Istorija pohlepe

„Jedna stvar koja nam je svima zajednička jeste da predstavljamo 99 odsto ljudi koji više neće da tolerišu pohlepu i korupciju jednog procenta ljudi“, kaže se na sajtu koji svakog dana, iz sata u sat, nudi osnovne informacije kako se, kojim prevozom i na kome trgu može pridružiti protestu „Okupiraj Volstrit“ u Njujorku.

Ova na internetu ponikla performans revolucija, koju mediji nazivaju „američka jesen“ i koja se pretvara u višednevni spektakl sa hiljadama protivnika američke finansijske imperije, sa običnim ljudima koji na ulicama nose maske Anonimusa, kao i brojnim slavnim levim aktivistima, filozofima, umetnicima, ali i policijom na konjima, očigledno ne počiva isključivo na jednom partijskom programu, ideologiji ili jasnom praktičnom cilju. No, kao i uporedni protesti u 950 gradova sveta, „Okupiraj Volstrit“ se, sa sve većim brojem poklonika, sve više koncentriše oko jedne sasvim nepragmatične, ali zajedničke zamisli – otpora pohlepi.

„Vrlo teško ćete naći ljude koji smatraju da je pohlepa dobra“, navodi američki profesor Rajan Balot, autor knjige Greed and Injustice in Classical Athens. Naravno da pohlepa, mada nesumnjivo snažan unutrašnji pokretač finansijskih poslova, ni po čemu nije savremeno zlo koje spada samo u domen novog talasa ekonomske krize i tviter revolucija.

PREDMET ŽELJE: Gotovo da nema kulture u kojoj se ne smatra grehom. I to jednim od onih koji se najteže prihvataju od okoline. Teško je uopšte zamisliti nekog višeznačnog literarnog junaka koji bi mogao biti pohlepan, a da ostane shvaćen od publike, kao kad je, na primer, dobronamerni heroj neke avanture bahat, ovistan, ljubomoran, agresivan ili osvetoljubiv. Uz to, kao dobar model kako bizarno unutrašnje zlo jednog pojedinca nanosi bol stotinama i milionima nejakih, pohlepa je od Dantea do Olivera Stouna nezaobilazna tema u umetnosti.

No, istorija pohlepe se menjala u velikim skokovima, kao što se menjala njena uloga u različitim društvenim i ekonomskim sistemima. Isto onako kako se u njima menjala uloga samog predmeta želje – novca.

Da li je pohlepe bilo pre novca? Bez sumnje jeste. Svakako nakon famozne prvobitne akumulacije kapitala. Teško je zamisliti kako u prvim kulturama, gde se trgovalo ćilibarom ili kožama, Vinčanskli ili neki drugi čovek mesecima putuje kroz opasnu, divlju prašumu i prelazi stotine kilometara uz rečne obale kako bi razmenio udice od kosti za finu grnčariju, a da je ravnodušan prema količini onog što stiče takvim preduzećem.

Kada u antičkom dobu ojačaju prve države, mada će robna razmena postojati sve do današnjih epoha, prva upotreba novca će odmah stvoriti i prve pohlepne trgovce i iznad svih pohlepne kraljeve i despote. Već je Hamurabijev zakonik iz 1760. godine pre nove ere, u starom Vavilonu, morao da postavi prvu gornju granicu za visinu kamate kod pozajmica.

Zanimljivo je da važnu ulogu u razvoju bankarstva i prvom gomilanju novca igraju religijska mesta, kao mesta okupljanja i trgovine. Grčki hramovi su prve evropske banke u najširem smislu tog pojma, gde se novac pozajmljuje i čuva, ali se može dobiti i „zalog“, tako da putnik koji na jednom mestu ostavi novac, može da ga podigne u drugom gradu, kako ne bi bio izložen opasnosti da bude opljačkan. Svetilišta bogova su tako i središta Onog znanog božanstva – pohlepe.

No, samo je donekle paradoks da će religijske ustanove, po prirodi stvari najveći protivnici pohlepe, sve do novog veka baštiniti bankarstvo i uopšte razvijati tehnologiju novčane ekonomije. Poznata biblijska priča o Hristu koji razgoni trgovce i menjače novca iz Hrama u Jerusalimu, mada višestruko simbolična, ima i svoje bukvalno značenje. No, zapravo, stvar je ipak u tome što se novac uvek vezuje za nešto stabilno, a ima li šta stabilnije od crkve?

KRALJ MIDA: U antici, pohlepa je duboko lična osobina – u ovom dobu heroja i filozofa pohlepa pojedinca izlaže se kazni i pročišćenju. Jedan od prvih zabeleženih bankara u istoriji je Plinije iz Lidije, koji se pominje u Herodotovoj istoriji, a upamćen je po teškoj kazni koju je za njega smislio persijski car Kserks sa kojim je bio u jednom obliku finansijske veze. Budući da je zamolio da njegov najstariji sin bude pošteđen učešća u ratu, Kserks gnevno odbija taj pokušaj izvrdavanja obaveze i bankarevog sina seče napola i izlaže pred vojskom.

Malo više sreće sa persijskim vladarima ima Krez, kralj Lidije iz VI veka pre nove ere, koga je car Kir kaznio, pa poštedeo lomače. Kada se suočio sa smrću, rekavši da se pre smrti ni za koga ne može reći da je srećan, Krez je oslobođen, ali je već imao nagomilano toliko bogatstvo da je zbog njega nastala izreka „bogat kao Krez“.

Jedna od najlepših priča o pogubnosti pohlepe potekla je iz antike kao bajka o kralju Midi iz Frigije. Nakon što je, po legendi, Dionis odlučio da ga nagradi jer je ugostio jednog njegovog satira, Mida traži da sve što dodirne postane zlato. Ali, ubrzo shvata da se želja za zlatom pretvorila u grozno prokletstvo – u zlato se pretvara sva hrana i voda koju dodirne, da bi na kraju, na očajanje starog Mide, zlatna postala i njegova kćerka. Smatra se da je nesrećni mitski kralj povezan sa stvarnim Midom iz VIII veka pre nove ere, čija je grobnica iskopana u drevnom gradu Gordionu, u današnjoj Turskoj.

I novac i pohlepa dobijaju nov značaj u rimskom dobu. Rimljani, kao vladari starog sveta, unose čitav administrativni sistem u poslove sa novcem i prvi uspostavljaju trajnu imperijalnu kovnicu novca. No, mada i danas traje mit o epohalnom bogatstvu Julija Cezara i drugih porodica sa kraja Republike, menjački i bankarski poslovi nisu bili zanimanje za najbogatije.

Ali, protok novca, kamate, zajmovi i bogaćenje trgovinom robovima, žitom i vinom određuje sav rimski život. Naziv, kao i koncept kalendara, za razliku od zemalja istoka, u Rimu počiva na potrebi da se uredi vreme kad će dugovi zajmodavcima biti otplaćivani. Međutim, sa padom Rimske imperije, kontekst se potpuno menja – svet postaje lokalan, a novac gubi univerzalni značaj do te mere da sinonim za zlatnik postaje reč bizant, po Vizantiji gde se u ranom srednjem veku još jedino kuju zlatnici.

GREŠNI RED: Srednjovekovni pogled na pohlepu određen je, kao i mnogo toga drugog, hrišćanskom dogmom, ali nije prezren zbog zla koje čini na zemlji, nego zbog odsustva brige za nebeske vrednosti. Škrtice i tvrdice su u skladu sa tim, i u Danteovom Paklu vezani za zemlju i okrenuti licem ka tlu, jer su za života bili suviše okrenuti zemaljskim vrednostima.

Slično, pohlepa je, po viđenju Tome Akvinskog „greh prema Bogu, jednako kao smrtni greh, ali u onoj meri u kojoj čovek prezire večne, nebeske stvari zarad privremenih zemaljskih dobara“. Život svakog pojedinca je detaljno propisan i ugodan u malim zajednicama, vlastela se bori za zemljište, a ne za novac, dok istovremeno sebe oslobađa od greha dajući priloge crkvi. Tako će i sama crkva na kraju ogresti u srebroljublje, što će nakon Renesanse trajno izmeniti istoriju Evrope i izazvati reformaciju i nekoliko vekova verskih ratova.

Opterećen smrću, sve više prožet strahom, čovek srednjeg veka vidi opasnost u čitavim grupama, a jedna od njih su svakako i oni koji su pohlepni. Sa tim se menja odnos prema pohlepi, a otpor prema njoj postaje značajna društvena sila.

Templari će, kao prvi pravi bankari nakon Starog Rima, postati i prve žrtve jedne takve hajke na pohlepu. Naime, ratnički monaški red Solomonovog hrama, koji je, u doba krstaških ratova, tokom XII i XIII veka bio ubedljivo najjača pojedinačna vojna formacija na Mediteranu, mada je na kraju izgubio Svetu zemlju u ratu sa Mamelucima, baštinio je veliko bogatstvo u svojim zamkovima širom Evrope, stvarajući prvu bankarsku mrežu i prvu trgovinu menicama.

No, u petak 13. oktobra 1307. godine, francuski kralj Filip će, u želji da se obračuna sa templarima kao finansijskom silom, a pod izgovorom različitih grehova, a posebno pohlepe, uhapsiti, a potom surovo kazniti templare spaljivanjem na lomači. Red će biti ukinut, mada će razne tradicije i mitovi dugo potom opstati, uključujući i onaj o petku trinaestom.

Stihijski progon Jevreja širom Evrope uskoro će poprimiti elemente ovog progona, a pogromi će dobiti novi povod – pohlepu koja više nije lična, nego kolektivna, pohlepa sa grupnim predznakom. Getoizirani i sa pravom boravišta u slobodnim gradovima, jevrejski bankari poput Šekspirovog Šajloka, prevrtljivog i škrtog, iz drame Mletački trgovac postaju simbol prezrenja i navodni glavni razlog teškog života sitne vlastele i prve buržoazije.

U XVII i XVIII u svim evropskim centrima pojaviće se takozvani Hofjuden, dvorski Jevreji, koji pozajmljuju novac vlasteli, dok sa uspešnošću njihovih poslova raste antisemitizam. To je na kraju poslužilo i kao jedno od opravdanja za Hitlerov holokaust – obračun sa jevrejskom pohlepom.

U međuvremenu, u sasvim drugačijem scenariju, ali sa istom epizodnom ulogom – pohlepom, obračun sa raskalašnošću crkve i Prvog staleža dovodi do buržoaske revolucije u Francuskoj, gotovo istovremeno kad nejake američke kolonije hrabro kreću u rat protiv pohlepnog britanskog kralja Džordža. Svet se menja zarad i protiv pohlepe.

I simboli pohlepe se polako menjaju kroz vekove, ali snaga mržnje prema njima nikada više neće biti zanemarljiva. Gnev koji danas izazivaju ljudi poput Berbnarda Madofa sa Volstrita, koji je okrivljen da je prisvojio 50 miliona dolara u prevarama koje su dovele do finansijske krize, kao i 73 zaposlenih u kući AIG koji su dobijali milionske bonuse, u raznim istorijskim okolnostima se usmeravao na cele nacije, grupe ili društvene slojeve.

SRCE TAME: Pohlepa ima, uslovno gledano, i dobru stranu. Bankarstvo se menja od XIV veka kad velike italijanske, hrišćanske porodice, poput Medičijevih, osnivaju svoje banke i zgrću čudovišno bogatstvo. Vremenom, u Evropi počinje da se trguje dugovima, a holandske banke počinju da finansiraju prekomorske ekspedicije koje evropsku pohlepu šire na nove kontinente. Kolumbo, a kasnije i brojni drugi moreplovci, u prekomorske zemlje odlaze gonjeni pohlepom svojih kraljeva i kompanija. Ishod je poznat – zatečene civilizacije bivaju isisane finansijski i vojno.

„Grabili su što bi im dopalo šaka, sve do čega se moglo doći. To je prosto bila pljačka bez nasilja, teže ubistvo u većim razmerama, a ljudi su slepo srljali u smrt kao što i treba da bude sa onima koji dirnu tamu“, piše englesko-poljski romanopisac Džozef Konrad u svom kultnom romanu Srce tame, koji je, inspirisan belgijskom aferom u Kongu, stvorio ep o Kurtcu i pohlepi belog čoveka. Otvarajući roman paralelom sa Marlouvom pričom o Rimljanima koji dolaze u Britaniju, Konrad ne govori o pohlepu samo kao uništitelju već kao sili koja donosi civilizaciju u varvarsku zemlju.

Sledeći tu liniju, u narednim vekovima pohlepa postaje važan element novog kapitalističkog poretka. Jer, tek nakon Napoleonovih ratova, onda kad su ratovi protiv pohlepe protutnjali svetom, bankarstvo dobija svoju stvarnu moć, a pohlepa se, mada porok i najniža ljudska slabost, pretvara u neku vrstu finansijskog pogona civilizacije.

„Uzgred rečeno, pohlepa je, u nedostatku bolje reči, dobra“, kazaće mnogo kasnije, 1986. godine, njujorški broker Ivan Boeski, nakon što je uhvaćen u finansijskim malverzacijama. Njegove reči će u javnu arenu izneti ono što u to doba misli ceo neoliberalni svet Zapada, usput inspirišući film Olivera Stouna Volstrit. Dvadeset pet godina kasnije, posle serija finansijskih kriza, teško je zamisliti neoliberala ili krupnog kapitalistu da se osmeli da to javno kaže.

IBINEZER SKRUDŽ: Pre vek i po, međutim, porodice kao što su Rotšpildi u Evropi i preduzimači kao Dž. P. Morgan u Americi poseduju finansijske imperije koje tokom XIX veka grade pruge, industrijalizuju gradove i donose nove tehnologije, uporedo stvarajući i veliki socijalni jaz između društvenih klasa. Već od sredine veka to postaje ključno pitanje, koje će se kroz splet malih evropskih revolucija i buna u dugom XIX veku, okončati u 1917. godini, tokom hladnog novembra ispred Zimskog dvorca u Petrogradu.

U uslovima industrijske Evrope, kada društvena raslojenost i nepravda nikad nije bila veća, a revolucija i njene posledice još predaleko, pohlepa ponovo postaje lična. Simbol pohlepe se rađa kao Dikensov Ibinizer Skrudž, škrti starac koji u „Božićnoj priči“ sreće tri božićna duha koji mu pokazuju kako vodi pogrešan život, nasuprot radosti koju osećaju oni koji nisu ovisni o novcu.

Njegov je lik bizaran, ali tragičan jednako kao istorijski preuranjeni Molijerov tvrdica Harpagon, Sterijin Kir Janja ili Gospođica iz istoimenog beogradskog romana Ive Andrića. Ovi junaci koji u novcu vide jedini smisao, daju sliku onoga što škrtost i pohlepa predstavljaju za čoveka XIX i ranog XX veka – bolest zavisnosti o novcu.

No, njihova bolest je pogubna po siromašne. Zato se ovi „mali“ zelenaši, zajmodavci i škrtice, robovi svoje slabosti, na drugoj strani, sa sve većim uplivom realistične priče XIX veka, od Zole do Balzaka, oslikavaju i kao demoni koji uništavaju ljudske živote – jedna od najboljih slika te vrste je Glava šećera srpskog realiste Milovana Glišića, koja prati propast jedne porodice i uništenje jednog čoveka kao posledicu ucene zelenaša.

PLODOVI GNEVA: Može li se zločin protiv takvih sebičnjaka i moralno opravdati? To pitanje, ispred svih, najdetaljnije analizira Fjodor Dostojevski u romanu Zločin i kazna, zaključivši da se za ono što je Raskoljnikov učinio staroj zelenašici ne može smatrati prihvatljivim.

No, uprkos tome, upravo početkom XX veka cela jedna generacija mislilaca smatra da se vlast mora revolucionarnim putem preuzeti od pohlepne buržoazije. Isto kao što će do sličnih ideja doći pisci poput Stajnbeka nakon Velike depresije tridesetih godina, kad u Americi propada čak 9000 banki. Gnev protiv pohlepe ponovo se budi, svaki put kad prethodno izazove glad. Da li u eri novih ekonomskih kriza to znači da se svet ponovo menja?

U simpatičnom avanturističkom romanu Blago Sijera Madre iz 1927. misterioznog nemačkog autora B. Travena, tri Amerikanca kreću u avanturu kako bi se domogli zlata u Meksiku, sa idejom koja je gonila na hiljade preduzetnika da se upuste u neizvesnost kako bi se obogatili.

Međutim, prokletstvo pronađenog zlata, kao odblesak zlatne groznice koja je svojevremeno pola Amerike pokrenula put Pacifika, u Travenovoj priči po kojoj je snimljen i vestern film, uvodi tri junaka u seriju uzajamnih sukoba, i to u okolnostima upravo završenog rata sa Meksikancima, kad njihovo blago nigde nije bezbedno. Na kraju svih uzajamnih sukoba i uzajamne mržnje, Travenovi junaci bivaju napadnuti od skitnica koji im otimaju zlatni prah, ali ne znajući njegovu vrednost, prosipaju ga naokolo.

Bajka o kralju Midi kome pohlepa oduzima sve vredno, nakon dva i po milenijuma pretvorila se u avanturistički poduhvat u kome prokletstvo pohlepe vrednosti vraća nazad u ruke neznanaca koji od blaga nemaju nikakve koristi. Mogu li pak Anonimusi sa Tajms skvera učiniti išta više za brokere koji se otimaju oko prokletstva hipotekarnih kredita? I svet se ponovo menja.

PRE BOŽJIH ZAPOVESTI: Ćerka kralja Mide pretvorena u zlato

NOVAC VRTI SVET: Antičke kovanice u Atini… foto: reuters

…i zahtev za etikom umesto pohlepe u Frankfurtu foto: reuters