Iskorak udesno

Najveći gubitnik prošlonedeljnih parlamentarnih izbora jeste partija aktuelnog premijera Toneta Ropa, nekadašnja baza predsednika Slovenije Janeza Drnovšeka. Tako je LDS završio na drugom mestu sa 23 sedišta u parlamentu odnosno sa 22,82 odsto osvojenih glasova birača, izgubivši od SDS-a Janeza Janše, stranke koja je osvojila 29,13 odsto glasov, odnosno 29 mesta u parlamentu od ukupno 90 (dva su rezervisana za po jednog predstavnika mađarske i italijanske manjine).

Na trećem mestu su reformisani komunisti (Udružena lista socijaldemokrata – ZLSD) Boruta Pahora sa 10,20 odsto osvojenih glasova i deset mesta u parlamentu. Sledi Nova Slovenija (NSi) sa 8,90 odsto glasova i 9 poslanika, a tek peto mesto i sedam klupa u parlamentu pripalo je narodnjacima (SLS) Janeza Podobnika, uprkos pojačanoj medijskoj pažnji posle incidenta na graničnom prelazu Sečovlje, kada je hrvatska policija grupu okupljenu oko braće Podobnik strpala u „maricu“. Zanimljivo je da Podobniku „diše za vrat“ nacionalista Zmago Jelinčič (SNS), koji je dobio 6,30 odsto glasova i šest mesta u parlamentu, a četiri poslednja mesta za dlaku je zadržao DeSUS, partija penzionera, koja je za samo nekoliko promila preskočila potreban cenzus.

U istoriju odlazi Stranka mladih Slovenije (SMS), kao i 15 partija i lista koje nisu uspele da preskoče potreban cenzus za ulazak u visoku politiku.

DVANAEST GODINA UNAZAD: Pokazalo se da su bile tačne prognoze koje su najavljivale uspon desnice, iako gotovo niko od istraživača javnog mnjenja nije naslutio tako veliku podršku Janezu Janši i takvo srozavanje LDS-a. Jer, Liberalna demokratija Slovenije je bezmalo 12 godina bila motor svih koalicija koje su vladale u Sloveniji posle raspada Demosa (široko udruženje partija koje su Sloveniju uvele u osamostaljenje). Partiju koju su početkom devedesetih osnovali nekadašnji funkcioneri republičke socijalističke omladine, 1992. godine, postaje favorit na izborima osvojivši gotovo četvrtinu birača (23,46 odsto glasova), a četiri godine kasnije penje se na 27,01 odsto glasova da bi na izborima 2000. godine osvojila sada nedostižnih 36,21 odsto. Partiju je u međuvremenu napustio Janez Drnovšek, kada je pre dve godine postao predsednik države, ostavivši iza sebe frakcije i bitku za vlast, u kojoj je pobedio Tone Rop.

Ukratko, iako drugi na rang listi, LDS se našao na početku, u utešnoj ulozi najjače opozicione partije. Analitičari sad raspredaju različite hipoteze o tome, i kako je došlo do tako radikalnog pada poverenja u LDS-u. Među popularnijima je teza da je Tone Rop izgubio glasove pošto je pokušao da pobedi desnicu „nacionalističkim zahvatom“, baš onako kako to nije uspelo Ivici Račanu u Hrvatskoj. Na suprotnom polu je mišljenje da je bilo iluzorno nadati se pobedi nad desnicom koja „pumpa“ birače nepomirljivim stavom prema Hrvatskoj. U tom kontekstu treba posmatrati i jednu od prvih pobedničkih izjava Janeza Janše, još u jeku brojanja glasova – da ne smatra da će se odnosi sa Hrvatskom bitno menjati. Ako se zna da su ti odnosi trenutno na najnižoj tački od raspada SFRJ, onda je jasno da izjava nije preterano optimistička.

Ankete, međutim, pružaju sasvim prozaično objašnjenje sunovrata LDS-a – partija koja je programski zajedno sa glavnim koalicionim partnerom gravitirala levici okliznula se na činjenici da nije sprečila, već omogućila raslojavanje društva, u kome neke porodice tavore na rubu egzistencije sa ovde tričavih 250 evra mesečno, dok menadžeri i politički prvaci mesečno zarađuju milione (u tolarima). Takvo stanje prate loš rad socijalnih službi, redovi u zdravstvu, preskupa državna uprava, nezaposlenost i zatvorenost tržišta za rad. Otuda nema sumnje da je većina od oko 60 odsto punoletnog stanovništva Slovenije, koja je izašla na birališta, odlučila da kazni arogantnu politiku i vlašću otupele političare, pa mediji zlurado prebrojavaju zvučna imena koja su gotovo deceniju i po „vedrila i oblačila u politici“ i na državnim jaslama. Među ovogodišnjim gubitnicima u poslaničkim redovima našlo se i ime Dimitrija Rupela, smenjenog ministra spoljnih poslova u Ropovom kabinetu, koji je u „cipelama LDS-a pretrčao ulicu“ i tik pred izbore uskočio u Janšinu partiju. Neuspešno, bar što se poslaničke apanaže tiče, a ista sudbina je zadesila i dosadašnjeg ministra odbrane Antona Grizolda, ministra spoljnih poslova Ivu Vajgla, ministarku pravosuđa Zdenku Cerar, ministra za okolinu i prostor Janeza Kopača…

VLAST U ĆORSOKAKU: Jasno je da Janeza Janšu očekuju velike muke prilikom sastavljanja vlade, pošto sâm ima tek 29 poslanika, a za potvrdu kabineta potrebno je čak 46. Nije dovoljno ni kad sabere glasove partijskih kolega s desnice (NSI i SLS, ukupno 16 poslanika), jer još uvek fali onaj presudni, 46. glas, za koji će Janša morati da se pogađa sa preostalim parlamentarnim partijama – penzionerima ili Jelinčičem. LDS iz te kombinatorike po svoj prilici ispada, pošto je Janša već u prvim reakcijama posle pobede naglasio kako smatra da „narod nije glasao“ za neku novu, veliku koaliciju sa LDS-om. Tako posle 12 godina LDS izvesno neće biti u vladi, a podršku Janši uskratio je Borut Pahor (ZLSD), koji je potvrdio da će se zadovoljiti položajem u opoziciji.

Janša je tako pred teškim izborom – pozvati u koaliciju Zmaga Jelinčiča ili posustale penzionere. Da izbor nije lak pokazao je neuspeli postizborni manevar, kad je Janša zatražio da se još jednom prebroje glasovi, ubeđen da bi ponovno brojanje pokazalo da su penzioneri zapravo ispali. Iz dosadašnjih parlamentarnih bitaka može se zaključiti da bi Jelinčič, Janša, Bajuk i Podobnik brzo našli zajednički jezik u pogledu zaoštravanja odnosa sa Hrvatskom, ali ostaje ogroman jaz u ideološkim pitanjima. Zmago Jelinčič je veliki pobornik pravedne borbe partizana, za razliku od partija desnice koje permanentno pokušavaju da rehabilituju domobrane. S te tačke gledišta, Janši bi možda više odgovarali penzioneri, iako su učestvovali i u Ropovoj vladi, mada je Jelinčič u međuvremenu obznanio da je spreman da snizi svoju „cenu“, samo da bi posle 12 godina uspeo da uđe u vladu.

Prognozeri su zasad rezervisani u vezi sa predviđanjem kursa i potonjih posledica Janšine vladavine, ali je zato u delu ionako marginalizovane javnosti prisutan strah da bi Janša svojim radikalnim stavovima, kojima je i dosad negirao stečena prava „neslovenaca“, porodica vojnika nekadašnje JNA i „izbrisanih“ – ubuduće, kad pređe s reči na dela, predstavljao nepremostivu prepreku za poštovanje prava nacionalnih i drugih manjina u Sloveniji. Optimisti se nadaju da će Janša vlast shvatiti odgovorno, te da bi uprkos predizbornim obećanjima mogao, baš onako kao kolega Sanader u Hrvatskoj, prema ugroženim manjinama pokazati svoje „tolerantnije lice“, bez rizika da bi ga birači, koji su svoj glas poklonili tvrdom nacionalisti, potom optužili za „nacionalnu izdaju“, što se neprestano događalo partijama levice, dok su praktikovale vlast i više od deceniju odugovlačile problem deložacija iz JNA- stanova, „izbrisanih“, položaja Roma i drugih.

Ono što je sa Janšom sigurno jeste da će Slovenija do kraja iskoristiti svoje mesto u EU-u da se izvrši pritisak na Hrvatsku. Smešno je očekivati da bi se Janša pacifistički pozivao na nekakve propale sporazume Drnovšek–Račan iz bliske prošlosti, koje je ionako osporavao i neprestano kritikovao. Realnije je očekivati da će stvari zaoštravati do „podnošljivih krajnosti“, a ne piše se dobro ni simpatizerima komunista i njihovim naslednicima, pošto je Janšina predizborna (i najubojitija) strategija upravo boj protiv posledica „crvene vlasti“ i bivšeg režima, koje naziva zbirnim imenom – „klijentelizam“.

GRLOM U JAGODE: Paradoksalno, uprkos ovakvoj tektonskoj promeni na slovenačkoj političkoj sceni, domaća je javnosti ostala uskraćena za analize i komentare stručnjaka iz medija. Najpre zbog toga što su slovenački novinari tik pred početak predizborne tišine navrat-nanos odlučili da dan izbora, 3. oktobar, proglase za dan opšteg štrajka novinara. Razlog za štrajk nije mali – otkazivanje kolektivnog ugovora o radu od strane poslodavaca. Nezgoda je što ova vest nije sveža – otkazivanje potpisa na kolektivnom ugovoru desilo se još davne 1996. (prema verziji poslodavaca), odnosno 1998. godine (po tumačenju novinarskog sindikata). Da je taj čin krepko „ostario“ pre nego što su novinari i njihovi predstavnici shvatili da se neće izboriti za pošteno parče pogače bez šire društvene akcije, kriva je činjenica da su se etablirano Društvo novinara i pripadajući mu sindikat u međuvremenu bavili mnogočim, ali ne i socijalnim položajem većine kolega.

Sporadični pokušaji novinara da se sa udruženjem poslodavaca i vlasnika medija u okviru Privredne komore Slovenije dogovore o „vraćanju“ potpisa na kolektivni ugovor, propali su. Konačno, svi mediji, izuzev komercijalnog POP TV-a i časopisa „Finanse“ našli su se u štrajku. Tu su nacionalna televizija (nema dnevno-informativnih emisija), dnevnici „Delo“, „Dnevnik“, „Večer“, „Primorske novice“, državna novinska agencija STA i drugi elektronski mediji. A kako je štrajk organizovan iznebuha, desilo se da je već prvog dana izgledao kao vic. Sve novine su izašle „okrnjene“ (na simboličnom broju strana) i bez autorskih priloga, što je pomalo brinulo urednike – da će čitalačka publika otkriti da novine u takvom obliku, pune agencijskih vesti, mogu izgledati čak i bolje. Haotičnu sliku štrajka u ponedeljak 4. oktobra uzrokovala je i zakonska obaveza da mediji moraju da objave najosnovnije podatke o rezultatima izbora i izlaznosti (za to su iskorišćeni kapaciteti Republičke izborne komisije), te vremensku prognozu.

Da otkrivanje značenja pojma štrajka i solidarnosti (koja je u Sloveniji po svim pitanjima tokom poslednjih godina gotovo odumrla) može da dovede do grotesknih rešenja, pokazao je dnevnik „Delo“, koji je ogromnu sliku vremenske prognoze, koja inače zauzima jedva četvrtinu strane, u ponedeljak razvukao na celu poslednju stranicu novina, a skromnu unutrašnjost zauzeli su oglasi i proglasi novinarskog sindikata. Da to tako ne ide shvatili su istog dana, pa se „Delo“, „Večer“ i „Slovenske novice“ u utorak nisu pojavili na kioscima, uz nagoveštaj da bi apstinencija mogla da potraje.

Od neprocenjivog značaja je da mandatar Janez Janša i predsednik države Janez Drnovšek ovu stvar sa sedmom silom nisu shvatili olako, već vraški ozbiljno, pa je Janša već u ponedeljak sazvao konferenciju za novinare na kojoj je podržao novinare i negativno se izrazio o vlasnicima medija i poslodavcima, zaključivši da je skandalozno da „neće ni da pregovaraju“ o uslovima života i rada zaposlenih. Usledila je i podrška predsednika države Drnovšeka, koji je u utorak 5. oktobra primio predstavnike sindikata da mu podrobnije objasne razloge štrajka. Tako su, uprkos početnoj konfuziji i delimičnoj ljutnji pretplatnika, novinari upornošću doprli do svesti ne samo puka već i vlasti, koja ih podržava u naporu da predstavnici Privredne komore moraju da „sednu za pregovarački sto“, pošto je, kako je stvar objasnio budući premijer Slovenije Janez Janša – „nepojmljivo da neko, ko ima koncesiju poslodavca za pregovaranje (Privredna komora Slovenije – prim.aut.) nikako ne želi da pregovara, a ima vremena da sa velikom delegacijom putuje u jednu od arapskih država, sa kojom imamo prometa samo milion dolara“.

Slovenačka agencija STA je na istaknutom mestu objavila vest i delove saopštenja da su podršku i solidarnost sa slovenačkim kolegama izrazili i novinari iz Srbije i Crne Gore.