Imati i nemati

S nepunih pet godina otišao je iz Argentine u Dalmaciju, u Drvenik, seoce u zabiti makarskog primorja. Zbog čestih selidbi u ranom životnom dobu, bilo mu je suđeno da ga „ne prožme nikakav nacionalni duh“ zbog čega sebe svrstava u iskorenjene, ali se zbog toga ipak ne oseća „lišenim zavičaja“.

„Za sve doživljeno i upamćeno iz tih godina imam samo jedno ime: zavičaj. On ispunjava moje sećanje slikama nastalim u životu a ne u mitovima, glasa sa odavno utihnulom, a meni ipak čujnom muzikom od zvonjave omiškog i supetarskog zvonika, od šumova borova, tamarisa, jablanova u kotlini Cetine, od cike lastavica i krika galebova, pesme cvrčaka, huke talasa, žalobnog brundanja dalekih trabakula što ispunjava horizont, dok oni promiču kanalom noseći svoje teške terete.

A ni danas, kao ni onda, ne čujem ga ni u kakvim himnama i marševima; još uvek ga gledam u bojama prirode, a ne grbova i zastava.“

(Već u ranom detinjstvu, iako na tlu svojih predaka u Drveniku, Omišu i Supetru, osećao se kao bela vrana.)

„Našavši se u Dalmaciji, dakle prestavši da slušam španski i da ga govorim, zaboravio sam taj jezik i naučio drugi. Izvesno vreme zadržao sam guturalno, „špansko“ izgovaranje suglasnika, zbog čega sam bio izložen podsmevanju dečurlije. Sećam se kako mi jednog sunčanog prepodneva na supetarskoj rivi nekoliko mangupa (fakina) podrugljivo dovikuje: Kaži: guća! Kaži: idem gući! Slušao sam to i gledao prizor oko sebe – luku, čamce, ćutljiva okna kamenih kuća – obuzet osećanjem nepripadanja.“

(U Širokom Brijegu, blizu Vukovara, 1938. godine, prvih školskih dana učitelj ga je okrivio da je gađao grudvicom papira devojčicu u prvoj klupi iako je to učinio drugi dečak, a zatim ga je, zbog tvrdnje da je to laž, išibao.)

„Da bi se izbegla zabuna, moram reći da uprkos svom prezimenu nisam pružio svom učitelju iz Širokog Brijega nikakav stvarni povod da u meni vidi stranca među svojim učenicima, koji su svi bez izuzetka bili Hrvati. Naime, već u Drveniku, Omišu i Supetru, prilagodivši se okolini, navikao sam se da sebe nazivam Hrvatom. Pa ipak, uzrok antipatije čija sam žrtva postao nalazio se negde tu. Kad danas o tome promislim, on mi se čak čini očiglednim. Znam da je potreban i te kakav oprez u pribegavanju naknadnim projekcijama pri tumačenju prošlosti, ali u onome što se desilo već jednog od mojih prvih dana u toj školi nalazim jedinu opipljivu činjenicu kojom se može objasniti kasniji sled događaja. Tog sam se dana, naime, ni ne sluteći kakvu neman time mogu razdražiti – a kako bih i mogao tako nešto pretpostaviti! – pred čitavim razredom glasno pohvalio da znam i ćirilicu. (Njegov otac je redovno kupovao „Politiku“ tvrdeći da su to jedine novine kojima može da veruje – p. a.) Saopštio sam, dakle, da sam dragovoljno naučio pismo – simbol koji su mnogi u tom kraju osećali kao nametnuti, tuđinski žig. Poturao sam učitelju i svojim školskim drugovima, kao neku vrstu opasnog primera za ugled, tu dvostrukost svog bića, tim opasniju što je bila potpuno spontana i prirodna.“

(Pre početka rata, nije mogao naslutiti „da biti Srbin predstavlja nešto bitno različito, na sudbonosan način drukčije od biti Hrvat“. A onda je čuo učiteljicu da im govori kako su „oni“, Hrvati, do dana kada je njihova domovina uskrsnula, bili ljudi nižeg reda, i da sveštenik na propovedi deli ljude na „mi“ i „oni“, govoreći da su ih „oni“ godinama držali pod jarmom.)

„Jednog dana čuo sam i čudnovatu rečenicu Oni nam ne trebaju!

Da bih prekinuo nedoumicu, upitao sam dida, uveren da će on u svom bogatom životnom iskustvu naći neko objašnjenje za tu zagonetnu rečenicu: Je li, dide, šta znači to da nam Srbi ne trebaju?

Zatečen, did je otćutao nekoliko trenutaka, a potom uzvratio pitanjem: A ko ti je to reka?

Čuo sam danas u jednom govoru na pijaci.

Nastao je poduži muk, a onda je did odmahnuo glavom i promrmljao: Ne znam šta to znači. To je nekakva glupost.

Još neko vreme izgledalo je da je utonuo u misli, a onda je uzdahnuo i ponovio: Boga mi, glupost.“

(U Dubrovniku mu je dan „počinjao veselo, zvucima vojne muzike“ i himnom „Lijepa naša“ koju je znao od ranije.)

„Potom bih začuo i neke nove, meni dotad nepoznate melodije. Najpre jednu koju su svirali u brzom ritmu, a koja se, kako sam ubrzo saznao, zvala prilično čudnovato: Puška puca. Sledeće dve, kad god sam ih slušao, navodile su me na razmišljanje o neobičnoj dvostrukosti nove domovine u kojoj smo živeli, a kojoj se u Lijepoj našoj pevalo: Mila si nam ti jedina. Ti jedina! Pa ipak, dve dodatne melodije bile su nesumnjiv dokaz da ona za nas, u tom trenutku, nije bila baš jedina. Zato sam za prvu od njih imao svoj naziv: Lijepa njihova. O drugoj, takođe sviranoj u brzom ritmu, rekli su mi da pripada ljudima u crnim košuljama i da se zove Giovinezza.“

(Gde god bi došao, uvek je „priman kao došljak i stranac“, pa i u Dubrovniku.)

„Kad su mi razredni drugovi otkrili da imamo učitelja Srbina, bio je to prvi znak da nepoverenje nestaje i da sam prihvaćen. Njihovo otkriće primio sam skoro ravnodušno, mada mi je bilo saopšteno s prizvukom tajnovitosti i zavereništva. Nisam video zbog čega bi ono moglo imati neki poseban značaj. U ovom gradu nisam imao prilike da slušam, kao u Sinju, o podelama na njih i nas, pa sam te nacionalne zavrzlame brzo zaboravio. No već za nekoliko dana usledila su nova saznanja: rečeno mi je da naš učitelj, iako je ostao u službi, ne prima platu poput ostalih njegovih kolega: njegov je položaj privremen i neodređen. Bez prihoda, bez ikakvog imanja, on sa svojom porodicom gladuje. Zatim mi je saopšteno – ali na to sam već morao malo više da pričekam – da mu učenici donose hranu.“

(U sremskom selu Golubinci gde je proveo tri godine rata, između dva šora postojao je prostor ogroman kao, kako mu se tada činilo, kraško polje.)

„Kad bih se kretao stazom koja je naše bašte delila od njihovih, u prvo vreme imao sam utisak, na osnovu svega što mi je pričano i što sam mogao naslutiti, da se krećem granicom između dvaju suprotstavljenih svetova, pa čak i linijom neke još nevidljive bojišnice. Ubrzo sam, međutim, prevazišao to frustrirajuće osećanje i počeo sasvim slobodno da se krećem baštama, iako – moram, eto, dodati ovu čudnovatu ispravku – isključivo onima sa naše strane. Uprkos tom ograničenju, toliki stepen slobode kretanja bio je nezamisliv za meštane, tako da sam u širokim prostorima bašta skoro uvek bio sasvim sam.

Da postignem toliku emancipaciju donekle mi je pomogla pomisao koja mi se odmah nametnula, o tome koliko je u mom slučaju paradoksalna podela na nas i njih, jer se značenje tih zamenica za mene iz osnova promenilo. Mi se neočekivano pretvorilo u oni. Da li je moje nacionalno ja, upitao sam se tada prvi put, neka vrsta kameleona koji menja boju u zavisnosti od sredine?“

(Jedne noći 1944. godine, probudio ga je razgovor: otac je sa partizanskim odredom došao u selo. Nije bio naoružan.)

Pušku, u stvari, oni ne daju svakome, rekao je.

Kako, svakome? iznenadio se barba Koštanco (mlađi stric, komunista – p. a.). Zar si ti za njih svako?

Ja sam, ipak, Hrvat, odgovorio je moj otac. Ono ipak u toj rečenici bilo je izrazito naglašeno. Kad sam im to rekao, imao sam utisak da me čudnovato gledaju.

Pa i ja sam Hrvat, začuđeno je uzviknuo barba Koštanco. Nikome od mojih drugova, taman posla, nikad nije palo na pamet da tome prida bilo kakav značaj.

Kod vas u Partiji stvari možda stoje tako kao što kažeš. Ali ovo gdje sam ja, to je sasvim druga priča. To su neobrazovani, priprosti, nepovjerljivi ljudi. Kad im se nanese zlo, dugo pamte. Željni su osvete. Mrze Hrvate. Mršte se kad čuju riječ Hrvat.

Sve ako je i tako, proći će ih to, umirivao je barba Koštanco moga oca.

Možda će ih proći, ali dotle, ja nemirno spavam. Zapravo, jedva mogu i da trenem. Sve mi se čini da…

(Posle oslobođenja, stupio je u SKOJ u nadi da će tako delotvornije moći da širi bratstvo i jedinstvo. Iskoristio je neku anketu da sa meštanima Golubinaca porazgovara o tome.)

„Seljaci su me dočekivali sa nepoverenjem, a na hrvatskoj strani jasno sam osećao sumnju da su i taj moj upad i to beleženje podataka koje oni, seljaci, smatraju zadiranjem u svoje lične poslove, u stvari samo nekakva nova srpska ujdurma. Uprkos snažnoj želji da upravo tu, na samoj liniji bojišnice među zakrvljenim narodima, počnem propovedati bratstvo i jedinstvo, te da tim zatrovanim dušama pokušam objasniti besmislenost njihove mržnje, nisam se na to mogao odlučiti, pa se moja skojevska aktivnost čak i u takvim naizgled povoljnim okolnostima svodila samo na slušanje i posmatranje. Čekao sam da se sami seljaci otvore, da mi nekom svojom primedbom pruže priliku. Ponekad bih nekom aluzijom pokušao i da ih podstaknem; oni su, međutim, i jedni i drugi, i Srbi i Hrvati, ostajali ćutljivi i rezervisani. Gledali su me, a iza njihovih očiju nazirao sam zid. Bio je to zid u dušama, zid u koji, osećao sam, ne mogu da dirnem.“

(Od početka 1947. godine sebe naziva Beograđaninom. Strah da će i ovde biti bela vrana bio je bezrazložan. Pamti samo jedan nelagodan događaj – jedan drug iz razreda, posebno zainteresovan za književnost, počeo je razgovor o stihovima Vladimira Nazora.)

„Voleo sam ih, zaista, svom snagom svoje zavičajne nostalgije, jer mi se činilo da me prenose pod nebo Dalmacije, i jer su mi stvarali iluziju da u njima osećam slani duh morskog vetra i miris algi, da čujem daleke galebove s pučine ili cvrčke što u maslinjacima vezu svoju pesmu pod mediteranskim suncem. Međutim, saznavši za tu moju književnu ljubav, moj novi drug stavio mi je na znanje da je taj moj omiljeni pesnik, taj Nazor, pre nego što će se naći među partizanima, pisao ustaškom poglavniku. Nisam raspolagao nikakavim dokazom kojim bih mogao opovrgnuti to tvrđenje, pa su me reči mog druga tim jače kosnule.

… Zahvaljujući kosmopolitskom duhu grada čiji sam stanovnik postao, ma koliko krhkom i kratkotrajnom, i upravo zato što se ta krhkost i ta kratkotrajnost nisu tada mogle ni naslutiti, nisam bio primoran da budem neprestano suočen sa mržnjom. Dobio sam predah. Prizor mojih raspamećenih zavičaja nestao mi je iz vidokruga, da bi se tri decenije kasnije iznenada vratio, i potom nametnuo u obliku stravične eksplozije.“