Za „Vreme“ iz Kaira
U ponedeljak sve do sitnih sati trg Tahrir u Kairu orio se od pesme i igre, jer su pristalice predsedničkog kandidata Muslimanske braće Mohameda Morsija slavile njegovu pobedu. Pre toga glavna centrala Braće preko svoga sajta obavestila je naciju i svet „da je naš kandidat Mohamed Morsi pobedio na predsedničkim izborima i da iz redova Muslimanske braće dolazi novi egipatski predsednik“. Nešto kasnije oglasio se i Morsijev protivnik, general u penziji Ahmed Šafik, kako bi nam saopštio da je zapravo on pobedio na izborima. U međuvremenu nas je državna izborna komisija obavestila da će zvanični rezultati izbora biti objavljeni u četvrtak 21. juna.
Zato nije nimalo čudno da Egipat sa svojih 90 miliona stanovnika istovremeno i slavi i protestuje. Problem je, međutim, u tome što se ne zna pouzdano ko zapravo slavi, a ko protestuje. Na prvi pogled sve izgleda jasno: Morsijevi obožavaoci ili pristalice slave, a Šafikove se bune. Međutim, kada se krene malo dalje od Tahrira, situacija je drugačija. Ako se izuzmu srednja i viša klasa Egipćana, koju čine prevashodno muslimani koji su, pored toga što su veliki vernici, istovremeno ljudi koji sami kažu da religija i politika ne mogu da se mešaju, prema nekim razgovorima sa Egipćanima iz Gornjeg Egipta gde je religija zakon, izgleda da Muslimanska braća koja su i te kako računala na podršku stanovnika toga dela zemlje, nisu u potpunosti zadobila njihove simpatije.
VERA JE VERA, A PIVO JE PIVO: Tako u jednom od oronulih barova u centru Kaira, koji posluje već sto godina, Nubijac u galabiji (Nubijci su na ovim prostorima odmah posle faraona, a galabija je tradicionalna nošnja u celoj zemlji, prevashodno u Gornjem Egiptu), sa tugom ispija gutljaj čuvenog „Stela“ piva i izjavljuje sledeće: „Ja jesam vernik i islam je moja religija, ali volim da popijem pivo… Dolazim u ovaj bar godinama, ali to ne znači da sam manji vernik. To radim da bih se opustio posle napornog dana na poslu. Trudim se da obezbedim koliko god to mogu za porodicu, a ako Braća dođu na vlast, uskratiće mi taj mali užitak u kafani“. Njegove reči potvrđuje i barmen koji već šesnaest godina radi u istom oronulom baru i kaže da će se Braća postarati, polako ali sigurno, da ovakve institucije zatvore.
PARLAMENTARNI BISERI: Ovakav razvoj događaja izgleda da je predosetila vladajuća vojna hunta, koja je kao prvo preko suda uspela da raspusti skupštinu u kojoj su dominirali Muslimanska braća i salafisti i to ne samo brojčano, već i glupostima koje su svakodnevno lansirali zemljacima i svetu. Tako je jedan od njih pozvao naciju da prihvati nekrofiliju, kao nešto normalno što treba da bude sastavni deo života, uz objašnjenje „da je sasvim normalno da muž posle smrti žene u toku sledećih šest sati može seksualno da se zadovoljava kao da je živa“. Jedan drugi je, opet, savetovao ženi sa bebom da posle deteta podoji i jednog od kolega u kancelariji, pa joj tako on više neće dosađivati, jer će „nakon podoja na nju gledati kao na mamu“.
I tako bi to, čini se, išlo do besvesti da jedne noći policija nije uhvatila u jednoj mračnoj ulicu u parkiranom automobilu jednog uglednog salafistu sa gologuzom damom u krilu. On se posle pravdao da ju je „ideološki obrađivao“, ali nikako nije mogao da kaže zašto je u tome ubeđivanju bilo potrebno da dama skine gaće. Kada je dara prevršila meru, sud je naredio da se parlament raspusti, jer je bio „nezakonito izabran“…
PREDSEDNIK BEZ VLASTI: Nakon toga su generali, u vidu blagog upozorenja, obavestili centralu Muslimanske braće da će ako bude izabran predsednik iz njihovih redova, oni već 30. juna da mu predaju vlast – ali ne i komandu nad vojskom, kao i još nekoliko stavki u pogledu rukovođenja zemljom koje zadržavaju u svome domenu. Ovakav razvoj situacije, a još više ponašanje egipatskih generala, nimalo se nije dopao zvaničnom Vašingtonu, koji je odmah poručio da SAD apsolutno podržavaju Muslimansku braću i da im se ne dopada ponašanje generala. Hunta se na to ne obazire.
Da generali nisu usamljeni u nepoverenju prema Muslimanskoj braći i njihovom budućem šefu egipatske države, koji će prihvatiti kormilo državnog broda, „a da pojma nema šta je to brod ili kormilo“, pokazuje i tekst uglednog novinara Ahmeda Salame u Al Ahramu koji sunarodnicima poručuje: „Ne dozvolite da vas zaluđuju oni sa Tahrira koji nam ništa ne kažu o tome ko su i šta su kandidati, niti o tome u čemu se oni razilaze. Ništa o svemu tome nismo mogli da saznamo ni u brojnim TV intervjuima koje su vodili nedoučeni voditelji.“ A ako se desi suprotno, pa voditeljka upita šta misli o bikiniju neke turistkinje, Mohamed Morsi će da „prečuje“ pitanje.
Nakon svega, moj savet je „spasavaj se ko može“, piše Salama.
Ovo što se desilo u Egiptu za poslednjih godinu i po dana jeste od istorijskog značaja, ali Egipćani su se, u želji da što pre stignu do demokratije, toliko upleli u kolo da nisu ni svesni šta se dešava. „Islam je rešenje“ slogan je koji je odjekivao egipatskim ulicama od trenutka kada je Mubarak sišao sa vlasti.
Mohamed Morsi obećava Egiptu lepšu budućnost i prosperitet, ali već u startu, čak i pre nego što se kandidovao za predsednika, rekao je da će uvesti Šerijat (islamsko pravo koje reguliše sve norme života) i da je to jedini način na koji Egipat i egipatski narod može da se oporavi od svega ovoga što ga je snašlo.
Sa druge strane Ahmed Šafik, bivši general i komandant ratnog vazduhoplovstva za vreme Mubaraka, nudi Egiptu prozor u svet, red i mir i uverenje da neće biti manje muslimani ako se opredele za njega.
Svet pomno prati šta se dešava u Egiptu – na čelu sa Izraelom, koji je više nego zabrinut za sudbinu mirovnog sporazuma iz Kemp Dejvida potpisanog 1979. godine i koji će se truditi svim silama da se istorija ne ponovi.
Sve je krajnje neizvesno. Novi predsednik, nova pravila, nova ili stara zemlja… Znaće se u četvrtak 21. juna.
U utorak uveče hiljade ljudi je na trgu Tahrir u Kairu protestovalo protiv Vojnog saveta. Na demonstracije je pozvala religiozno-konzervativna partija Muslimanska braća. Protestu se priključio i Omladinski pokret 6. april.
Ulične proteste izazvala je odluka Vrhovnog suda da ukine postojeći parlament u kojem su većinu imala Muslimanska braća, s obrazloženjem da je parlament nezakonito izabran, te da predsedniku Egipta praktično ukine bilo kakva ovlašćenja. Navodno je to učinjeno kada se videlo da će pobediti predsednički kandidat Muslimanske braće Mohamed Morsi. BBC prenosi pretnje Muslimanske braće da će masovnim protestima „miliona ljudi“ naterati Vojni savet da vlast prepusti narodu, baš kao što su početkom 2011. uspeli da nateraju tadašnjeg svemoćnog predsednika Hosnija Mubaraka da siđe sa vlasti.
Tako se planirana primopredaja vlasti 1. jula civilnom, demokratski izabranom autoritetu zapravo pretvorila u simboličan čin, bez efekta na politiku zemlje koju za sada čvrsto u rukama drži Vojni savet. Prema ustavnoj deklaraciji koju je doneo Vojni savet, predsednik države nije ništa drugo do marioneta u rukama generala. Predsednik nema ustav, nema parlament, ne komanduje vojskom, Vojni savet zadržava pravo da donosi zakone, nadzire budžet i nadgleda donošenje novog ustava. Tek nakon referenduma o novom ustavu biće raspisani novi parlamentarni izbori.
Muslimanska braća optužila su generale da ponovo nezakonito uzurpiraju vlast. Ovakve korake Vojnog saveta oštro osuđuju i „revolucionari“ koji su pokrenuli „arapsko proleće“ u Egiptu sa ciljem demokratskih promena. Politolog Amar Ali Hasan smatra da je Vojni savet izveo vojni puč „pravnim sredstvima“, za razliku od krvavog vojnog puča u Alžiru 1990. godine. Liberalni opozicioni političar El Baradej govori o militarizaciji države i udarcu za revoluciju.
A. I.
Prema državnoj agenciji MENA bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka u utorak uveče proglasili su klinički mrtvim. MENA se pozivala na izvore iz vojne bolnice u Maadi u koju je Mubarak prebačan posle srčanog udara. U trenutku kad je ovaj broj „Vremena“ išao u štampu, neki mediji su tvrdili da je Mubaraku doduše stalo srce, da se nalazi u komi, ali da ga u životu održavaju aparati za reanimaciju i da nije klinički mrtav. Mubarak, koji je 30 godina vladao Egiptom, u junu ove godine proglašen je krivim zbog naređenja da vojska puca na demonstrante za vreme pobune protiv njegovog režima.
