Kad Brazilci buše fudbal

Počelo je u Sao Paulu u ponedeljak 17. juna: na ulice je izašlo oko 65.000 ljudi zbog poskupljenja gradskog prevoza, a 18. juna marševi demonstranata organizovanih preko socijalnih medija proširili su se na ulicama Rio de Žaneira, Sao Paula, Belema, Porto Alegrea, Belo Orizontea i Brazilije. Do 24. juna u demonstracijama u stotinu brazilskih gradova milion ljudi je danima uz festivalsku samba-atmosferu mahalo brazilskim zastavama, igralo i uzvikivalo slogane: „Ljudi su se probudili“ i „Izvinite zbog neprijatnosti, Brazil se menja!“

Međutim, kada su u centru Rija demonstranti pokušali da uđu u zgradu skupštine, policija je na njih zapucala gumenim mecima i zasula ih suzavcem. Bilo je povređenih. U Riju su palili parkirana kola. U Braziliji su se probili do zgrade nacionalnog kongresa. U Fortalezi su 19. juna blokirali prilaz stadionu dok je igrana fudbalska utakmica između Brazila i Meksika u okviru Kupa konfederacija i auto-put Sao Paulo – Santos. Slično se desilo i za vreme utakmice Brazila i Italije…

Okidač protesta je naoko sitnica – rast cena javnog prevoza za 0,20 reala (oko 10 dolarskih centi), što bi paulistanosima (stanovnicima Sao Paula), koji imaju minimalne zarade, za prevoz odnosilo 26 odsto prihoda.

Gradonačelnik Sao Paula Fernando Hadad je 2012. objašnjavao kako je Sao Paulo istovremeno jedan od najbogatijih gradova i pozornica najveće nejednakosti na planeti.

Više od 16 miliona ljudi u Brazilu živi sa manje od 44 dolara mesečno, uprkos sprovođenju programa za smanjenje siromaštva kao što su „Bolsa Familiar“ i „Brasil Sem Miseria“.

S druge strane, najbogatijih jedan odsto Brazilaca (dva miliona) poseduje 13 odsto nacionalnog bogatstva (više od GDP Perua), što je jednako imovini 50 odsto (80 miliona) stanovnika Brazila.

Sudeći po Forbsovoj analizi, 2013. Brazil ima deset puta više milijardera nego Argentina, isti broj kao Italija, ili kao Španija i Francuska zajedno – 46 oligarha (taj broj se uvećao za četvrtinu u odnosu na 2012). Najbogatiji Brazilac Horhe Paulo Leman poseduje najveću pivaru na svetu „Anheuser-Busch InBev2, koja je imala 39,8 milijardi dolara prihoda 2012.

GORE FAVELA, DOLE FIFIN BIZNIS: Brazilsku socijalnu nejednakost, najveću u Južnoj Americi, TV Skaj uverljivo slika u reportaži iz jednog od mnogobrojnih slamova Rio de Žaneira, iz favele Dos Prazeres, u kojoj 40.000 ljudi živi nagomilano na brdu iznad ikoničkog grada, s pogledom na jahte i hotele. Mreža žica, prikačenih ilegalno na električne vodove, visi iznad kućica skrpljenih od cigle, dasaka, kartona i svega što se nađe u lavirintu uskih prolaza, ponegde poduprtih betonskim stubovima radi zaštite od klizišta tokom jakih kiša…

Dole, ispod tog kartonskog grada je centar Rija – i najnoviji spomenik brazilskom uspehu, stadion Marakana, čija prepravka pred Svetsko prvenstvo odnosi milijardu dolara – kome sirotinja može da se divi, ali je odsečena od svega toga.

Ti hronični zaljubljenici u fudbal sada viču na ulicama da vlada neumereno troši gradeći moderne stadione. Magazin „Tajm“ objašnjava da su protesti izbili zbog „premalog povraćaja inače visokih poreza“ kroz socijalne programe i zbog neadekvatnog raspolaganja budžetom. Vlada troši 14 milijardi dolara na infrastrukturu tokom priprema za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2014, pred Olimpijske igre u Riju 2016, i pred dolazak oko dva miliona gostiju pred posetu pape Franje Brazilu povodom skupa Katoličke omladine u Riju za nekoliko meseci.

Jedna od parola je glasila: „Volimo fudbal, ali su nam škole draže!“

Svetogrđe u Brazilu u kome je fudbal kao i samba „više od igre“?

Tu se sudaraju dve logike.

Po jednoj, organizacija velikih sportskih manifestacija ne služi samo za davanje oduška narodu, već za mobilisanje resursa radi izgradnje infrastrukture (putevi, IT, aerodromi), koja pokreće ekonomski zamajac.

U studiji kompanije „Ernst & Young Terco“ pretpostavlja se da će zbog Svetskog prvenstva do 2014. u brazilsku ekonomiju ući oko 50 milijardi dolara, a da će u celoj populaciji generisati 28 milijardi prihoda.

Predsednik FIFA Sep Blater ponavljao je da održavanje Svetskog prvenstva nije dovedeno u pitanje i da će Brazil, kao i Rusija 2018. i Katar 2022, imati koristi od razvoja infrastrukture i turizma…

Po drugoj logici, ta mobilizacija resursa zakonito proizvodi megalomaniju, pogoduje velikim korporacijama, a u beton zarobljava milijarde dolara, na dugi rok odlaže važne socijalne prioritete, a može voditi u dužnički scenario, u kakav je zapala Grčka, organizator Olimpijskih igara.

Neki kritičari postavljaju i pitanje da li je organizacija Svetskog fudbalskog prvenstva podjednako korisna za FIFA i za zemlju domaćina.

Fudbaler Romario je nedavno izjavio: „FIFA dolazi u našu zemlju i postavlja državu u državi…“

CNN izveštava da će za FIFA, neprofitnu organizaciju registrovanu u Švajcarskoj, prihod od Svetskog prvenstva u Brazilu iznositi oko četiri milijarde dolara, a po drugoj i svih pet milijardi. Kao neprofitna organizacija FIFA u Švajcarskoj ne plaća porez na komercijalni prihod od svetskog prvenstva, a od zemalja domaćina zahteva stopostotnu poresku slobodu (bez korporativnih poreza, poreza na prihode, PDV, bez lokalnih poreza).

Dok su velike svetske korporacije kao „Apple“ i „Google“ pod pritiskom zbog izbegavanja poreza, FIFA brani svoj lukrativni finansijski aranžman s Brazilom 2014.

KRAJ USPONA: Dok je Brazil u prethodnoj deceniji imao stabilan rast, zahvaljujući izvozu govedine, soje i minerala, prethodni brazilski predsednik Lula da Silva (Luiz Inasio Lula da Silva) povećao je ulaganja u infrastrukturne projekte, u nova radna mesta i socijalnu potrošnju.

U poslednjih deset godina brazilska srednja klasa je postala bogatija, donja srednja klasa je vidno napredovala, a položaj najsiromašnijih je poboljšan.

Brazilska ekonomija, međutim, više ne raste onim tempom zbog koga su Brazilci počeli da se osećaju bogatima, a o Brazilu se govorilo kao o zemlji budućnosti u kojoj je sreća srela šansu.

U drugačijoj ekonomskoj klimi Brazilom od 2011. predsedava Dilma Rusev, poreklom Bugarka, po obrazovanju ekonomista, koja je u mladosti hapšena kao marksistički geriljeros, a nedavno je bila ministarka rudarstva i energetike (2003–2005) i šef Da Silvinog predsedničkog kabineta (2005–2010). Brazilsku scenu inače čini šarenilo partija, od kojih su mnoge levo od centra.

Predsednica Brazila je pokušala da umiri demonstrante predlogom da se raspiše referendum o političkim reformama, kako bi vladi dala malo prostora za delovanje.

Masovni brazilski protest, kako zapaža analitičar agencije Rojters, nema u pozadini toliko nezadovoljstvo ekonomijom kao protesti u Evropi i u arapskom svetu. Za razliku od zemalja u kojima su protesti, ili alternativni socijalni pokreti, dovoljno masivni da uzdrmaju socijalni poredak, Brazil nema tako veliki problem sa nezaposlenom omladinom. Ipak, na tržištu rada oseća se razočaranje: u maju 2013. broj radnih mesta je povećan za 76.000, a očekivalo se da će se povećati za 150.000, što je najgori trend od 2003.

Stanje u Brazilu je 2013. bolje nego 1993. ili čak 2001, kada su se palila crvena svetla zbog sumnje da se ne može vratiti zajam MMF-u. Magazin „Forbs“ međutim konstatuje da je za Brazilce možda došao trenutak da smanje očekivanja.

Problem je u tome što se talas brazilskog ekonomskog uspona, koji je dizao sve brodove, sada spustio na 0,9 odsto rasta u prošloj godini, sa šansom da se malo podigne (na oko dva odsto) ove godine. „Ekonomistov“ Big Mac Index pokazuje da je brazilski real precenjen za oko 30 procenata; jedino je u Venecueli nacionalna valuta precenjenija.

BUĐENJE SREDNJE KLASE: Po „Fajnenšel tajmsu“, Brazilci plaćaju porez sličan kao Britanci ili Nemci, ali zauzvrat dobijaju mnogo manje. Brazil je prošle godine bio pretposlednji na „Ekonomistovoj“ listi koja pokazuje kvalitet obrazovanja u 40 zemalja.

U protestima je adresovano stanje u zdravstvu i obrazovanju, policijsko nasilje – i činjenica da je brazilski Kongres odobrio ustavni predlog PEC-37, koji limitira mogućnost tužilaca da istražuju političku korupciju i takozvani mensalšo skandal, u kome je Radnička partija optužena za kupovinu glasova na izborima.

To je set uzroka protesta, najobimnijih u poslednih dvadeset godina u Brazilu, koji nema tradiciju socijalnih sukobljavanja kao Argentina, Venecuela ili Čile.

„Fajnenšel tajms“ uočava da su brazilske demonstracije ipak deo šireg pokreta protesta širom Latinske Amerike i da reflektuju porast bogatije i sofisticiranije srednje klase, koja možda dovodi u pitanje socijalni „status kvo“ u Brazilu i traži bolje javne službe, niže cene i „čistije“ političare.

Po istraživanjima javnog mnjenja, u protestima pretežno učestvuje mlađi deo srednje klase koji je bogatiji i obrazovaniji od proseka i ima tri puta veće šanse od prosečnog Brazilca da dosegne visoko obrazovanje. Da je za proteste čulo preko Fejsbuka izjavilo je anketarima osam od deset anketiranih učesnika demonstracija u Sao Paulu.

Za razliku od protesta u Turskoj i u arapskom svetu prošle godine, brazilski protesti ne ciljaju nekog specifičnog lidera, čak ni federalnu vladu. Mnogi od sadašnjih brazilskih lidera su 70-ih i 80-ih prošlog veka i sami lomili koplja u demonstracijama protiv vojne vrhuške i, kako izgleda, sada su spremni da s demonstrantima naprave kompromis, ili da ih kooptiraju.

Agencija Rojters u svom izveštaju konstatuje da brazilsko gibanje ipak više podseća na pokret „Occupy Wall Street“ nego na „Tropsko proleće“ slično arapskom.