Hrabro bratstvo

Bejrut, Liban, 1973. godina. Nekoliko kilometara od obale more se potpuno smirilo i ljudi u čamcima, među njima šest izraelskih komandosa prerušeni u turiste od kojih trojica obučena kao žene, ugledali su prve obrise Bejruta, njegove svetlucave široke bulevare i fantastične hotele.

Vojnici su dovezli čamce na obalu i iskočili na praznu plažu gde su ih, s troje kola, dočekali agenti izraelske obaveštajne službe Mosad. Komandosi su se podelili u grupe. Na svom putu ka gradu pretvarali su se da su parovi koji se upravo vraćaju sa „večernje vožnje“ po obližnjim brdima.

Na semaforu se Ehud Barak (tada 31-godišnjak, inače budući premijer Izraela), sa perikom na glavi i jakim karminom na usnama, prerušen u zanosnu brinetu, nasmešio muškarcu u susednim kolima. Svetlo se promenilo i čovek se odvezao dalje ne sumnjajući ništa. Svaki od komandosa je znao put napamet, šumu ulica koje vode kroz grad do konačnog cilja; zgradu na ivici grada u kojoj se nalaze dva pripadnika Crnog septembra, terorističke palestinske organizacije koja je nekoliko meseci ranije, na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine, kidnapovala nekoliko izraelskih sportista, ubivši tom prilikom njih jedanaest. Nakon ovog masakra, premijerka Golda Meir, Jevrejka odrasla u Viskonsinu i jedan od simbola izraelske države, naredila je vojsci da pronađe pripadnike Crnog septembra ma gde se oni nalazili. Vojska je ovu misiju shvatila kao priliku za pokazivanje odlučnosti i istovremeno zastrašivanje terorista. U nedeljama tokom kojih je akcija planirana mnogo toga je prepušteno Sajeret Matkalu, službi sastavljenoj od najbolje obučenih Izraelaca poznatijoj i kao Jedinica (the Unit).

SAMO NAJBOLJI: Od svog nastanka 1957. godine Jedinica, koja se sastoji od 200 najboljih komandosa i nekoliko stotina rezervista, stekla je epitet verovatno najbolje antiterorističke snage na svetu. U Izraelu, i uopšte u vojnim krugovima, postala je mit, tajno bratstvo vojnika koji u svom spartanskom i večitom ratu sa terorizmom udaraju niotkuda i koji su do sada ostvarili na desetine podviga. U Egiptu, Libanu, Jordanu i, u verovatno najbolje izvedenoj akciji u istoriji, na Entebeu, aerodromu u Ugandi Idija Amina u subsaharskoj Africi, gde je 1976. godine oteto 106 putnika Er Fransa. Pregledavši pasoše putnicima i ocenivši ih prema prezimenima, otmičari su izdvojili one jevrejskog porekla i odveli ih do zgrade starog aerodromskog terminala, oslobodivši istovremeno sve ostale. To je bilo suviše očigledno podsećanje na nacističku selekciju tokom Drugog svetskog rata, kada su milioni Jevreja u koncentracionim logorima birani da žive ili umru. Za Izraelce to je bilo kao da im istorija daje još jednu priliku i najednom daljina aerodroma Entebe, nekih 3600 kilometara od Izraela, jednog od poslednjih mesta na svetu gde bi izraelski komandosi trebalo da deluju, više nije bila nikakva prepreka za iznenadni napad. Komandosi su skupa sa lendroverima i mercedesima prebačeni avionom na Entebe. Prerušeni u pripadnike Idi Aminove vojske, izveli su prepad na aerodromsku zgradu, pobili otmičare i spasli sve sem troje talaca.

Zbog toga što otelovljuje izraelski nacionalni etos, Jedinica je bila poligon za obuku velikog broja značajnih Izraelaca. Ehud Barak je služio u Jedinici, baš kao i još jedan budući premijer, Bendžamin Netaniahu i njegov brat Džonatan Netaniahu (poginuo na Entebeu kao jedina žrtva među pripadnicima Jedinice) te veliki broj budućih generala i šefova obaveštajne službe, političara i nacionalnih heroja. Dok ostale jedinice za specijalne namene funkcionišu unutar izraelske armije poštujući armijsku hijerarhiju, komandant Sajeret Matkala, čiji je štab u pustinji Negev u tajnoj bazi koja je sa svojom okolinom izbrisana iz svih mapa, direktno odgovara načelniku generalštaba s kojim planira sve akcije i odgovore na terorističke napade.

JAIRIJEV NAČIN: Kada se suočite s terorizmom, pogotovu kroz vizuru događaja od 11. septembra, u opasnosti ste od padanja u očaj i sticanja utiska da je borba protiv terorizma bitka koja se ne može dobiti. Funkcija Jedinice u tom svetlu je više nego tek praktična, ona predstavlja filozofski odgovor. Jednostavan akt odgovora na terorističku akciju predstavlja u svojoj biti ključ pobede nad terorizmom.

Kada govore o vremenu provedenom u Jedinici, veterani insistiraju da im se ne spominje ime, čak traže i da nikome ne govorite da je do susreta uopšte došlo. „Ovo se nije dogodilo“, njihov je uslov, kao i to da ne pitate o detaljima. Ova diskrecija je rezultat njihovog života pod oružjem, tako da se s njima sastajete na prozaičnim i neosobenim mestima poput kafića u Netaniji, mediteranskog gradića s velikom populacijom ruskih Jevreja, ili u hotelskom lobiju u Tiberiji, starom gradu u Galileji, gde je mala šansa da naiđe bilo ko od njihovih prijatelja ili kolega. Mnogi od njih su još u vojsci, dok su neki u firmama koje se bave obezbeđenjem ili softverom ili su u politici. Svaki razgovor počinje s nizom pitanja. Ako date neki pogrešan odgovor, vaš sagovornik se potpuno zatvara. No, ipak, iz tih razgovora kao i iz nekoliko dragocenih uspomena i istorijskih knjiga, uglavnom objavljenih na ivritu, slika se polako stvara – akcije i podvizi elitnog tima vojnika.

Dvaput godišnje oficiri organizuju žurku, zimsku gozbu posvećenu hrani („Uglavnom baziranu na mesu“, kaže Dov Tamari, bivši komandos. „Jedemo ovčetinu i teletinu i mnogo piletine.“) i letnju gozbu posvećenu piću. Na jednoj od letnjih gozbi je oficir pod imenom Uzi Jairi, koji je teško podnosio alkohol, insistirao da pije iz svoje flaše s viskijem da bi se ispostavilo da je umesto viskija sipao čaj slične boje. Ovo otkriće je kod njegovih kolega najpre izazvalo bes koji je ubrzo zamenilo poštovanje: tim gestom komandos je pronašao način da prevaziđe svoju slabost. Godine 1975. Jairi je poginuo tokom napada na Savoj hotel u Tel Avivu gde su teroristi držali grupu talaca.

TAJNI PLANOVI: Neki od veterana su otvoreniji, poput Rona Levija, koji je u jedinici najpre bio komandos, da bi se kasnije vratio da bude njen psiholog. Ili poput Samija Naćmijasa koji je bio u Jedinici odmah pošto je stvorena da bi posle napravio veliku karijeru u obaveštajnoj službi. Ili Dalija Rabin Pelosof, zamenica ministra odbrane i ćerka nekadašnjeg premijera Jicaka Rabina, koja je služila u Jedinici kao sekretarica. („Moj zadatak je bio da brinem za dečake, jedem kolače i gojim se.“) Ali oni o detaljima govore samo do određene granice, recimo 1984. godine, kada su komandosi upali u oteti autobus u Gazi, posle čega na aktivnosti Jedinice pada potpuna senka.

Sa agentima na terenu, odavanje informacije koja se čini trivijalnom može voditi smrtnom ishodu i propasti akcije. Ipak, ima glasina i naznaka šta momci trenutno planiraju. Bilo je priče da su, kada je nakon zalivskog rata postalo jasno da Amerikanci nemaju nameru da završe posao, izraelski oficiri napravili plan kako da ubiju Sadama Huseina, koji još uvek može biti sproveden. Ili da je Jedinica uključena u traganje za militantnim Palestincima, onima koje Izrael smatra odgovornim za terorističke akcije, a koji su bili praćeni i ubijeni sa neverovatnom preciznošću.

Nasuprot američkim komandosima koji se oslanjaju na sirovu snagu, hrabrost i sofistikovano oružje, Jedinica operiše u sumraku između regularne vojske i obaveštajne službe – to su elitni vojnici trenirani za brutalni jezik regiona, jezik koji će Amerikanci sada morati da nauče. Izraelski komandos, nasuprot nekome poput bivšeg specijalca a danas guvernera Džesija „Telo“ Venture, često je mršave i neugledne građe, lako se utapa u populaciju koja ga okružuje, dela kao špijun da bi onda udario kao vojnik. „Izraelski komandosi razmišljaju bez postavljanja limita“, kaže dr Magnus Ranstorp iz centra za proučavanje terorizma i političkog nasilja na Sent Endrju univerzitetu u Škotskoj. „Na svaki način, oni vuku đavola za rep. Na primer, većina vojnika kada se nađe pod neprijateljskom vatrom smesta traži najbliži zaklon. Izraelci ne traže zaklon. Oni ostaju tu gde jesu, identifikuju izvor vatre i potom ga eliminišu.“

BEZ PUCANJA: Teoretski Sajeret Matkalu je sličan jedinicama poput američkih Zelenih beretki, Vojnih rendžera, Delta snaga ili britanskog SAS-a. Ali kako nikada nisu iskusili život u miru i kako su se razvijali kroz krvava iskustva borbe i grešaka, Jedinica je dostigla neverovatan nivo preciznosti. Prednjači u vojnoj umetnosti pod imenom „rad izbliza“, opasnoj smeši špijunaže i preventivnih akcija u šta se Amerikanci retko upuštaju – oklevajući da se upuste u saradnju sa ljigavim stranim agentima i sličnim prevrtljivcima što je, na kraju krajeva, bio luksuz koji je sebi mogla da dopusti nacija bez jasnog neprijatelja, nacija koja živi u miru. To je bio luksuz koji je naprasno postao demode. Amerika sada mora da nauči neke od lekcija koje su Izraelci još pre mnogo godina usavršili – umetnost delovanja u nejasnim situacijama, borbi, nevidljivo i genijalno, izvan krutih pravila komiteta UN-a.

SAD koje su se najednom našle u tom maglovitom bespuću imale su običaj da nastupaju, sasvim razumljivo, sa mentalitetom velike nacije. Na primer, jureći za teroristima rendžeri bi ograničili prostor delovanja i u njega bi helikopterima spustili ogroman broj vojnika, što je strategija koja se pokazala pogubnom u Somaliji. Izraelski komandosi bore se poput partizana, u malim grupama, najčešće prerušeni, iskrsnu, napadnu, nestanu. „U mnogim misijama, ako se samo jedan metak ispali, mi smo propali“, govori jedan veteran Jedinice. „Ispaljeni metak samo je način da našem neprijatelju kažemo: evo nas ovde, dođite da nas pobijete.“

Uspešna misija odigrava se u tajnosti, neprijatelj stiče svest o tome šta se dogodilo tek kada je sve završeno. To je kockarski princip munjevitih napada koji se baziraju na iznenađenju, planiranju i sposobnostima. To je stil izgrađen pred izazovima terorizma, beskrajnog rata bez granica i jasnih meta. I to je model koji je sada, i u narednoj dekadi, najbolje rešenje i za američku vojsku. „Specijalne operacije su kao skalpel“, kaže major Endi Mesing koji je najveći deo svoje karijere proveo u specijalnim jedinicama. „A skalpel je uvek bolji od macole. Kada klinci ubijaju mrave na pločniku, koriste lupu. E, ta lupa, to su specijalne jedinice. A krstareća raketa je macola – ona uništava pločnik, ali ne i mrave.“

Do 1972. godine, kada su izraelski sportisti ubijeni u Minhenu, Jedinica je često bila tema udarnih vesti. U Bejrutu je kao odgovor na napade na Izrael iz Libana na aerodromskoj pisti uništeno 14 libanskih aviona, u Tunisu je u svojoj kući ubijen Abu Džihad, jedan od lidera militantnog krila PLO-a, u južnom Libanu je uhvaćena grupa sirijskih oficira da bi kasnije bili razmenjeni za izraelske pilote koji su držani kao taoci u Damasku.

OTMICA ZA POVERENJE: Jednoga dana je na sastanku komande njen tadašnji komandant Ehud Barak pokazao prisutnima tri fotografije. Bili su to izvesni sredovečni Arapi, za koje se verovalo da stoje iza ubistva izraelskih sportista u Minhenu. Mosad ih je pronašao u Bejrutu, gde su dvojica čak živela u istoj zgradi, a treći u zgradi preko puta. Mosad je izradio precizan plan obe zgrade koji je Barak raširio na stolu.

Pre polaska u akciju vođe Jedinice predložile su i razradile nekoliko strategija. Kada su se svi složili, prešli su na logistiku, vežbajući na modelu mete, brojeći korake. Tokom planiranja operacije, Jedinica, koja je na sopstvenom budžetu, dobila je veliku slobodu. Od najviših funkcionera države očekivalo se samo konačno odobrenje. U jednom slučaju, kada je izvesni oficir postavio pitanje njihove sposobnosti, pripadnici Sajeret Matkala izveli su brzu operaciju: oteli su jednog visokog oficira, člana izraelskog generalštaba, dokazujući se na vrlo ilustrativan način.

U danima pred udar na Crni septembar, komandosi su vežbali u jednom naselju u Tel Avivu. Aprila 1973. godine, elitna grupa u kojoj je kao što je spomenuto bio i Ehud Barak prerušen u brinetu, kao i Amiram Levin, kasnije zamenik zapovednika Mosada ovde prerušen u plavušu, prebačena je na brod u blizini libanskih teritorijalnih voda. Tamo su se prebacili u „zodijake“, gumene čamce sa vanbrodskim motorima, startovali motore i zaplovili prema obali. Iste večeri je grupa izraelskih padobranaca uništila fabriku oružja u priobalnom gradu Tiru, dok je druga grupa uništila šestospratni štab lidera Narodnog fronta za oslobođenje Palestine Žorža Habaša, čoveka koji je promovisao otmice aviona. Bila je to operacija na nekoliko frontova koja je teroristima sugerisala da im rat dolazi u kuću..

Na nekoliko stotina metara od obale motori su ugašeni i komandosi su doveslali do obale. Kada su se konačno našli na suvom, troje kola koje je obezbedio Mosad provezla su ih kroz grad i ostavila nekoliko ulica daleko od cilja. Ovim ulicama su komandosi, prerušeni u parove, prošetali pored nekoliko patrola libanske policije. Barak i Levin su ostali da stražare dok su tri tima uletela u zgradu. Pred vratima sva tri stana postavljen je eksploziv koji je trebalo da ih razvali. Na dati znak krenuli su u akciju aktivirajući eksploziv. Tamnokosi Muki Becer, jedan od oficira koji su učestvovali u akciji, uleteo je u stan kroz razvaljena vrata. Protrčao je hodnikom pravo do spavaće sobe. Put je tačno znao prema dobijenim planovima. Vrata sobe su se otvorila i on je perpoznao lice sa fotografije. Vrata su se naglo zalupila, ali je Becer već otvorio vatru. Šutnuo je potom vrata nogom i ona su se opet otvorila. Čovek u sobi bio je mrtav.

Becer je sada već mogao da čuje i rafal iz automatske puške na spratu iznad. Istrčao je van zgrade. Njihove stražare opazila je patrola. Becer je mogao da vidi Baraka i Levina u ženskoj odeći sa perikama na glavama kako pucaju iz svojih uzija na libanske vojnike. Nekoliko vojnika ubijeno je u ovoj akciji.

Mosadovci su se pojavili sa kolima, svi su uskočili u njih i odjurili ka plaži. Mogli su da čuju eksplozije u drugom kraju grada gde su padobranci napadali na štab Narodnog fronta. Trojica lidera Crnog septembra ubijena su te noći. Sledećeg jutra novine u Bejrutu izveštavale su o napadu navodeći da su ga izvele „dve đavolice, plavuša i brineta, koje su se potom izborile sa policijom pomoću svojih automatskih pušaka poput pravih derviša“.

U narednim godinama, s jednim izuzetkom, svi koji su učestvovali u minhenskom masakru pronađeni su i ubijeni. Nikada niko nije video nikakve snimke ovih napada, a Izraelci nikada nisu preuzeli odgovornost. Nije ni bilo potrebe. Poslednji učesnik masakra krije se negde u Africi, pošteđen je da bi mogao da priča drugima.

LEKCIJE HOLOKAUSTA: Izrael se sa terorizmom bori još od pedesetih, braneći se od napada sa granica sa Egiptom i Jordanom. Od samog početka, pod bremenom holokausta gde su po opštem mišljenju Jevreji suviše pasivno reagovali pred opasnošću, Izraelci su odlučili da odgovaraju na napade žustro. Umesto da se samo brane, oni su se opredelili za kontraudare, duboko unutar neprijateljske teritorije. Izraelci su zaključili da ukoliko je protivnik raspoložen da deluje unutar njihove teritorije, naročito ukoliko je spreman da u akciji žrtvuje svoj život, ostaje malo mogućnosti za odbranu. Shodno tome vojska mora da dejstvuje na način koji će uticati na ponašanje terorista i koji će njihove zločine učiniti preskupim, toliko skupim da će cena akcije znatno nadmašiti njen uspeh.

„Izraelci ove stvari razumeju mnogo bolje nego mi“, kaže general-major Bob Paterson koji je do 1989. godine bio komandant specijalnih jedinica u američkoj avijaciji i koji je bio na manevrima sa Izraelcima. „Amerikanci su pokeraši. Ako nam se ne sviđa deljenje, mi propuštamo ruku. Za Izraelce igra je šah. Ako ne mogu da pobede, oni se bar trude da kontrolišu partiju.“

Od njegovog početka veliki deo Cionističkog projekta bila je odbrana, prvi put nakon hiljada godina Jevreji su se borili u svojoj vojsci. Sve je počelo sa Haganom, paravojskom koja je štitila jevrejske naseobine u Galileji. Unutar Hagane delovao je Palmać, elitna jedinica koja je do današnjih dana ostala primer za izraelske vojnike. Loše naoružani i malobrojni, pripadnici Palmaća, uglavnom Jevreji iz Poljske i Rusije, razvili su stil koji se uglavnom zasnivao na brzini, mobilnosti i nadmudrivanju protivnika. Jedan od lidera bio je Jicak Rabin, budući premijer, koji je sredinom četrdesetih predvodio čuveni napad na Atlit, britanski logor u kome su držane na stotine jevrejskih izbeglica.

STO PRVA UDARNA: Kada se Izrael izborio za nezavisnost 1948. godine, ova tradicija je nastavljena najviše kroz jedinicu 101, čiji pomen budi divljenje kod Izraelaca. Sto prva je bila pod komandom Arijela Šarona, sadašnjeg premijera, a tada neustrašivog mladića u koga su njegovi ljudi imali bezgranično poverenje. Za Sto prvu je pustinja Sinaj sa svojim nenaseljenim prostranstvima i surovom klimom bila poput mora. Prelazili su je s kraja na kraj. Kao odmazdu za jedan teroristički napad, Sto prva je uništila 40 kuća u Jordanu, ubivši tom prilikom 69 ljudi za koje je Šaron mislio da su evakuisani – što je tragedija koja ga prati do današnjih dana i stvara o njemu sliku brutalnog avanturiste.

U prvim danima Sajeret Matkala, Avraham Arnan koji je okupio njen prvi sastav (trudio se da preuzme što više iskustva od stranih službi zbog čega su u najvećem broju vojnici bili sefardski Jevreji koji liče na Arape) imao je običaj da kaže svojim ljudima: „Nema više Palmaća, niti Sto prve. Ostali smo samo mi. Mi smo oštrica izraelske sablje.“

Arnan je tražio od svojih ljudi da budu više od vojne brigade. On je želeo da budu prijatelji i braća, tajna elita, odabrani pravednici, poput onih 36 neznanih junaka koji su prema Talmudu spasli svet od uništenja.

BIRANJE VOJNIKA: Članovi Jedinice se ne regrutuju, već se pronalaze među vojnicima cele izraelske vojske i treba da se istaknu svojom inteligencijom, požrtvovanošću i sposobnostima. Postoje dve osnovne vrste vojnika u Jedinici: sitni ljudi, poput Ehuda Baraka, koji imaju neki izuzetan talenat – Barak može da otvori svaku bravu na svetu za otprilike osam sekundi – ili krupni momci poput Bendžamina Netaniahua, koji mogu da povuku. Unutar Jedinice gotovo da postoji standard: pripadnici su prva generacija Izraelaca koji su odrasli na farmama na severu, ogrubeli od poslova i nabiflani ideologijom, prva klasa modernih Jevreja koje su osnivači države napravili na pepelu starog sveta. Ovi ljudi mogu biti crnomanjasti i lepi ili niski a stameni, krupni plavokosi, zelenooki, uzbuđeni ili mirni, ali svi u očima imaju jedan poseban sjaj. Za njih nema problema za koji ne postoji rešenje.

Za Izrael se lice modernog terorizma ukazalo tek sredinom sedamdesetih, nakon Šestodnevnog rata i Jom Kipurskog rata u kojima je Izrael porazio sve svoje neprijatelje: terorizam, ostatke pobeđenih frakcija te preuzeo komandu tamo gde konvencionalnim ratom to nije bilo moguće. Jaser Arafat i drugi lideri PLO-a smatrali su da je Jevreje moguće pobediti zastrašivanjem. Za njih je izraelska vojska uz svu svoju nadmoć imala jednu strašnu manu, histeričan strah od žrtava u svojim redovima. U Izraelu kao i u Americi, demokratskim društvima baziranim na pojedincu, ogromna važnost daje se svakom ljudskom životu, makar se radilo i o najniže rangiranom vojniku. Arafat je verovao da će se, ako ubije dovoljno Izraelaca, preostali spakovati i otići kući, a kojoj to kući, nije obznanio. Između 1969. i 1985. PLO je bio uključen u trideset otmica i više od osam hiljada terorističkih napada. „U borbi prsa u prsa, lice u lice, oni (Izraelci) čak nisu ni vojnici“, rekao je Arafat 1972. godine. „Nemaju hrabrosti. Suviše se plaše smrti.“

UDAR UMESTO ČEKANJA: Pojavom nove vrste terorizma Jedinica je izmenila svoj način delovanja. Umesto da samo prikuplja podatke, ona je delovala na osnovu svojih saznanja. Izraelci su odlučili da odgovore na napade, ali ne sa opštim ratom, već sa serijom operacija, udara i kontraudara koji će teroriste izbaciti iz ravnoteže i naterati ih da se bave sopstvenom odbranom više nego planiranjem napada na Izrael. Komandosi su čak i nereagovanje pretvorili u vrstu reakcije, pauzu tokom koje neprijatelj brine šta će sledeće da ga pogodi, tišinu ispunjenu duhovima. Prve operacije bile su po sistemu udari i beži: identifikovali bi metu, uništili je i vratili se brzo u bazu.

Krajem šezdesetih, izraelski vojnici koji su tokom Šestodnevnog rata izbili na istočnu obalu Sueca, bili su pod stalnom vatrom sa Zelenog ostrva, stene unutar kanala koju su Egipćani utvrdili bodljikavom žicom, betonskim zidovima i topovima. Smatralo se da je u nju nemoguće prodreti. Jedne noći u julu 1969. godine najboljih dvadeset komandosa Jedinice, u ronilačkim odelima, naoružani bombama i automatskim puškama, ušli su u kanal međusobno povezani užetom. Otprilike jedan sat kasnije, komandosi, koji su akciju vežbali na Krstaškoj tvrđavi, pojavili su se podno utvrđenja, uzverali se uz zidove i napali. Posle kratke borbe Jedinica je minirala tvrđavu i povukla se.

Svoju prvu akciju protiv otmičara aviona Jedinica je imala 1972. godine. Članovi Narodnog fronta PLO oteli su Sabenin avion i sleteli u Tel Aviv, gde su letelicu punu putnika držali na pisti nekoliko sati. Komandanti Jedinice, koji su u stanju da naprave plan u hipu i nikada ga ponovo ne upotrebe, poslali su grupu komandosa prerušenih u mehaničare. Dok je avion čekao na dopunu goriva, komandosi su upali u njega, napali otmičare ubivši dvojicu i zarobivši preostalu dvojicu i oslobodivši sve sem jednog taoca. Postoji slika Ehuda Baraka snimljena nekoliko minuta nakon ove akcije. Izgleda komično u belom odelu, oborenih ramena sa izrazom lica kakav imaju bokseri nakon teške borbe. Ova akcija, prva te vrste u svetu, postala je model svim antiterorističkim jedinicama. Uz još nekoliko sličnih akcija ova je zastrašila teroriste u toj meri da su gotovo dvadeset godina prezali od otimanja aviona, sve do ovog septembra.

PAKAO ZA TALENTE: Pripadnici Sajeret Matkala, njih 200 stalnih komandosa, podeljeni su na nekoliko diviziona i operišu u grupama ne većim od 15 do 20 članova. U duhu modernog ratovanja, gde neprijatelj traži zaklon unutar naše sopstvene tehnologije, ovaj pristup je model za budućnost, povratak u vreme vitezova kada je odabrana grupica preuzimala odgovornost za ceo narod. U bilo koje doba dva diviziona mogu biti u borbi, dok je treći spreman za akciju u bazi ukoliko se to pokaže kao potrebno. Na odsustvu vojnici moraju ostaviti kontakte i javljati se u bazu svakih nekoliko sati da bi bili sigurni da se ništa bitno ne događa. Oni su u redovnom sastavu otprilike pet godina, a zatim prelaze u rezervu, sa otprilike sto dana vežbi godišnje i obavezom da se javi svaki put kada je na pomolu kriza. Veterani takođe rade i na pronalaženju novih članova i čuvanju ugleda Jedinice. Dvaput godišnje mnogi od njih idu u probni kamp gde na stotine regruta prolazi kroz teške treninge poput brzog penjanja uz peščanu dinu što se zove „prirodna katastrofa“, dok veterani motre na talente.

„Ne tražimo krupnog, već sitnog mladića koga ćete jedva primetiti u gomili“, rekao mi je jedan pripadnik Jedinice. „Momka koji pomaže ostalima u timu ili koji smisli neki nov način kako da reši stari problem.“

Regruti koji izdrže pakao ovih proba – tu ima trčanja, nošenja tereta, noći bez spavanja, vikanja oficira i posmatranja ko je izdržljiv, a ko ne – imaju sastanak sa komandantom Jedinice. Jedan od njih imao je običaj da pita svakog kandidata odakle je, a potom ako bi ovaj rekao da je iz, recimo, starog gradića u Galileji Safeda, komandant bi ga pitao: „Dakle, stojiš na raskrsnici Zvi Levanonove i Beit Josefove, okrenut si ka severoistoku. Šta vidiš?“ Time bi testirao sposobnost regruta da pamti i primećuje detalje, ali bi mu rekao nešto i o sebi i samoj Jedinici.

Od hiljada kandidata izabere se tek njih desetak koji se onda šalju na padobransku obuku koja traje šest meseci i gde se noću spava samo tri sata, a uči se rukovanje oružjem, upoznaje svaka stena i dina u pustinji Negev. Odatle kandidati odlaze u tajni trening logor u pustinji, gde u grupama od 10 do 12 rade sa pištoljima i automatskim puškama. Tu imaju i kurs iz kontraterorizma, gde uče kako da upadaju u avione, oslobađaju taoce, dezaktiviraju bombe, zaobilaze mine iznenađenja i da se prerušavaju. Tokom obuke svaki regrut se isprobava u različitim ulogama: stražara, mete, snajperiste sa krova. Imaju obuku u borbi prsa u prsa, gradsku i noćnu borbu, što je izraelski specijalitet. Vojnik tu dobija izgled komandosa, prihvatajući oružje koje najbolje odgovara njegovim sposobnostima. Tipičan komandos nosi automatsku pušku, dodatne šaržere, pištolj, kompas i nož pričvršćen uz gležanj. Na inicijativu pripadnika Jedinice izraelski konstruktori napravili su uzi, novu automatsku pušku sa sklapajućom drškom koja čak i u pokretu ima ogromnu preciznost i brzinu.

U nekom trenutku regruta otima grupa veterana obučenih u Arape odvode ga u pustinju gde ga ispituju – oficiri moraju znati ko neće izdržati u ovakvoj situaciji. Naročito je važna obuka iz navigacije, kretanje kroz nepoznat teren. Tu spada noćna navigacija na visoravni Golan i solo kretanje kroz Nagev pustinju. Godine 1988. regrut je stradao u okolini Ramon kratera. Ukoliko se izgubite ili polomite nogu, nema nikoga ko bi mogao da vam pomogne. Zbog toga je u tradiciji Jedinice da lutaju prostorima na kojima su živeli Josif i Isus. Sve vreme komandosi su ispunjeni značajem misije: uvek moraju misliti na konkretne detalje, ali ne gubeći nijednog trenutka iz vida širi cilj, borbu za Izrael i naročit način života. Vremena se menjaju, narodi se dižu i padaju, ali borba je uvek ista.

„Ovo je rat za opstanak i Izraelci to vrlo dobro znaju“, kaže Dejvis Henson, autor knjige Klanica i kultura: Značajne bitke u stvaranju zapadnih sila. „Oni imaju poverenje u svoju misiju – naći neprijatelja, ubiti neprijatelja. To spasava živote Izraelaca. Rezultat je da su oni moralna snaga i to im daje neverovatnu moć.“

Obuka se završava četvorodnevnom vežbom u pustinji duž puta koji vodi ka Masadi, tvrđavi na brdu gde su pre dve hiljade godina Ziloti, poslednji branioci stare Judeje, vodili svoju finalnu bitku protiv rimskih legija koje su opsedale tvrđavu. Lokacija tvrđave bila je nepoznata do pre 150 godina kada su arheolozi naleteli na nju – na magacine, uništena kupatila, kuće. Vojnici se moraju popeti uz brdo u sumrak, gde svaki korak nudi pogled u mirnu površinu Mrtvog mora ispod njih. Vojnika na vrhu dočekuju zagrljaji veterana Jedinice i njenog komandanta koji dolazi helikopterom. On im na uniforme kači značku. Trajalo je dve godine, ali je regrut sada punopravan član tajnog bratstva.