Severnokorejski diktator Kim Džong Il do sada je dokazao da je majstor iznenađenja, a otkako je obnovio svoje nuklearne pogone, od njegove nepredvidljivosti podilazi jeza svakoga, od Vašingtona do Tokija. Ali, iako uživa u reputaciji majstora iznenađenja, nazire se i tračak predvidljivosti. Čim se primakne oktobar, Kim Džong Il, ili „dragi vođa“, kako ga službeno oslovljavaju u njegovom malom, izolovanom komunističkom kraljevstvu s dvedesetak miliona izgladnelih i preplašenih podanika, počinje da maše moćnim oružjem za masovno uništenje i da njime preti naokolo.
Hirovitost ovog diktatora koji farba kosu da bi ličio na Elvisa Prislija i nosi štikle, jer je iskompleksiran zbog niskog rata, i koji u slobodno vreme piše opere i uživa u holivudskim spektaklima iz pedesetih u privatnom bioskopu, suviše je osvedočena da se niko ne usuđuje da proverava da li blefira.
Ekscentrični Kim Džong Il, zapravo, igra sasvim suprotnu igru od one koju je zaigrao Sadam Husein uoči američke intervencije protiv Iraka. Što mu više Amerika okreće leđa i njegovu zemlju gura u dublju izolaciju to se on više hvali arsenalom za masovno uništenje. To je i navelo Bušovu administraciju da Severnu Koreju, uz Sadamov Irak i Iran, u januaru 2002. godine svrsta u „osovinu zla“, iako među ovim državama nema nikakvog savezništva.
Na ovu uvredu, kako ju je doživeo Kim Džong Il, nadovezala se tzv. Bušova doktrina, po kojoj SAD mogu pokrenuti preventivni rat protiv onih snaga za koje njegova administracija proceni da su potencijalna pretnja bezbednosti SAD. Međutim, ono što Vašingtonu otežava posao i sprečava ga da se s Kim Džong Ilom obračuna na isti način kao i sa Sadamovim režimom, jeste adut koji „dragi vođa“ ima u ruci: nuklearna bomba.
DODATNA PREDNOST: Zbog toga američke pretnje upućene Pjongjangu nemaju na Kim Džong Ila isto dejstvo. Niti se ovaj mnogo potresao kada je na televiziji gledao obaranje statue svog „kolege“ iz ekipe „osovine zla“, Sadama Huseina na bagdadskom trgu. Svaki put kad Buš preteći uperi prst na njega, „dragi vođa“ može da uzvrati: „Čik da te vidim!“ Uostalom, ministarstvo spoljnih poslova Severne Koreje objavilo je još prošlog aprila, uoči kraja rata u Iraku: „Pouka rata u Iraku za nas jeste da se bezbednost zemlje i njen suverenitet mogu odbraniti jedino silom dovoljno moćnom da odvrati druge od takvih pokušaja.“
Ali, osim nuklearnog oružja, Kim Džong Il u celoj igri koja se može završiti armagedonom, ili u boljem slučaju obnavljanjem trke u naoružanju u regionu, ima dodatnu taktičku prednost: Severna Koreja je crna rupa u obaveštajnom smislu i niko se ne usuđuje da proceni koliko su utemeljene pretnje Kim Džong Ila. Zna se taman onoliko koliko je Kim Džong Ilu dovoljno da susedima i ostalima utera strah u kosti.
Kriza je eskalirala još prošlog oktobra, kada je Kim Džong Il dao povoda Bušovoj administraciji da ga optuži da u tajnosti razvija nuklearno oružje i da time krši sporazum o suspenziji svih nuklearnih aktivnosti u zemlji. Sporazum je takođe nastao kao rešenje za nuklearne pretnje kojima je još 1993. Kim Džong Il primorao tadašnjeg predsednika Bila Klintona da se pozabavi njegovim slučajem. Tadašnja administracija je, za razliku od Bušove, uložila ogromne diplomatske napore i 1994. godine navela „dragog vođu“ da pristane da zapečati nuklearne pogone, a da će za uzvrat od SAD dobiti male nuklearne elektrane pogodne isključivo za proizvodnju struje.
PRKOŠENjE VAŠINGTONU: Nuklearni reaktori u zemlji, uključujući i najveći u Jongbjongu od pet megavata za izdvajanje plutonijuma, po sporazumu iz 1994. bili su pod paskom međunarodnih posmatrača. U paketu je režimu u Pjongjangu obećana obimna finansijska pomoć. Bez obzira na to, Severna Koreja, a pre svega izgladnelo stanovništvo, od svega obećanog dobijala je samo mrvice. Ali, kada ga je Džordž Buš svrstao u „osovinu zla“ i zaoštrio politiku prema Pjongjangu, Kim Džong Il je shvatio da od Amerike ne samo da ne može da očekuje nikakvu finansijsku pomoć, koja bi ga izvukla iz velikog ekonomskog škripca, već da je jedino čemu može da se nada upotreba sile.
Zbog toga je rešio da prkosi Vašingtonu i prošlog decembra proterao je međunarodni tim inspektora iz nuklearne centrale u Jongbjongu i reaktor svečano pustio u rad. Kim Džong Il je zatražio da Vašington potpiše crno na belo pakt o nenapadanju, kao uslov da ponovo zatvori reaktore. Bušova administracija nije mogla da pristane na ovakav ustupak diktatoru čiji je stil vladavine još gori od onog koji je u svojoj zemlji sprovodio Sadam Husein. Kriza se nekako stišala, reaktor je nastavio da radi, a Bušova administracija vodila je u međuvremenu druge bitke, što diplomatske što vojne.
Kim Džong Il ostao je tvrdog stava i na regionalnom samitu u Pekingu prošlog avgusta, koji je trebalo da ponudi moguć pravac izlaska iz nuklearne krize. Da ga kao sagovornik isključivo zanima Vašington, severnokorejski vođa pokazao je početkom oktobra kada je Pjongjang najavio da je počeo izgradnju atomske bombe, procesirajući 8000 šipki s nuklearnim gorivom, za koje se veruje da u svom sastavu imaju između 25-30 kg plutonijuma, što je dovoljno za izradu pet, šest bombi. Američki državni sekretar Kolin Pauel otkrio je da Vašington na takve pretnje i dalje gleda sa skepsom, ali i sa zabrinutošću. „Ovo je već treći put da nam oni saopštavaju da privode kraju izvlačenja plutonijuma iz šipki. Mi za to još nemamo dokaza“, izjavio je Pauel i dodao: „Tu i tamo Severna Koreja daje takve izjave. Nastavićemo diplomatskim sredstvima i nećemo reagovati svaki put kada se oglase.“
BITKA ZA PAŽNjU: Prikupljanje dokaza, naravno, otežava činjenica da je Severna Koreja jedna od najzatvorenijih zemalja na svetu i samim tim neverovatno težak zadatak za obaveštajce. Američka obaveštajna služba do sada je morala da se oslanja isključivo na izviđačke letelice i satelitske snimke. Džon Volfstal iz Karnegijeve zadužbine za mir u svetu smatra da je i irački slučaj pokazao da je obaveštajni rad umetnost, a ne egzaktna nauka. U severnokorejskom slučaju, „umetnici“ su ti koji nedostaju, ali ono što se za sada zna je sledeće: Pjongjang jeste u stanju da proizvede plutonijum, ključni sastojak nuklearnog oružja (u nedostatku uranijuma). Nuklearni reaktor u Jongbjongu može da proizvede dovoljno plutonijuma za izradu jedne bombe godišnje. Uz to, poseduje 8000 šipki od nuklearnog goriva, što mu omogućava da izradi pet do šest bombi. Sve ostalo je neizvesno, uključujući i nedavnu pretnju Kim Džong Ila svojim susedima da je spreman da bombu testira.
Da bi utvrdila da li se Kim Džong Il šali ili ne, Americi su potrebni čvrsti dokazi, koje je iz aviona ili satelita teško prikupiti. Jedan od načina je detekcija gasa kriptona, a nezvanično se saznaje da su američke špijunske letelice upravo i otkrile tragove kriptona-85 koji se oslobađa tokom izdvajanja plutonijuma. Nejasno je, međutim, tvrdi Volfstal koji je 1995. i 1996. boravio u Severnoj Koreji u svojstvu inspektora, da li „dragi vođa“ namerno pušta gasove kako bi ubedio Amerikance da se ne šali.
„Ne postoji način da se ove tvrdnje provere, ali ne znači da su neistinite“, tvrdi za BBC Skot Snajder, ekspert za Severnu Koreju i autor knjige o pregovaračkoj taktici Severne Koreje Pregovori su kao hod po žici. „Severna Koreja rutinski koristi eskalaciju krize kao sredstvo da na sebe privuče pažnju i da stekne pregovaračku prednost.“
Sudeći po dosadašnjem iskustvu, severnokorejski lider, kome je, pored prave armije od milion ljudi, sve teže da hrani armiju gladnih građana, boriće se svim sredstvima za američku pažnju. Predstojeći samit u novembru koji će u Pekingu ponovo okupiti Severnu Koreju i njene susede sigurno neće rešiti krizu. „Dragom vođi“ to može biti samo još dodatna prilika da mlatne kojom šipkom ili pusti gas.
