Hronika najavljene smrti

Na prvi pogled to je najbanalnija fotografija: svakodnevni sumorni prizor iz podzemne železnice. Luton stanica: šine, lokve posle kiše, rano jutro. I sve na prvi pogled izgleda obično: četiri mladića u trenerkama, dvojica imaju bejzbol kape. Na prvi pogled, na ovoj fotografiji nema ništa izuzetno. Međutim, datum i vreme kada je snimak napravljen, 7. jul 2005, otkrili su policiji da je ovo zapravo grupni portret bombaša samoubica koji su tog dana u 10.45 u Londonu usmrtili više od 50 ljudi, a ranili nekoliko stotina.

To je jedinstven snimak ubica napravljen samo 90 minuta pre prvog i najvećeg samoubilačkog čina na britanskom ostrvu. Zahvaljujući specijalnim bezbednosnim kamerama napravljen je ovaj, kako se pokazalo, po mnogo čemu jedinstven dokument: deo hronike najavljene smrti.

Londonski „Gardijan“ piše da je ono što je zapravo zastrašujuće, baš banalnost, običnost fotografije: četiri mladića, sa rancima kakve nose turisti i studenti. U svakom je oko pet kilograma eksploziva.

Britanski mediji pišu da je policija pregledala hiljade video-traka, kamere su postavljene na svim železničkim stanicama, na brojnim javnim mestima, saslušala je hiljadu svedoka, primila više od 4000 telefonskih poziva (ne računajući mejlove i pozive sa mobilnih telefona), pažljivo pregledala više od 3500 raznih dokumenata. Ali, policija ne bi tako brzo bila na tragu da majka najmlađeg, Hasiba Huseina, nije uveče, istog dana kada se tragedija dogodila, uznemireno pozvala policiju i rekla da nema njenog sina. Ovaj 18-godišnji mladić prvi, na snimku, odlazi da kupi kartu. On će upaliti fitilj bombe na autobusu broj 30.

Policija je ubrzo stigla u Lids: majka je dala sliku svog sina, ali je ispričala i s kim se družio u poslednje vreme. Klupko je brzo počelo da se odmotava: Hasib Husein je u poslednje vreme mnogo vremena provodio sa Mohamedom Sidikom Kanom, Šehzadom Tanvirom, Lindzijem Džamalom (poznatim i kao Džermen Lindzi). Svi su bili britanski državljani, svi su živeli u Lidsu. Ubrzo se ispostavilo da su prva trojica bili u Pakistanu i da su se poslednjih godinu dana zarazili opasnim virusom islamskog fundamentalizma. Kovali su plan da pobiju što je više moguće stanovnika Londona.

Britanska policija zaključuje da je lider ove grupe bio najstariji među njima, Mohamed Sidik Kan (30), vrlo popularni nastavnik iz naselja Biston koji je mladiće učio matematiku i englesku litaraturu, kako da igraju fudbal i kriket. Pre samo devet meseci lokalni poslanik je baš njega izabrao da sa grupom uglednih građana poseti britanski parlament. Nekoliko meseci kasnije, posle posete Pakistanu, Kan se promenio i dao otkaz u školi. Policija ima dokaze da se u Lahoru sreo sa predstavnicima militantne grupe povezane sa Al kaidom.

Britanski analitičari tvrde da je napad planiran mesecima unapred. Samit G8 u Gleniglsu u Škotskoj učinio se ovoj grupi kao pravi trenutak za napad na prestonicu: sve oči biće uperene na lidere osam moćnih zemalja, sve snage Metropoliten policije biće usmerene na Glenigls… Postoje dokazi da je grupa celog proleća brižljivo planirala napad: pronađeni su brojne mape i plan da se sistem londonskih podzemnih železnica napadne sa severa, juga, istoka i zapada: trebalo je da to simbolično predstavlja „krst koji bukti“ u srcu Londona. „Gardijan“ piše da je policija utvrdila da su u podzemnoj železnici tri bombe eksplodirale u razmaku od 50 sekundi. Autobus broj 30 odleteo je u vazduh 57 minuta kasnije.

Policija je ubrzano počela da rešava komplikovanu slagalicu: po jednoj teoriji eksperata, persona dramatis, mastermind cele terorističke akcije, zapravo je – peti čovek. Još nije utvrđeno da li je to egipatski hemičar koji je u Britaniju stigao nekoliko nedelja pre tragedije, a sa londonskog aerodroma odleteo dva dana pre bombaškog napada u srcu grada.

ORVEL: Otkriće da je najveći teroristički napad u istoriji na britanskom ostrvu delo Britanaca bombaša-samoubica bilo je za podanike nj.k.v. gotovo podjednako velik šok kao i sam teroristički akt u srcu Londona. Novi potres čitavog ostrva posle užasnog zemljotresa.

Britanci nisu verovali da su posle Njujorka, Madrida, Balija i oni moguća meta Al kaide. U liberalnim krugovima ponavaljao se kliše: moramo se plašiti samo straha. Britanija se plašila orvelovskog scenarija, predloženih identifikacionih kartica, preoštrih zakona, manjih građanskih sloboda, zadržavanja sumnjivih stranaca bez suđenja. „Prava opasnost ne preti nam od terorizma, već od mogućih zakona kao što su predloženi!“, poručivao je ne tako davno lord Hofman.

Kada se ispostavilo da su Mohamed Sidik Kan, Šehzad Tanvir, Hasib Husein rođeni u Velikoj Britaniji, da su tu išli u školu, da su bili, kako reče jedna starija Engleskinja, „naši dobri, obični susedi“ (Lindzi Džamal je došao sa Jamajke i prešao je u islam), za mnoge je to bio novi, poseban šok: srušila se još jedna velika iluzija i predrasuda da ovakvo zlo po pravilu dolazi „sa Kontinenta“, da samo treba pojačati kontrolu granica i biti rigiorozniji prema azilantima i ilegalnim imigrantima.

COOL BRITANIA: Istina, prva reagovanja bila su dostojna divljenja. Nije bilo panike, a politički korektne poruke zapljusnule su ostrvo sa svih strana: Bler održava sastanak sa predstavnicima muslimanskih zajednica, lideri islamskih zajednica osuđuju teroristički akt, policija upozorava da Britanci druge boje kože ne smeju biti žrtve diskriminacije, uznemiravanja, stigamtizacije…

Bler je naciji poručio: „Zaštitićemo se! Nećemo biti terorisani!“

Ovog vikenda hiljade ljudi svih vera demonstriralo je ulicama mnogih britanskih gradova da bi pokazalo svoju osudu terorističkog akta i svoju privrženost miru i zajedničkom životu. Deca su pevala „Peace and unity in our community“. Širom ostrva verski velikodostojnici muslimanske zajednice naglašavali su odmah posle tragedije da je svako nasilje daleko od učenja islama i da nemaju za šta da se izvinjavaju niti šta da kriju. Ipak, čuli su se i zabrinuti tonovi da je američki i britanski „rat protiv terorizma“ uzmemiro deo mladih Britanaca muslimana.

Bilo je to većinsko raspoloženje na ostrvu koje je zaista multietničko i multikulturno.

Uzalud, bilo je pojedinačnih napada na muslimane i sve koji izgledaju drugačije, znači Azijate, tamnopute, etnički živopisne. Na adresu Muslimanskog saveta Britanije (MCB) stiglo je oko 30.000 i-mejl poruka punih gneva, osude, netrpeljivosti i mržnje. Radikalne manjine druge strane ni u ovoj prilici nisu krile svoju, drugačiju viziju sveta: na nekim islamskim veb-sajtovima pojavile su se poruke koje slave ovaj teroristički čin: „To vas je Bog kaznio!“

Sa čime se suočava Britanija? Da li je ovo bila usamljena grupa verskih fanatika (kao što je to bio slučaj u Madridu?), ili je pred policijom da otkrije desetine, možda stotine sličnih „ćelija“ bombaša samoubica koji Izrael potresaju već deset godina? Kao što reče komentator Džonatan Fridlend: „Čudovište koje smo do sada gledali samo iz daljine, sada je pred nama. Tlo pod našim nogama još drhti.“

Neobično je da su Španci i Izraelci iznenađeni mirnim reakcijama Britanaca: Španci misle da je trebalo milion ljudi da izađe na ulice i osudi teroristički akt, Izraelci se čude miru i „političkoj korektnosti“ s kojom su svi, od policajaca do političara, i vlasti i opozicije, prokomentarisali ovaj događaj. Obe strane smatraju da je reakcija morala da bude žešća.

Ali, to je onaj duh koji Britaniju razdvaja i razlikuje od „ostatka sveta“. Britanski mediji su do izvesne mere samozadovoljno opisivali svoje ponašanje posle najvećeg terorističkog akta na ostrvu: odali su priznanje i preživelima, i slučajnim prolaznicima, i političarima, i policiji, i službi hitne pomoći, i sebi. Što su bili tako cool, tako flegmatični i tako uzdržani.

Sada, posle tog prvog talasa samozadovoljstva, dolazi do ozbiljnije introspekcije i ozbiljnijih tema: dve trećine Britanaca veruje da se zbog Blerove spoljne politike, učešća u ratnom pohodu na Irak, i dogodio bombaški napad na London. Čak 75 odsto Britanaca veruje da će u zemlji biti još sličnih terorističkih napada. Bler i njegova vlada uporno, ali očigledno bezuspešno, pokušavaju da ubede javnost da ovaj događaj nema veze sa Irakom. Ministar spoljnih poslova Džek Strou čak je odbacio izveštaj grupe analitičara koji dovode u vezu ova dva događaja.

Sve partije sada podržavaju nove, oštrije antiterorističke zakone koji bi trebalo da budu doneti do kraja godine. Ankete otkrivaju da javnost traži od vlade oštrije zakone, što znači da bi bilo kažnjivo i verbalno pozivanje na terorističke akcije, ali istovremeno Britanci se, izgleda, plaše „velikog brata“ i nekog orvelovskog scenarija, pa ni posle ovog dramatičnog događaja ne žele da imaju obavezne identifikacione kartice, neku vrstu ličnih karata. Inače, rejting političkih partija ostao je nepromenjen: laburiste podržava 39 odsto birača, konzervativce 31 odsto, a liberalne demokrate 23 odsto. Toni Bler beleži samo priznanja za „svoje mudro državničko držanje“.

OPASNO SEME: Poene je zabeležila i muslimanska zajednica: Muslimanski savet Britanije (MCB) odmah je upozorio da ne sme biti kolektivne odgovornosti, zar uostalom žrtve suludog bombaškog napada nisu i brojni muslimani? Savet je već organizovao brojne demonstracije kojima se osuđuje terorizam. London je liberalna, raznovrsna i verski vrlo tolerantna metropola. Mnogi muslimani kažu da nema grada u kome bolje mogu da praktikuju svoju veru i običaje. Ipak, sada se i muslimanska zajednica podvrgava svojevrsnoj introspekciji: govori se da imame i druge verske učitelje treba školovati ovde u Britaniji, a ne da dolaze stranci, ponekad i bez pravih kvalifikacija, sa svojom zapaljivom retorikom. Iz ovih krugova dolazi poruka da treba prijavljivati sve koji raspiruju opasni duh džihada. Dakle, da i muslimanska zajednica u Britaniji pokaže veću budnost i upozori na radikalne tonove i ekstremna ponašanja. Predlaže se uvođenje specijalne „vruće linije“ da bi građani mogli važne informacije dostavljati policiji.

Sa ove adrese (MCB) poručeno je i da je neprihvatljivo da se u muslimanskim zajednicama redovno distribuira literatura koja glorifikuje teroristički napad na Njujork i Vašington 11. septembra. Ali, iz ovih krugova jasno se poručuje da treba preispitati i spoljnu politiku Velike Britanije u Iraku, Avganistanu, na Bliskom istoku… Jer, i to je dovelo do toga da opasno seme ekstremizma uhvati korena i na britanskom ostrvu.

OSTRVSKA SIROTINjA: Neki sociolozi ukazuju da suprotno stereotipu da se radikalni elementi regrutuju iz dobro stojećih krugova, ova domaća britanska varijanta pripada onima sa društvene margine, koja jedva preživljava i sasvim je razumljivo da su laka žrtva ekstremista i njihovih zapaljivih govora u džamijama i medresama. Opominje i podatak da četvrtina od 150.000 diplomaca muslimanske veroispovesti ne može ovde, u svojoj zemlji, da nađe posao. Beli Britanci imaju znatno veće šanse.

Bilo je ovih dana mnogo poruka da Velika Britanija može da se ponosi kako tretira svojih 1,6 miliona muslimana koji su, naročito od 1997, politički i pravno ravnopravni. Od kada su laburisti došli na vlast, muslimani su ušli u Parlament, ali i u Dom lordova. Muslimanske zajednice su tražile i dobile da država finansira muslimanske škole. Doneti su i zakoni koji sankcionišu ispoljavanje verske netrpeljivosti. I muslimanske zajednice su, kao uostalom i drugi najsiromašniji delovi britanskog društva, profitirale od laburističkih programa u obrazovanju i zdravstvu. Posle 11. septembra britanska administracija promovisala je mlade, obrazovane muslimane na više položaje. Na ovom ostrvu nisu naročito popularni intelektualci koji govore o „sukobu civilizacija“.

Mnogi mislimanski lideri privatno priznaju da je status ove zajednice doista znatno poboljšan. Javno ipak preovlađuju tonovi kritike i nezadovoljstva. Na stranu što su britanski muslimani među najbogatijim i najslobodnijim na svetu. Vlasnici su najekskluzivnijih nekretnina i trgovina u Londonu. Ali o tome se ne govori javno. I to je valjda „politička korektnost“ i „pravo na privatnost“…

Ratovi u Avganistanu i u Iraku samo su zaoštrili etničku distancu na ostrvu. Čak i neki umereni lideri islamske zajednice govore da je Britanija centar islamofobije i da vodi kolonijalnu antimuslimansku spoljnu politiku. Da li je onda čudno da mnogi, posebno mlađi muslimani, gorko zaključuju, čak i posle bombaškog zločina: „Dao bih dobrovoljno krv, ali verovatno je neće uzeti od mene…“

Jedna prošlogodišnja „Gardijanova“ anketa otkriva da čak 13 odsto britanskih muslimana ocenjuje da je teroristički napad na Njujork 11. septembra opravdan. Neka druga istraživanja javnog mnjenja otkrivaju da svaki četvrti musliman u Britaniji kaže da tu zemlju nikako ne oseća kao svoju.

Ove brojke podstiču na ozbiljno razmišljanje.

Suprotno stereotipu da teroristi vrlo često dolaze iz privilegovanih, dobro stojećih porodica, poput Osame bin Ladena, ovaj sloj Britanaca pakistanskog porekla pripada zapravo ostrvskoj sirotinji. Većina muslimana (dve trećine) dolazi iz Pakistana i Bangladeša, iz najsiromašnijih, ruralnih oblasti. Oni imaju daleko slabiju startnu poziciju od Indusa ili Kineza, koji u britanskim školama postižu bolje rezultate od belih Britanaca.

I dok se vodi globalna debata o terorizmu i metodama rata protiv terorizma, izgleda da se i liberali i neokonzervativci slažu da se sa terorizmom može obračunati samo ako se uklone uzroci. Džon Grej, profesor filozofije na London School of Economics, smatra da je istina manje izvesna: Al kaida je mutirala u mnogo decentralizovanih, često lokalnih mutanata apokaliptičkog terorizma i sada maligno buja. Po njemu, biće potrebno mnogo sredstava, mudrosti, veštine i odlučnosti da se ovo zlo pobedi. To priznaju i najviši oficiri britanske policije: lov na teroriste trajaće decenijama, kaže ser Jan Bler.

Na prvi pogled u Londonu sve izgleda normalno i život teče dalje, na onaj uzdržan i uredan British way of life, ipak ništa više nije isto. Da parafraziramo T.S. Eliota iz Četiri kvarteta: Britanci više nisu isti ljudi koji su otišli sa one stanice. Ili koji će stići na odredište…