Potapanje čamca sa migrantima koji su prelazili Lamanš, pri čemu je stradalo 27 lica, šokiralo je evropsku javnost i otvorilo nove probleme u odnosima između Britanije i Francuske. Do sada su migranti gubili život prilikom pokušaja prelaska morem iz Libije do Italije ili iz Turske do Grčke. Ovo je prvi put da je do masovne pogibije došlo prilikom prelaska iz jedne u drugu bogatu državu zapadne Evrope.
Tokom 2021. godine problem prelaska migranata je eskalirao. Godine 2019. morsku granicu je iz Francuske u Veliku Britaniju prešlo oko 1900 lica, 2020. godine 8500, a ove godine više od 25.000. Samo u toku jednog novembarskog dana više od 1000 migranata je prešlo Lamanš.
To sve dobro naplaćuju krijumčari, koji koriste male čamce, pretežno gumenjake, koji se lako donose do obale gde se brzo pumpaju i onda puni izbeglica kreću u rizičan poduhvat. Vode Lamanša su skoro uvek veoma nemirne. Put od 40 kilometara po uzburkanom moru predstavlja ogroman rizik. Tragedija se dogodila kada su migranti, umesto na dva gumenjaka (jedan nije mogao da krene), smešteni na jedan, pa se tako pretrpan čamac prevrnuo.
POSLEDICE BREGZITA
Posledice Bregzita i dalje opterećuju odnose dve države. Francuska optužuje Britaniju da, suprotno dogovoru, nije odobrila odgovarajući broj dozvola za ribarenje u svojim teritorijalnim vodama. Britanija “sabotira” uspostavljanje carinske granice sa Severnom Irskom, što je njena ugovorna obaveza, ali je britanskoj vladi politički izuzetno teško da to sprovede, pa se realizacija protokola neprestano odlaže.
Britanija čak preti da će u potpunosti napustiti taj protokol ako EU ne pokaže fleksibilnost i najveći broj proizvoda koji idu u Severnu Irsku ne oslobodi potrebe za carinskom kontrolom. Odustajanje od tog protokola dovelo bi do svojevrsnog mini trgovinskog rata sa nesagledivim posledicama.
TVITOVI BORISA DŽONSONA
Pogibija migranata zategla je odnose između Londona i Pariza do pucanja. Britanski premijer Boris Džonson je preko Tvitera objavio pismo predsedniku Francuske Emanuelu Makronu sa “planom od 5 tačaka” koji bi trebalo da reši problem prelaska Lamanša. On predviđa, između ostalog, da britanski policajci patroliraju francuskom obalom i da je Francuska obavezna da primi natrag te ljude.
To je kod Francuza izazvalo bes pa su otkazali poziv britanskoj ministarki unutrašnjih poslova Priti Patel za sastanak ministara unutrašnjih poslova posvećen izbegličkoj krizi. Predsednik Makron je, frustriran Džonsonovim ispadom, izjavio da će “ministri ozbiljno raditi na tome da reše ozbiljna pitanja sa ozbiljnim ljudima”, a da će kasnije uključiti Britance, “ako odluče da budu ozbiljni”. Mi ne komuniciramo sa drugim liderima preko Tvitera i ne objavljujemo sadržaj naših pisama, konstatovao je rezignirano Makron.
Nije nikakva tajna da Francuzi smatraju Džonsona šarlatanom i da ga ne podnose zbog toga što je predvodio kampanju za Bregzit. Ni sa druge strane Lamanša ne misle ništa dobro o Makronu, koga gledaju sa podsmehom govoreći da (neuspešno) pokušava da imitira Napoleona.
PLAĆENO ČUVANJE GRANICE
Prema ugovoru iz Le Tukea iz 2003. godine Britanija se obavezala da će Francuskoj plaćati deo troškova za sprečavanje prelazaka migranata. Do sada je francuska policija relativno uspešno sprečavala da migranti uđu u Britaniju u kamionima, vozovima ili trajektima, sve dok se migranti na kraju nisu pokušali da dođu najopasnijim putem – malim čamcima preko Lamanša.
Po tom osnovu Britanija je platila Francuskoj nešto preko 50 miliona funti, i to se u delu britanske javnosti koristi kao argument za napade na francuske organe koji uzimaju novac, a nisu u stanju da spreče prelazak migranata. Te optužbe ipak nisu previše utemeljene, pošto je prelazak Lamanša moguć u dužini obale od preko 200 kilometara, pa je 24-časovno patroliranje na tolikom prostoru teško sprovodivo.
Britanija, inače, procesuira relativno malo zahteva za azil, oko 29.000 u toku 2020. godine, dok je Francuska te godine imala čak 80.000 zahteva za azil. U okviru EU je podneto 416.000 zahteva. U Britaniji su prošle godine najviše zahteva za azil podneli Iranci, slede Iračani, dok su na trećem mestu Albanci, ispred onih koji dolaze iz Eritreje, Sudana i drugih država.
Francuska insistira da Britanija dozvoli da se zahtevi za azil podnesu i u kampovima u Francuskoj, što bi mnoge migrante odvratilo od rizičnog prelaska mora, ali je to za Džonsona politički veoma teško prihvatljivo.
MANJAK RADNE SNAGE U BRITANIJI
Jedna od prednosti koju Britanija nudi migrantima je jezik. Malo ko je učio francuski ili nemački pre nego što se uputio ka Evropi. Međutim, mogućnost lakog zaposlenja je najveći razlog za prelazak, pošto u Britaniji vlada nestašica radne snage određenih profila koja je podstaknuta odlaskom nekoliko miliona radnika iz EU posle Bregzita.
U Britaniji i dalje ne postoje “lične karte” i poslodavci mogu relativno lako da zaposle migrante (iako nemaju prava na rad dok se zahtev za azil procesuira) pošto ne postoje ozbiljne kontrole radne snage. Novac koji dobijaju kao “pomoć”, oko 40 funti nedeljno po članu porodice, nije razlog za odlazak u Britaniju, pošto azilanti više dobijaju u Francuskoj ili Nemačkoj. Deo izbeglica želi da dođe u Britaniju kako bi se povezao sa članovima porodice koji su već tamo, a zahtev za azil se može podneti samo u Britaniji.
DESETINE HILJADA IZBEGLICA ČEKAJU NA PRELAZ
Iako je posle ove pogibije migranata pooštrena kontrola francuske obale, problem time nije rešen već je samo odložen. Na prelazak mora između dve bogate i moćne države čekaju desetine hiljada migranata. Tu neće mnogo pomoći ni relokacija migranata iz okoline Kalea u delove zemlje udaljenije od obale koju su počele da primenjuju francuske vlasti.
Situaciju dodatno komplikuju i francuski predsednički izbori. Nepopularni predsednik Makron se bori za još jedan mandat u Jelisejskoj palati i svaka ozbiljnija greška ga može koštati izborne pobede. Kriza sa izbeglicama mu nije potrebna, i ako pokaže slabost, to će iskoristiti njegovi protivnici.
I britanski premijer Džonson teško može sebi da dozvoli nekontrolisan prelazak Lamanša, jer su njegovi birači tražili Bregzit upravo da bi se oslobodili “stranaca koji zauzimaju radna mesta”.
ODGOVORNOST ZA MIGRANTSKU KRIZU
Tužno je da se dve vojno najjače države i dve velike ekonomske sile na zapadu Evrope ne mogu organizovati tako da se ovakve tragedije spreče. Krivicu za to snose obe strane, a prebacivanje odgovornosti pokazuje izuzetno licemerje.
Pritom nemalu odgovornost za izbegličku krizu snose upravo te dve države, jer su napadajući režim Moamera el Gadafija uništile libijsku državu i time otvorile kanal za najezdu migranata ka Evropi. Obe države snose i svoj deo odgovornosti za Siriju, Irak i Avganistan, gde su doduše prednjačile SAD koje su rasturile poredak u tim državama, da bi se onda povukle i ostavile za sobom milione nesrećnih ljudi koji sada kreću u Evropu u potrazi za boljim životom, ili da bi spasle živu glavu.
