Za „Vreme“ iz Bona
Tromesečna hronika političkih zbivanja iz ugla Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) izgleda ovako: 24. septembra na izborima dobijaju 20,5 odsto glasova – najmanje u istoriji. Iste večeri doskorašnja velika nada na čelu partije, a sada povesni gubitnik Martin Šulc otresito komanduje da se ide u opoziciju gde će se vidati rane. Sledi pokušaj pregovora demohrišćana (CDU i bavarski CSU), liberala (FDP) i Zelenih, koji se nekoliko sedmica kasnije završava fijaskom.
Pritisak na SPD da ipak spase zemlju novih izbora raste, te socijaldemokrate popuštaju u skladu sa svojim oportunističkim karakterom na čijoj su izgradnji decenijama radili. Početkom decembra na partijskom kongresu delegati konačno glasaju da se sa konzervativcima pregovara o novoj vladi, ali sa „otvorenim ishodom“. Sondažna faza razgovora počela je u sredu (20. decembar).
Pri tome bi fraza o „otvorenom ishodu“ komotno mogla biti proglašena za reč godine u političkoj čaršiji. Bio je to način da Šulc makar nakratko pomiri nekoliko struja svoje partije – one desnije koji bi i treći put da budu partneri kancelarke Merkel u vladi; one levije koji traže temeljnu obnovu SPD-a u opoziciji; i one koji ne znaju šta bi, pa pričaju o podršci manjinskoj vladi demohrišćana. Bio je to način i da Šulc za sada spase svoju fotelju partijskog šefa – eto, nije sasvim preumio i pogazio reč datu posle izbora, ali iz odgovornosti prema građanima ide u pregovore sa tobože „otvorenim ishodom“.
Ipak, i pored sve te muke, sunovrata socijaldemokratije generalno, a SPD-a posebno (videti „Od crvenog džina do belog patuljka“, „Vreme“ 1326), mora da u stranačkoj centrali, takozvanoj „Kući Vilija Branta“ u Berlinu, sede ljudi koji nisu izgubili smisao za humor. Jer odatle je usred opšteg meteža na političkoj sceni potekao predlog da se sa demohrišćanima stupi u nekakvu „kooperacionu koaliciju“ – to bi značilo da se stranke dogovore o budžetu, podeli resora i još par krupnih pitanja, a da inače budu, što bi rekao Fejsbuk, u open relationship – da kod svake teme mogu da glasaju drugačije od svog koalicionog partnera i traže podršku opozicije.
Mediji su dosad neviđenu „kooperacionu koaliciju“ smesta prozvali KoKo i danima zbijali sprdnje na račun tog predloga. Nema valjda novina u kojima KoKo nije nazvan Kokolores – a to je sleng koji vuče korene iz međuratne scene berlinskih ovisnika o kokainu i označava neprekidno lupetanje gluposti.
MALA VELIKA KOALICIJA: Nevolja za SPD je što Angelu Merkel ne zanimaju ni KoKo, ni manjinska vlada niti bilo šta drugo što joj, jedan mandat pred političku penziju, miriše na eksperiment. Ona hoće samo GroKo, kako se skraćeno naziva Velika koalicija (Große Koalition). Na kraju pregovora sa SPD mora doći do dogovora koji garantuje „stabilnu vladu“, rekla je Merkelova.
Doduše, ta Velika koalicija ne bi bila preterano velika. Demohrišćani i socijaldemokrate su u septembru u zbiru dobili tek 53,4 odsto (na prethodnim izborima 67,2) i u Bundestagu imaju 399 od 709 stolica.
Kako je u razgovoru za radio Dojčland-funk objasnila politikološkinja Zabine Krop sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, ova za uslove Velike koalicije skromna većina značila bi da vladajuće stranke moraju da obezbede gvozdenu disciplinu u poslaničkim klubovima. A to, opet, nije ni dobro ni popularno – pogotovo bi SPD-u bilo nezgodno da levo partijsko krilo ne sme s vremena na vreme da se izduva glasanjem protiv nekog predloga vlade te tako pošalje poruku starim biračima kako SPD nije potpuno zaboravio sopstvene principe.
Zabine Krop, doduše, ne pristaje na opšte mesto većine analiza u kojima se podseća da je SPD kao stranka dvaput teško propatio u zagrljaju „crne udovice“ Angele Merkel jer je ona znala da sve uspehe crno-crvenih vlada pripiše isključivo sebi. Ova profesorka veruje da je SPD zaslužan za prilično krupne pomake – tu se svakako ubraja i zakonski definisana minimalna satnica – ali da je premalo uradio da svoje uspehe reklamira. „To će morati da promene“, kaže Zabine Krop.
PRITISAK JAVNOSTI: Zbilja postoji veliki pritisak na SPD da uđe u koaliciju, što se smatra „preuzimanjem odgovornosti“, ali i na demohrišćane da koliko treba popuste socijaldemokratama kako bi se formirala klasična stabilna vlada. Manjina Nemaca podržava održavanje novih izbora, a ankete pokazuju da bi rezultati bili skoro identični onima s kraja septembra.
Tu je znakovita mala promena – liberali se kotiraju dva procentna poena slabije, a Zeleni dva procentna poena jače nego tada i to je rezultat propalih pregovora o takozvanoj Jamajka koaliciji – njih su torpedovali liberali nespremni na krupnije ustupke, dok su se Zeleni pokazali pragmatičnim. Očito da nemački građani umetnost političkog kompromisa i dalje cene više nego preteranu principijelnost.
Na realnu matematiku koja je ostavila partijski spektar sa samo dve opcije – Velika koalicija ili novi izbori – dolazi i iracionalni strah nemačke javnosti od preteće nestabilnosti. To se videlo sredinom novembra kada su dve vodeće teme u medijima bile natezanje oko formiranja Vlade u Berlinu i puč u Zimbabveu: o obema se izveštavalo sa istom dozom drame. Strah od novih izbora dodatno je potkrepljen prognozom da bi gotovo sigurno ojačala Alternativa za Nemačku (AfD). Desničari su u Bundestag ušli sa 94 poslanika, nije im naštetilo ni istupanje iz partije dojučerašnje liderke Frauke Petri.
TAČKA SPORENJA: Jedna škola mišljenja kaže da je SPD nećkanjem i premišljanjem proizveo zgodnu nuspojavu – digao je sebi cenu. Iako je zvaničan stav partijskog vrha da se u pregovore sa famoznim „otvorenim ishodom“ ne ide sa „ruksakom punim crvenih linija“ (tako je to formulisala šefica poslaničkog kluba Andrea Nales), već su ugledne socijaldemokrate isticale određene zahteve koji bi za Angelu Merkel mogli da se ispostave kao odviše krupne prepreke.
Osim socijaldemokratskih klasika poput (malo) jačeg oporezivanja bogatih, (malo) većih penzija i (malo) veće minimalne cene rada, kao tačka sporenja pojavilo se zdravstveno osiguranje. Trenutno u Nemačkoj svi moraju da budu osigurani, pri čemu većina građana ima obavezno osiguranje. Službenici iz javnog sektora kao i mnogi boljestojeći, međutim, imaju privatno osiguranje koje ne samo da nudi više usluga, već ga i lekari više vole jer od takvih pacijenata bolje zarađuju. Tako je tokom godina de fakto stvoreno dvoklasno zdravstvo u kojem neki zakazuju preglede odmah i ulaze preko reda, a neki moraju da čekaju mesecima na termin i satima u čekaonici.
SPD bi sve to hteo da prelije u jedinstveno građansko osiguranje, čemu se protive demohrišćani i lekarske komore. Izgleda da će se taj front taktički isplatiti SPD-u jer, prirodno, čak 62 odsto Nemaca podržava ujednačavanje prava svih osiguranika, dok se tome protivi svega 28 odsto.
DIZANJE CENE: Što se „dizanja cene“ za ulazak u koaliciju tiče, list „Handelsblat“ je javio da je Martin Šulc u malom krugu partijskih drugova rekao da je cilj zauzimanje resora finansija, bez sumnje najvažnijeg ministarstva u kabinetu. Do sada je ulogu kerbera pred državnom kasom igrao demohrišćanin Volfgang Šojble, no on je već prekomandovan na mesto predsednika Bundestaga. San mnogih socijaldemokrata je da masne budžetske suficite kojima je Šojble plaćao stare dugove iskoriste za investicije u infrastrukturu i obrazovanje.
Zauzvrat bi SPD mogao Merkelovoj da izađe u susret kod pitanja izbeglica. Demohrišćani traže da se ograniči doseljavanje porodica migranata koji uživaju privremenu zaštitu – takvi su recimo svi Sirijci – dok bavarski konzervativci insistiraju da se broj došljaka ograniči na najviše 200.000 godišnje.
Dok preko puta stola sede stari znanci iz SPD-a, Merkelova ima barem tri muke manje nego dok je moderirala pregovore sa Zelenima i kočopernim liberalima. Prvo, SPD za razliku od Zelenih nije za brzinsko zatvaranje elektrana na ugalj i zabranu proizvodnje vozila sa motorima na unutrašnje sagorevanje jer bi to ugrozilo brojna radna mesta. Drugo, SPD ne traži da se porezi i dažbine radikalno smanje kao što su to hteli liberali, naprotiv. Treće, SPD će se zajedno sa Merkelovom zalagati za „više“ Evrope, što bi mogla da ostane samo fraza, ali bi moglo i da se pretoči u podršku francuskom predsedniku Emanuelu Makronu u osnivanju ministarstva finansija evrozone.
Razgovori neće biti ni brzi ni laki – posebno je crvenima stalo da partijskoj bazi pokažu kako nisu prebrzo po treći put legli s kancelarkom u postelju. Na kongresu gde su Šulc i ekipa dobili podršku da uđu u razgovore sa „otvorenim ishodom“ ugrađeno je i nekoliko pit stopova: preliminarni razgovori trajaće verovatno i tokom praznika, a 14. januara bi socijaldemokrate trebalo da održe još jedan kongres na kojem će se odlučiti da li pravi pregovori počinju. A tek kada se oni završe, konačnu reč o eventualnom ulasku u vladu daće članstvo na unutarstranačkom referendumu.
Deluje da nove vlade ne može biti pre marta, ako je uopšte bude. Pokrajinski odbor SPD-a u Tiringiji već se izjasnio protiv Velike koalicije i tako se pridružio uticajnoj omladini stranke. Nakon prošlih izbora u Nemačkoj očito ne važe stare izvesnosti prema kojima je kompromis über alles – iznad svega. Na kraju pomenutog intervjua za Dojčlandfunk profesorku Krop su zamolili da proceni kakav će biti ishod pregovora. Njen odgovor je glasio: „U ovom trenutku se ne usuđujem da prognoziram.“
