan

Sveti mesec muslimana ramazan, simbol mira i tolerancije, već godinama je obeležen stradanjima i sukobima širom islamskog sveta. Otmica i ubistvo trojice izraelskih tinejdžera na Zapadnoj obali, potom otmica šesnaestogodišnjeg Palestinca u istočnom Jerusalimu koji je živ spaljen, pokrenuli su novu spiralu nasilja između Palestinaca i Jevreja. Počeli su okršaji Izraela i Hamasa koji je ispaljivao rakete na teritoriju jevrejske države, dok su izraelski avioni i helikopteri bombardovali ciljeve unutar pojasa Gaze. U najžešćim sukobima Izraela i Hamasa od novembra 2012. godine, do utorka, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, poginulo je oko 200 Palestinaca; na izraelskoj strani je bilo četvoro te[ko povređenih i jedan poginuli. Iako se ubistva mladića pominju kao povod za novu eksploziju nasilja, kao da i bez toga zla krv koja decenijama postoji u izraelsko-palestinskom sukobu mora periodično da proključa, brišući povremene stidljive najave o mirovnim pregovorima.

U utorak je Izrael, koji je prihvatio egipatski predlog o prekidu vatre, posle pauze od šest sati obnovio vazdušne udare na pojas Gaze, jer je Hamas za to vreme ispalio oko 50 raketa preko granice. Sa palestinske strane pominje se treća intifada, opšti ustanak, sa izraelske kopnena intervencija u pojasu Gaze.

U senci izraelsko-palestinskog sukoba, Iraka, Sirije, nastavlja se haos u Libiji, koja je od pada Gadafija u novembru 2011. nestala iz udarnih vesti u državama koje su uzele aktivno učešće u intervenciji protiv pukovnika. U najnovijem bizarno-tragičnom sukobu, u žestokim sukobima dve ekstremističke frakcije na međunarodnom aerodromu u Tripoliju, poginulo je najmanje šest osoba. Suprotstavljene milicije su protivavionskim topovima i drugim teškim naoružanjem granatirale i uništile 90 odsto aviona koji su se zatekli na aerodromu, kao i kontrolni toranj. Vlada razmatra mogućnost da pozove međunarodnu zajednicu da pomogne u uspostavljanju bezbednosti u zemlji. U susednom Egiptu, ekstremisti su na Sinaju granatirali jedan vojni punkt u provinicijskoj prestonici El Ariš, usmrtivši jednog vojnika i sedam civila, među kojima dvoje dece.