Govori glasno i nosi veliki štap

Popularni kredo nekadašnjeg američkog predsednika Teodora Tedija Ruzvelta – „Govori tiho i nosi veliki štap“ – predsednik Džordž Buš je radikalno modifikovao: republikanci danas zapravo poručuju: govori glasno i nosi veliki štap! U američkoj javnosti i američkim medijima ne prestaje polemika oko Bušove izjave da su Irak, Iran i Severna Koreja „osovine zla“. Američkim saveznicima u Evropi ova poruka se nije dopala, kažu da je francuski ministar inostranih poslova bukvalno „pobesneo od ljutine“. Iako najveći deo javnog mnjenja (o konzervativcima i jastrebovima i da ne govorimo) uveliko podržava Bušovu politiku, u ovdašnjim liberalnijim krugovima sve su argumentovanije primedbe da je Bušov retorički pristup uveliko pogrešan, suviše podseća na vreme hladnog rata. Neki ovdašnji analitičari prigovaraju Bušu i njegovoj administraciji da koriste izlizane matrice i emocionalnu političku simboliku: svetska zavera protiv slobode i demokratije, zlo pokušava da nadvalada dobro, pa, na primer, ministar pravde Džon Eškroft poručuje: “ U našoj sredini pojavilo se proračunato, maligno, uništavajuće zlo. Naša civilizacija ne sme da ignoriše zlo koje je učinjeno.“

MAKARTIJEV DUH: Istoričar Ričard Hofstader vidi u ovoj poruci tragove „paranoidnog stila u američkoj politici“. Političari, ali i najveći deo američkih medija, opisuju teroriste kao neku vrstu zastrašujućih supermena koji nisu slični običnim ljudima, kadri su da naprave nečuveno zlo. „Tako su kao ‘opasni mali đavoli’ prikazivani i Japanci posle napada na Perl Harbor. Prvo su potcenjivani kao ‘niža vrsta’, da bi posle bili prikazivani kao zastrašujući supermeni“, objašnjava Džon Dauer, istoričar sa bostonskog MIT-a. Sličnu promenu percepcije doživljavaju i teroristi: pre napada od 11. septembra 2001. slikani su kao grupa divljih primitivaca nesposobna za bilo kakav osmišljen, sofisticiran poduhvat. Sad im se pripisuje da su gotovo svemoćni, da mogu svakog trena u svakom trenutku da izvedu neku akciju nezamislivih, katastrofalnih razmera. Kada se Ted Tarner, „gazda“ CNN-a, umešao u ovu polemiku s nekim novim tonovima, rekavši otprilike da je trebalo i pameti i hrabrosti da se izvede sinhronizovana teroristička akcija 11. septembra, napadnut je iz svih oružja. Najgledanije vesti na ovdašnjoj televiziji imaju nadnaslove Amerika u ratu, Rat protiv terorizma i Direktno sa ratišta: matrica je slična – neprijatelj je krajnje zao i opasan, a naša, puritanska američka stvar je pravična, nevina u svakom pogledu, Amerika je poslednji bastion slobode, tako reći raj na kugli zemaljskoj koja se raspada. Profesor Dauer upozorava da se na ovaj način gubi realna slika, pa samim tim i sposobnost da se razume i pobedi neprijatelj. Na mnogim američkim univerzitetima istoričari, sociolozi, politikolozi ustaju protiv takvog prezentiranja novog izvora „koncetrisanog zla“: istoričarka Elen Šeker kaže da se danas ponavljaju neke istorijske matrice, kao na primer u vreme makartizma: „Preti nam opasnost od manihejske vizije sveta. Postoji opasnost da svakog ko ne prihvata ovu crno-belu podelu optuže za izdaju.“ Prve žrtve rata protiv terorizma posle 11. septembra su imigranti, prvenstveno imigranti sa Srednjeg istoka.

GLOBALNA DIPLOMATIJA: Predsednik Buš je, treba naglasiti, više puta vrlo artikulisano i, reklo bi se, iskreno naglasio da nikako ne treba otpočeti sezonu „lova na veštice“ na razne etničke grupe, kao i da su Amerikanci muslimanske vere ravnopravni građani ove zemlje. Liberalni mediji poput „Njujork tajmsa“ sada od Buša traže da istu delikatnu diplomatsku veštinu tolerancije i razumevanja pokaže i u govorima o spoljnoj politici i da popravi štetu koju je naneo lansiranjem pojma „osovine zla“. Buš i njegova administracija za sada „ostaju pri svojim puškama“, kako se to ovde kaže: štaviše, Buš je odlučio da svoju privremenu, kolokvijalno nazvanu „ratnu sobu“ pretvori u stalnu kancelariju za globalnu diplomatiju koja će „po svetu širiti pozitivnu sliku o SAD i boriti se protiv antiamerikanizma“. „Predsednik Buš veruje da je od ključne važnosti za našu nacionalnu bezbednost da svetu tumačimo svoju spoljnu politiku i u vreme mira, kao i u vreme rata“, obnarodovao je Don Barlet, direktor za komunikaciju Bele kuće. Nova kancelarija Bele kuće još nema ni zvanično ime, ni direktora, pa ni budžet mada je Buš rekao da „novac nije problem“. Ova buduća institucija koordiniraće javna saopštenja Stejt departmenta, Ministarstva odbrane i drugih važnih institucija, kao što je na primer Glas Amerike, da bi osigurala da strani dopisnici u Vašingtonu, kao i strani lideri i „opinion-mejkeri“, kako se u žargonu zovu oni koji formiraju javno mnjenje, razumeli Bušove ideje i njegovu politiku. Nova kancelarija koristiće za komunikaciju veliku mrežu američkih ambasada i američku medijsku mrežu po svetu koja već postoji. Neka poznata imena iz ovdašnjeg političkog marketinga već su napravila strateški plan „kako da američka politika bude prihvaćena kao američka kultura“.

Naglašeno je da će nova kancelarija za globalnu diplomatiju biti sasvim odvojena od takođe nove kancelarije strateškog uticaja u Pentagonu koja će pod rukovodstvom generala avijacije Simona Vordena putem medija i interneta, širenjem pravih i lažnih vesti, sejanjem e–mail „virusa“ i čitavog spektra tajnih operacija pokušati da utiče na javno mnjenje, ali i zvaničnu politiku u inostranstvu. Ovaj scenario obuhvata neprijateljske, ali i prijateljske zemlje!? General Vorden kaže da je Kancelarija za strateški uticaj deo „agresivne vojne kampanje protiv terorizma“; ima tajni multimilionski budžet i petnaestak zaposlenih, za sada.

Protiv planova Pentagonove Kancelarije za strateški uticaj pobunila su se neka profesionalna novinarska udruženja, deo liberalnih medija, ali su se vrlo negativne reakcije pojavile i u Kongresu. Jedan deo medija je Pentagonov scenario o „strateškom uticaju“ pročitao kao želju vlasti da manipuliše medijima. U brojnim televizijskim debatama eksperti su podsetili da je novinarima tek nekoliko meseci po izbijanju rata bio dozvoljen ulazak u Avganistan, ali ni onda nisu smeli da razgovaraju s vojnicima i da ih citiraju. Komentatorka Morin Dod upozorava da Pentagon duguje javnosti informaciju o tačnom broju civilnih žrtava „jer puca na sve visoke ljude u avganistanskim planinama“. Pored toga, dodaje: „I Ministarstvo pravde treba da nam kaže ko je sve uhapšen, pritovren i zašto…“ Poruka većine komentatora je jasna: ideja o specijalnom Pentagonovom orvelijanskom ministarstvu za širenje istina i laži je besmislena: američki rat protiv terorizma je opravdan, teroristi su napravili zaista previše zla – od 11. septembra do svirepog ubistva Danijela Perla, novinara „Vol strit džornala“, da nije potrebno izmišljati nikakve lažne priče o njima. Ministar odbrane Donald Ramsfeld je, možda pod pritiskom ovog talasa kritika, izjavio u najgledanijoj političkoj televizijskoj emisiji prošlog vikenda da se Pentagonova strateška kancelarija neće baviti lansiranjem lažnih vesti, a da će možda biti čak i eliminisana?! Ministar je rekao: „Kancelarija za strateški uticaj osnovana je posle 11. septembra jer su zbog rata protiv terorizma SAD gubile podršku u inostranstvu, osobito u muslimanskom svetu. Talibani i Al Kaida su lagali da iz aviona bacamo otrovnu hranu. Moramo da kažemo tom narodu da to nije istina. Moramo s njima da komuniciramo. Ali, nećemo lagati!“ Rat protiv terorizma se očigledno vodi na mnogo nivoa. I sredstva se ne biraju.