Jenki se vraća kući

Svaka velika promena počinje malim koracima. Tako i izjave sve većeg broja predstavnika američkih firmi koje najavljuju povlačenje svojih fabrika iz Kine nazad u SAD, možda predstavljaju uvertiru u krupnije globalne promene.

U godini kada se obeležavaju četiri decenije od razmene oficira za vezu između SAD i Kine i na taj način defakto uspostavljanja političko-ekonomske saradnje, ovo je možda prvi put u kinesko-američkim odnosima da momentum prelazi na stranu Sjedinjenih Država. Kina je uspela da veštom politikom nakon izlaska na svetsku scenu krajem sedamdesetih godina prošlog veka stekne dominantnu partnersku poziciju: dotadašnji „balast“ od par stotina miliona gladnih usta pretvorila je u komparativnu prednost – jeftinu radnu snagu na globalnom tržištu rada. Međutim, izgleda da ta jeftina radna snaga više nije toliko gladna, pa samim tim ni jeftina.

Svetsku pažnju izazvao je pre manje od dve nedelje izveštaj Boston konsalting grupe, vodeće međunarodne kompanije specijalizovane za upravljački konsalting. Njihova istraživanja su pokazala da 21 odsto kompanija (uzorak je činilo preko 200 američkih firmi koje posluju u Kini) radi na prebacivanju svojih fabričkih postrojenja nazad u SAD ili planira da to uradi u naredne dve godine. Još 33 odsto je reklo da to razmatraju ili da će razmotriti u bliskoj budućnosti.

Ovi podaci pokazuju značajne tendencije, posebno ako se uporede sa sličnim istraživanjem Boston konsalting grupe iz prošle godine, kada je samo 10 odsto firmi radilo na prebacivanju svoje proizvodnje, dok je 27 odsto razmatralo ovo pitanje. Najnovije firme koje su najavile svoje povlačenje iz Kine su K’Nex, proizvođač igračaka, Trellis Earth Products, proizvođač torbi i asesoara od bioplastike, i Handful, proizvođač ženskog veša, čime je ova tema samo postala još aktuelnija (odranije su slične najave stigle i iz General Electric Co., Whirlpoola i Caterpillara).

JEFTINIJE, EFIKASNIJE, ČISTIJE: Prema izveštaju BKG, 43 odsto anketiranih kao razlog promenjene poslovne politike navelo je troškove radne snage; 35 odsto – blizinu potrošača, dok je 34 odsto kao razlog navelo kvalitet proizvoda. Konsultant Majk Zincer smatra da su mnoge kompanije danas postale promišljenije i „sofisticiranije u razumevanju svih faktora koje treba razmotriti kada se odlučuje o proizvodnji“. „Kada se u obzir uzmu svi troškovi, proizvodnja u SAD postaje posebno atraktivna“, zaključuje Zincer. Pogledajmo samo jedan indikativan primer – slučaj firme Hampton Products Interantional, koja proizvodi brave i ostale delove za vrata.

Izvršni direktor Hamptona Kim Keli, navodi podatke koji bi trebalo i druge privrednike da nateraju da se zamisle. U poslednjih šest godina, cena proizvodnje jednog dela za vrata (u Kini) porasla je za 24 odsto (sa 1,77 dolara na 2,2) pre svega zbog rasta troškova radne snage. Zajedno sa troškovima transporta u SAD cena ovog dela narasta na 2,53 dolara. Od povratka proizvodnje u SAD Hampton sada proizvodi jedan deo za 2,16 dolara, što je ušteda oko 15 odsto po komadu. Pored čisto finansijskih benefita, Keli naglašava i neke druge: bolju kontrolu proizvodnog procesa, mogućnost da se brže reaguje na zahteve potrošača, ali i manji uticaj na životnu sredinu, s obzirom da američke fabrike troše manje energije od kineskih. „Dobici su očigledni“, kaže Keli, „smanjili smo troškove, unapredili poslovanje i otvorili nova radna mesta.“

MADE IN USA: Upravo je ova poslednja stavka važna u daljem razmatranju pozitivnih efekata povratka američkih firmi. BSG predviđa da će do kraja decenije povratak američkih fabrika otvoriti dodatnih 600.000–1.200.000 radnih mesta u SAD. Smatra se da će se puni efekti ovih pomeranja tek osetiti u narednim godinama.

Ukoliko bi se pokazalo da svi navedeni podaci zaista najavljuju novi trend, to bi moglo bitno da doprinese ekonomskom oporavku Amerike. Američka proizvodnja je po podacima „Vol strit žurnala“ 2000. godine činila 19 odsto svetskog izvoza, dok je u 2011. pala na 11 odsto. Za to vreme kineska proizvodnja je skočila sa 7 na 21 odsto. Pored očekivanog smanjenja američke stope nezaposlenosti za koju neki stručnjaci veruju da bi se mogla spustiti na 5,4 odsto, očekivani su benefiti i na samom tržištu – Amerikanci jednostavno vole da kupuju robu made in USA.

Posebnu prednost u korist Amerike čini konkurentna cena radne snage, za koju BKG predviđa da će do 2015. biti između 8 i 18 odsto jeftinija od radne snage u pet velikih izvoznički orijentisanih ekonomija (Nemačka, Japan, Francuska, Italija, Velika Britanija). Međutim, ovde valja spomenuti i efekte onoga što se u Americi naziva US shale boom koji je u proteklim godinama stimulisao investicije u industriju koja ima visok utrošak energije, posebno petrohemijsku industriju. Reč je o pronalasku velikog broja gasnih škriljaca (nalazišta prirodnog gasa) koja obećavaju dugoročnu eksploataciju, kao i energetsku nezavisnost onih država na čijoj teritoriji se nalaze. Jeftini domaći izvori energije sa svim prethodno pobrojanim faktorima daju Sjedinjenim Državama ponovo posle dugog niza godina prednost u odnosu na Kinu.

OKRETANJE DOMAĆEM TRŽIŠTU: Na prvi pogled ovi trendovi ne izgledaju ohrabrujuće za ekonomiju NR Kine. Međutim, kada se stvari pogledaju malo dublje, uočava se da stvari nisu onakve kakve izgledaju iz jedne perspektive. Rast nadnica kineskih radnika uzrokovaće povećanu kupovnu moć kineske radne snage, čime će se omogućiti kineskoj ekonomiji prelazak na novi nivo – rast zavisan i od domaće potrošnje. Kineski potrošači moći će da amortizuju prelazak na novi tip ekonomije u kojem će kineske kompanije, suočene sa povećanom domaćom tražnjom, usmeriti svoje kapacitete na njeno zadovoljavanje kroz proširivanje kapaciteta proizvodnje i zapošljavanje novih radnika. To će ujedno dovesti i do veće globalne ekonomske ravnoteže koju je Kina svojim rekordnim suficitom remetila iz godine u godinu.

Da se kineski izvoz polako smanjuje usled povećane unutrašnje tražnje pokazuju i izveštaji iz drugog kvartala ove godine u kojima se vidi da je kineski izvoz opao za tri odsto. Ekonomista i trgovinski ekspert iz Virdžinija grupe Ernest Prig smatra da ovaj trend još nije stabilan, a da bi se iz njega mogli izvući dalekosežni zaključci, ali da smo po svemu sudeći svedoci zaokreta kineske ekonomske politike koja se sa dominantnog izvoza jeftine robe prebacuje na promovisanje domaće potrošnje.

Istovremeno, Kina pokušava da se distancira od proizvodnje robe zasnovane na jeftinoj i nedovoljno kvalifikovanoj radnoj snazi prebacujući se na proizvodnju visokotehnološke robe po zapadnim standardima, što podseća na promenu koju je doživeo Japan tokom sedamdesetih godina. Stručnjaci se slažu da je ulaganje u visokoindustrijalizovanu privredu dobra strategija kineske vlade.

Američki deficit u trgovinskim odnosima sa Kinom, koji takođe predstavlja faktor globalne ekonomske neravnoteže i koji je godinama opterećivao SAD (prošle godine je dostigao 315 milijardi dolara), mogao bi sada konačno da zaustavi svoj rast. Ovogodišnje projekcije govore da će američki deficit u ovoj godini ipak porasti na 324 milijarde, ali bi uz pozitivne trendove koji se najavljuju ova praksa mogla da se izmeni u narednim godinama (kineski suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa SAD je od 1985. u konstantnom porastu, sa jedina dva blaga pada 2001. i 2009).

Uz porast američkog izvoza postoji šansa da ova promena bude konstanta u narednim godinama, što je još jedan značajan prilog tezi da su promene koje ćemo osetiti u budućnosti već počele.

Sve ovo ne bi trebalo da vodi zaključku da je prekookeanskoj proizvodnji odzvonilo. Ona je i dalje privlačna za mnoge vrste poslova, kao što je šivenje odeće ili sklapanje pametnih mobilnih telefona. To su poslovi koji i dalje zahtevaju mnogo jeftine radne snage (koja je i dalje konkurentnija u odnosu na američko tržište) ili veštine i znanje, koje danas ne postoji u SAD u tolikoj meri. Regulative i takse takođe mogu biti manje opterećujuće van Sjedinjenih Država. Mada se tas konačno polako pomera na stranu SAD, ipak ne treba očekivati dramatične promene u bližoj budućnosti.