Grčka kao sabirni logor

Iz Soluna za „Vreme“

Na grčkoj teritoriji se u ovom trenutku nalazi oko 25.000 „zarobljenih“. Ako se uzme u obzir da sa turske obale svakodnevno stiže i iskrcava se na grčka ostrva između 1500 i 3000 izbeglica, za mesec dana će se broj zarobljenih ljudskih duša u Grčkoj popeti na 100.000. Tako je Grčka, i pored finansijske iscrpljenosti zbog produžene ekonomske krize, privrede koja je izgubila 27 odsto BDP-a, nezaposlenosti koja prelazi 26 odsto (od kojih je 50 odsto kod mladih), osiromašenja četiri od deset Grka, masovne emigracije (pola miliona mladih i obrazovanih Grka je napustilo zemlju); i pored činjenice da je od 1989. do danas u ovoj zemlji već našlo utočište i dom 1,5 miliona imigranata (izbeglica iz ratova devedesetih, od kojih 70 odsto dolazi iz zemalja van Evropske unije); i pored toga što je i sama dugogodišnji „zarobljenik“ Memoranduma i kreditne krize, sada pozvana da prihvati masovni talas prognanih, izbeglica i migranata bez presedana, kojima nijedna druga evropska zemlja ne želi da bude domaćin. I sada, kao i kod ekonomske krize, Atina se suočava sa podmuklim ratom od grupe zemalja koje je sistematski podrivaju, ranije pod pretnjom izlaska iz evrozone (Grexit), a sada pod pretnjom izlaska iz Šengenske zone.

EVROPSKI EKSTREMI PROTIV GRČKE: Ekstremne i konzervativne snage Evropske unije ovih dana pripremaju scenu na kojoj će, koristeći priliku održavanja samita EU za Izbeglice koji će se održati paralelno sa Eurogrupom, povezati izbegličku krizu sa pitanjem ocene grčkog ekonomskog programa, od koje zavisi i prvi korak u pravcu olakšanja grčkog duga. Tako će se u jednoj dvorani naći šefovi država i vlada Evrope sa temom „Izbeglice“, koja se tiče Grčke direktno, a u drugoj će se istovremeno sastati ministri finansija čija će tema biti Grčka i nove mere potrebne za zaključivanje evaluacije. Mnogi su već namirisali ucenjivačku atmosferu, pošto će neke evropske vlade, kao što je austrijska i vlade zemalja „Višegrada“ (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka), pokušati da iskoriste stresnu ekonomsku situaciju u Grčkoj kako bi je transformisali iz tranzitne zemlje za izbeglice u zemlju njihove privremene ili čak konačne destinacije. Uostalom, nije prošlo ni mesec dana od kada je belgijski ministar unutrašnjih poslova zatražio da se u Atini (naravno uz pomoć EU) sagradi superkamp za 400.000 izbeglica!

U ovoj novoj evropskoj debati grčki premijer Aleksis Cipras stalno naglašava kako je izbeglički problem međunarodni i evropski, da se sa njim treba suočiti i rešavati ga na međunarodnom i evropskom nivou, a ne jednostrano ili na nivou jedne države. Ističe i da bi taj problem trebalo da bude podsticaj za veću saradnju i solidarnost, a ne za nove podele i dizanje novih žičanih ograda, kojima će na kraju ujedinjena Evropa samu sebe ispregrađivati. Ekstremni glasovi poput onih mađarskog premijera Viktora Orbana, koji u suštini žele Evropu – tvrđavu i utvrđenja oko nacionalnih granica, dolaze u direktan sukob sa osnovnim principima EU – demokratijom, slobodom izražavanja i kretanja, ljudskim pravima i otvorenim granicama.

fotografije: fonet / ap

„Grčka je pokazala da prednjači u humanosti, ali neće nikome dozvoliti da od nje napravi permanentno skladište nesrećnih ljudskih duša. Nemaju pravo države koje nisu prihvatile nijednog izbeglicu da nama prete kažiprstom“, rekao je vidno iznerviran Aleksis Cipras misleći na „zemlje Višegrada“, koje bi želele Evropu „à la carte“ u kojoj će otvarati i zatvarati svoje granice kad i kako njima odgovara. Dok se Grčka sa 11 miliona stanovnika obavezala prošlog oktobra da zadrži na svojoj teritoriji 40.000 novih izbeglica (osim 1,5 miliona starih kojima je već domaćin), dotle Poljska, zemlja sa četiri puta više stanovnika i ogromnom teritorijom, neće da prihvati ni hiljadu izbeglih. Uostalom, sigurno će ostati u istoriji zabeležena rečenica Viktora Orbana koji je prošle godine izjavio: „Mi smo ušli u EU jer smo želeli više turista, a oni nam šalju izbeglice“, zaboravljajući sudbinu mađarskih izbeglica iz 1956. godine, u vreme „mađarske revolucije“.

OTVORITE GRANICE: Austrija je, posmatrana iz grčkog ugla, drugačiji slučaj jer je već prihvatila 90.000 izbeglica. Ali smatra da je „zasićena“ i zato je, bez ikakve konsultacije s Briselom, odlučila da prima 500 ljudi dnevno. Iako Austrija predstavlja željenu destinaciju za izbeglice, nije imala pravo da deluje jednostrano ne uzevši u obzir zajedničku odluku na samitu EU održanom 18. i 19. februara, na kome su se predstavnici svih 28 zemalja članica dogovorili da će granice ostati otvorene do sledećeg samita koji će se održati 7. marta. To je za Atinu, koja se nalazi na prvoj liniji i nosi najveći teret ovog problema, bio „podmukli udarac“ i „neprijateljski akt“, jer je domino efektom izazvao zatvaranje granica država zapadnog Balkana, zbog čega je više desetina hiljada izbeglica ostalo zarobljeno unutar grčkih granica. To je bio i razlog što je iz atinskog ministarstva inostranih poslova u Austriju upućen demarš, a iz Beča povučen grčki ambasador. U nastavku je Atina odbila da primi u posetu austrijskog ministra unutrašnjih poslova i nije mu dala priliku „da objasni“, dok je ispred austrijske ambasade u Atini stotine demonstranata uzvikivalo: „Otvorite granice!“

Prema procenama Atine, konzervativna austrijska vlada u strahu od još većeg uspona ekstremne desnice (kojoj se podrška popela na 30 odsto) požurila je da se udruži sa zapravo antievropskim „zemljama Višegrada“ i tako postane protagonist u prevratničkoj politici zatvaranja granica. Štaviše, prema rečima grčkog ministra spoljnih poslova Nikosa Kodziasa, Beč se sa takvim potezima i politikom vraća u 19. vek, te delujući pod austrougarskim sindromom koristi izbegličku krizu kako bi proširio svoj uticaj na Istočnu Evropu i Balkan.

Nasuprot ovom diplomatskom sporu s Austrijom, s kojom se inače nalazi na istoj strani protiv evropske politike štednje, Grčka ima mnogo jačih saveznika u Evropi u vezi sa izbegličkim pitanjem. Pre svega, na njenoj strani je Brisel sa evropskom komisijom i Žak-Klodom Junkerom na čelu, koji podržava princip otvorenih unutrašnjih granica Evrope. On izražava solidarnost sa Grčkom po pitanju izbeglica te trenutno vodi sudsku parnicu sa Bečom zbog njegovih jednosmernih delovanja. I nemačka kancelarka Angela Merkel podržava solidarnost s Grčkom u ovom slučaju i veoma je oštro reagovala na klaustrofobični stav određenih zemalja. Takođe, nemački „car ekonomije“ Volfgang Šojble se ovoga puta našao na istoj strani s Atinom, govoreći kako je evropska kohezija u opasnosti da se raspadne ako nema saradnje i solidarnosti i ako se ne podeli teret ove krize na celu Evropu podjednako. Na istoj talasnoj dužini se našao i nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer, koji je kritikovao Austriju izjavivši da se ne može iz pregovora isključiti zemlja koje se ti pregovori direktno tiču, govoreći pritom o „populističkim i ekstremno desničarskim piromanima koji koriste situaciju da podmetnu vatru u same temelje Evrope!“ U politiku solidarizovanja sa Grčkom po pitanju izbeglica i otvorenih unutrašnjih granica se uključio i jaki blok zemalja kao što su, pored Nemačke, Francuska, Italija, Španija, Portugalija, koje su tako marginalizovale ekstremne i klaustrofobične glasove koji dolaze uglavnom iz istočne Evrope i zemalja koje su u EU ušle posle 2004. godine. Konačno, Grčka neće oklevati da zaigra ni na kartu veta čak i po pitanju proširenja EU na zapadni Balkan, iako ovoga puta na svojoj strani ima veći deo Evrope, postižući tako da se pritisak prebaci na Austriju i zemlje „Višegradske četvorke“, ali i na ostale evropske ekstremne desničarske glasove koji su zastupljeni u vladama određenih zemalja.

NE ŽELIMO DA POSTANEMO „EVROPSKI TAMNIČARI„: Glavna optužba „zemalja Višegrada“ i Austrije je da Grčka „ne čuva dobro svoje granice“, koje su ujedno i spoljne granice EU, nego funkcioniše više kao „turistička agencija za izbeglice“ i brine je samo da ih prosledi na sever, a ne i da ih spreči da uđu na teritoriju EU. Ove optužbe dolaze uglavnom iz zemalja koje nemaju more, kao što su Austrija i Mađarska, pa nemaju nikakvo iskustvo o čuvanju morskih granica. Kao što je poznato, na moru ne postoje vidljive granice, bodljikava žica i ograde. Kada neko ilegalno pređe nevidljivu morsku granicu između turske obale i grčkih ostrva, interveniše grčka pristanišna (lučka) straža i evropski Fronteks da bi uhapsili ilegalne „upadače“, ali su pritom obavezni da ih prebace na obalu nekog od grčkih ostrva, da ih ispitaju jednog po jednog kako bi videli da li imaju ili nemaju pravo na azil.

Izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana imaju, ili su imali doskora pravo na azil u evropskim državama, jer dolaze iz zaraćenih područja. Oni stižu iz Turske na trulim brodićima i probušenim gumenim čamcima plativši put turskim „trgovcima robljem“ često poslednjim parama. Najčešće njihove barke potonu i grčka lučka straža, dobrovoljci i lokalni ribari svakodnevno spasavaju stotine brodolomnika od kojih se mnogi udave, jer spasioci bukvalno ne stižu svima da pomognu. Treba znati da prema Zakonu o moru, ali i osnovnim ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, svi brodolomnici moraju biti spaseni ako je to moguće, pa kasnije treba ispitati njihov slučaj ili zahtev za azil.

Grci su narod sa pomorskom tradicijom koja seže hiljadama godina u prošlost. Pošto i sami svake godine imaju svoje brodolome po morima i okeanima širom sveta i mnogi mornari su „žrtvovani bogu Posejdonu“, smatraju za težak greh ako neko ne pokušava da spasi davljenika iz mora, naročito ako su ti brodolomnici žene i deca izbeglice. Oni dolaze sa turske obale, što kod Grka izaziva snažna osećanja jer jedan od četiri Grka potiče od grčkih izbeglica prognanih iz Turske 1922. za vreme tzv. Maloazijske krize, kada ih je bezbroj prilikom bekstva u Grčku nestalo u „plavoj grobnici“. Zato Grčka odbija da bude tamničar Evrope, da „potapa brodove“ i prepušta brodolomnike Egeju, kao što bi hteli neki „tvrdi momci“ Istočne Evrope, jer bi na taj način na njihovo tlo stiglo manje izbeglica. U međuvremenu, u istočni Egej stižu snage NATO-a sa 11 ratnih brodova pod nemačkom upravom da pomognu u čuvanju grčko-turske granice, koji će vraćati izbeglice na tursku obalu. Turska, uprkos činjenici da je potpisala sporazum sa EU, uporno odbija da prihvati migrante i izbeglice koji su ilegalno ušli u Grčku sa njene teritorije.

UMESTO RIBE – LJUDI: Prema podacima UN 850.351 izbeglica i migranta su ušli u Grčku 2015. godine, što je dvadeset puta više nego 2014. godine, a 70 odsto njih su bili Sirijci. Grčka obalska straža, Fronteks, dobrovoljci i ostrvski ribari su spasli oko 200.000 ljudi, žena i dece. Nažalost, skoro 4000 njih se utopilo. Na grčkim ostrvima je niklo mnogo svežih grobalja gde su sahranjene stotine „anonimnih davljenika“ koji nisu uspeli da stignu do „evropskog raja“. Samo u januaru se utopilo oko 500 izbeglica, a do kraja februara je na grčka ostrva uspelo da se iskrca još oko 120.000 ljudi. Oni koji su uspeli da se spasu, kroz suze radosnice ljube pesak i kamen i nadaju se novom početku i ne sanjajući da je njihova Odiseja tek počela. Stanovnici grčkih ostrva (osim nekolicine beskrupuloznih profitera) pokazali su ogromno strpljenje i solidarnost, i uz pomoć grčkih i stranih volontera i NVO-a prevazišli su sami sebe brigom za one koji svakodnevno stižu iz mora. Mnogi su napuštali svoje poslove, kao četrdesetogodišnji Stratis Valjamos, ribar iz Sikamie na Lezbosu, koji je, kada god je barkom krenuo u ribolov, umesto ribe vadio iz vode davljenike govoreći: „Ja ne mogu da vidim čoveka u moru, a da ga ne spasem.“ Bake su uzimale na svoja krila bebe iz zagrljaja izmučenih majki da ih ugreju i da ih nahrane mlekom, jedan pekar na Kosu svakoga dana je pekao stotinu hlebova više da bi ih besplatno podelio izbeglicama. Sve to uprkos činjenici da se broj turista na ostrvima istočnog Egeja zbog izbeglica smanjuje, pošto evropski turisti uglavnom izbegavaju da ih sretnu. Na Lezbosu su već za oko 70 odsto smanjene turističke rezervacije za leto 2016. Nažalost, od EU je Grčka dobila samo 25 miliona evra za izbeglice u 2015, dok se procenjuje da je za pomoć potrošila najmanje 600 miliona evra prošle godine, a veliki deo tog novca je stigao od običnih građana.

NOBEL ZA STANOVNIKE GRČKIH OSTRVA: Novi veliki volonterski pokret se proširio među grčkim građanima koji skupljaju garderobu, hranu, mleko i pelene za bebe, uloške za žene, lekove, svako u svom komšiluku, kako bi pomogli izbeglicama. Tako pokazuju da ljudski život ima veću vrednost od novca i da se dostojanstvo Evrope mora braniti delima, a ne rečima. Ovaj stav grčkih građana je dirnuo mnoge svetski poznate umetnike, kao što su Vanesa Redgrejv, Suzan Saradon koje su došle na Lezbos i izbliza videle situaciju. I papa Franja je pohvalio grčku humanost rekavši da Grci, iako i sami pate zbog krize, ne zaboravljaju šta znači biti čovek. Kao simbolični čin na internetu je sakupljeno oko 560.000 potpisa, među kojima desetine akademika i umetnika, i podnet je zvanični predlog Švedskoj akademiji da se stanovnicima grčkih ostrva i volonterima koji svakodnevno iz mora spasavaju stotine ljudskih duša dodeli Nobelova nagrada za mir. Što se tiče samih izbeglica, ne kriju svoju zahvalnost Grcima za sve što za njih čine duž mučeničkog puta od iskrcavanja na ostrva do grčke severne granice.

KRIZA U KRIZI: Šta god da odluči Švedska akademija, izbeglicama koji su trenutno zarobljeni u Grčkoj to neće mnogo olakšati situaciju, kao ni onima koji i dalje stižu stvarajući uslove za novu humanitarnu krizu u zemlji. „Opasnost od humanitarne katastrofe je stvarna i veoma je blizu“, izjavio je Dimitris Avramopulos, evropski komesar za migracije. Ksenofobni i rasistički glasovi, poput grčke neonacističke Zlatne zore koja govori o „masovnoj invaziji muslimanskih ilegalnih imigranata kojima je cilj da izmene demografsku sliku zemlje“, reakcija su na stvaranje tzv. hot spots i prostora za smeštaj izbeglica kojim pokušavaju da osvoje glasove. Desničarski listovi kao što je „Demokratija“ smatraju kako Grčka treba da bude manje privlačna za izbeglice, koji misle da se nalaze u slobodnoj tranzitnoj zoni, jer opstanak Grka je važniji.

Da bi izbegla ono najgore, grčka vlada, koja barem po ovom pitanju ima na svojoj strani većinu opozicije, pripremila je plan B i plan vanrednog stanja, hitno tražeći od Evrope finansijsko učešće od 450 miliona evra. Cilj je da zemlja može da primi 100.000 izbeglica, da ih rasporedi po celoj zemlji u prihvatne centre u kojima će imati humane uslove za život i tu moći da ostanu privremeno, dok se ne nađe željeno evropsko rešenje za ovaj problem.

„Ako nastavimo hladnokrvno, za dve nedelje će se situacija normalizovati“, nada se grčka vlada. Dobra vest je što su zemljoradnici prestali sa štrajkovima. Za sada grčko društvo još nije izgubilo svoju čovečnost, hladnokrvnost i strpljenje, ali ipak postoji opasnost da je na kraju snaga, jer niko ne zna zasigurno koliko sve još može potrajati. Ako Evropa zajedničkim snagama ne pokuša da reši ovaj problem, solidarišući se sa Grcima, izbeglička kriza će se pretvoriti u bombu, opasniju od ekonomske krize, koja može razrušiti temelje Evropske unije. Tako se u Grčkoj još jednom testiraju snage, ali i perspektiva čitave Evrope.