Gasna kriza usred leta

U svojevrsnom ekonomskom ratu koji Zapad vodi protiv Rusije, situacija se sve više zaoštrava. Zapad neprestano proširuje obim sankcija, pa je novim paketom obuhvaćena i nafta, a pominje se da će u sledećem talasu i gas doći na red. Na sve te zapadne ekonomske pritiske Rusija odgovara bez imalo pardona, pa je tako posle uvođenja sankcija za naftu izvela kontraudar sa smanjivanjem isporuka gasa Evropi.

Sukob oko isporuka gasa je počeo kada je kanadska kompanija “Simens energija”, zbog sankcija svoje vlade, odbila da vrati u Rusiju posle remonta turbinu za gasovod Severni tok 1. Te turbine služe da se u kompresoru koji potiskuje gas u gasovod dužine 1200 km ispod Baltičkog mora postigne odgovarajući pritisak (na celoj trasi nema druge kompresorske stanice). “Simens energija” ne samo što je zadržala kompresor, već je najavila da usled sankcija ne može više da održava ni ostale turbine na tom gasovodu. Posle te izjave ruski nadzorni organ je naložio prestanak rada svih turbina na Severnom toku 1 kojima je neophodan servis, pa su od osam turbina samo tri nastavile sa radom.

NATEZANJE OKO TURBINE

izvor: blumberg

Umesto 167 miliona kubika dnevno, isporuke preko gasovoda su smanjene na samo 67 miliona; ilustracije radi, Srbija za vreme zime troši u proseku oko 10 miliona kubika dnevno, a leti dvostruko manje. Cena gasa je u roku od nekoliko dana skočila sa 850 evra za hiljadu kubnih metara na 1900 evra (u daljem tekstu cene gasa su označene samo u evrima, bez navođenja da je to za hiljadu kubika). To su enormno visoke cene u odnosu na višegodišnji raspon, koji je iznosio između 200 i 250 evra (za vreme kovida cene su bile i znatno niže).

Gasprom je mogao povećanim isporukama gasa preko gasovoda koji idu preko Ukrajine da nadoknadi smanjene isporuke preko baltičke trase, ali je očigledno hteo da natera Zapad da “prekrši” sankcije i da im vrati turbine.

Situaciju dodatno komplikuje redovno održavanje gasovoda Severni tok 1, koje bi trebalo da se obavi između 11. i 21. jula, kada će gasovod u potpunosti prestati sa radom. Ti radovi će se po svoj prilici i produžiti, pošto je za puštanje gasovoda u rad potrebno da stigne turbina iz Kanade.

Delimična obustava isporuke gasa zatekla je Evropljane potpuno nespremne. Preko leta se pune skladišta, pa iako smanjene isporuke u ovom trenutku nisu uzrokovale druge posledice osim rasta cena, ipak će dovesti u pitanje nameru Evropske komisije da skladišta gasa budu napunjena do nivoa od 90 odsto do 1. novembra.

Smanjenjem isporuka je najviše pogođena Nemačka, pa su političari iz te zemlje počeli da vrše pritisak na Kanadu da se turbina izuzme od sankcija. To nije išlo lako; Nemci nisu uspeli da ubede kanadskog premijera Trudoa dok je bio u Nemačkoj na sastanku G-7, kao ni na samitu NATO-a u Španiji. U igru se umešala lokalna politika, jer Kanada ima veliku ukrajinsku dijasporu, a uz to je i ukrajinska vlada zatražila da se ne dozvoli povratak turbina. Kanadska vlada je posle dosta natezanja tek 9. jula donela odluku da se turbina može vratiti u Nemačku, ali da je to samo privremena olakšica koja je podložna suspenziji. Cene gasa na tržištu su neznatno smanjene čim je saopštena odluka kanadske vlade o delimičnoj suspenziji sankcija.

TUŠIRANJE KRAĆE OD PET MINUTA

Redukcija snabdevanja gasom izazvala je poplavu besa kod nemačkih političara. Kancelar Šolc i vicekancelar Habek su nazvali ruski potez ucenom. Habek se posebno istakao tvrdnjama da je u pitanju blef, i da on smatra da Gasprom neće obnoviti potreban nivo isporuka gasa sve i da se ta turbina vrati (zašto su onda tražili da se uopšte vrati?).

graffikk

U pitanju je veliko licemerje nemačkih političara. I Šolc i Habek izbegavaju da pomenu da Nemačka može odmah da povuče gas iz gasovoda Severni tok 2, čime bi u roku od nekoliko dana snabdevanje gasom bilo u potpunosti normalizovano. Pomenuti gasovod je završen pre više od pola godine, ispitan je i napunjen je gasom, ali je za njegovo puštanje potrebno odobrenje nemačkog regulatornog tela. Regulator je neprestano odlagao izdavanje saglasnosti zbog potrebe za “usklađivanjem” sa “trećim energetskim paketom EU”, da bi posle početka rata u Ukrajini nemačka vlada definitivno odlučila da taj gasovod neće moći da se koristi.

Kriza u snabdevanju gasom ukazala je i na loše odnose u nemačkoj vladajućoj koaliciji. Vicekancelar Habek, nadležan za privredu, dolazi iz stranke Zelenih i energičnim nastupima pokušava da pridobije pažnju nemačke javnosti (to mu i nije previše teško, s obzirom na relativno neubedljivog kancelara). U tome ima uspeha jer je njegova stranka po popularnosti u ovom trenutku nekoliko procenata iznad Šolcovih socijaldemokrata. Habek je čak izjavio da Nemci treba da se, uz sve ostale mere štednje energije, što kraće tuširaju, i to po mogućnosti manje od pet minuta. Takođe je indirektno napao i kancelara Šolca, tvrdeći da je za sadašnje nevolje (odnosno zavisnost od ruskog gasa) kriva odluka vlade Angele Merkel o gradnji gasovoda Severni tok 1 i 2, a u njenoj vladi Šolc je bio vicekancelar. Sve to je isprovociralo Šolca da prilično frustrirano izjavi da mu ne pada na pamet da se kraće tušira.

UNIPER TRAŽI DRŽAVNU POMOĆ

Nagli rast cena i prekid snabdevanja iz Rusija bacio je na kolena nemačkog giganta Uniper, najvećeg uvoznika gasa u Evropi, koji je zbog naglog skoka cena gasa počeo da gubi po 30 miliona evra na dan. I ne samo njega, već i druge velike kompanije snabdevače gasom. Po nemačkim propisima, takav skok cene gasa ne može da se odmah prenese na krajnje potrošače, pošto imaju fiksne godišnje ugovore. Uniper je izgubio tri četvrtine vrednosti akcija na berzi od početka godine, i bio je prinuđen da zatraži državnu pomoć od desetak milijardi evra. Oko sudbine Unipera, koji je u većinskom vlasništvu finske državne energetske kompanije, izbio je i mali spor između Nemačke i Finske.

Nemački parlament je po hitnom postupku 8. jula usvojio izmene zakona o energetskoj sigurnosti, kojima je promenio pravila o finansijskoj podršci za energetske kompanije i omogućio aktiviranje već zatvorenih termocentrala na ugalj. U poslednjem trenutku u taj zakon je unet i amandman koji će omogućiti posebnu podršku Uniperu, pa je kolokvijalno nazvan “Leks Uniper”.

EVROPA NAJVEĆA ŽRTVA

Očigledno je da će Evropa najviše stradati u ekonomskom ratu koji je pokrenut zbog sukoba u Ukrajini. Cena gasa koju Evropa plaća u ovom trenutku je više od pet puta skuplja nego cena gasa u SAD, koje raspolažu velikim količinama gasa i značajan su izvoznik tog energenta.

Snabdevanje Evrope tečnim gasom iz SAD (kao i iz Katara i drugih država) izuzetno je skupo iz tehničko-tehnoloških razloga. Gas je potrebno dovesti do terminala, gde se mora ohladiti na veoma niske temperature kako bi se pretvorio u tečno stanje radi transporta, pa se upumpava u tanker. Kada tanker dođe na odredište, gas se mora pretvoriti u gasovito stanje i utisnuti pod pritiskom u gasovod. Ceo taj postupak zahteva znatan utrošak energije i vremena. Pored toga, broj tankera za tečni gas je ograničen, što takođe utiče na cenu transporta (niko nije planirao da će se masovno odustajati od ruskog gasa). Evropa je dodatno pogođena, pošto je pre mesec dana zbog eksplozije na velikom terminalu za tečni gas u Teksasu obustavljeno pretakanje u tankere, koji su išli najviše u Evropu. To je, zbog privremene nemogućnosti izvoza, dovelo do veće ponude gasa u SAD, a samim tim i do njegovog pojeftinjenja, što se može videti na priloženom dijagramu.

Evropa ima problem i zbog nedostatka terminala za prijem tečnog gasa (Nemačka, najveći potrošač gasa, tek će krajem godine otvoriti prvi terminal u Vilhelmshafenu). Nema ni dovoljno slobodnih tankera za transport tečnog gasa, tako da Evropa u ovom trenutku ne može u potpunosti da zameni ruski gas iz čisto tehničkih razloga. Pritom, nema ni viška tečnog gasa koji bi mogao da se kupi, sve i da ima dovoljno raspoloživih kapaciteta u tankerima i terminalima. Ruski gas jednostavno ne može biti zamenjen alternativnim izvorima još nekoliko godina, koliko god napora i novca u to uloži EU.

Ako bi u Evropi došlo do nestašice gasa tokom zime, nastupile bi izuzetno teške posledice. Čitav niz industrijskih grana bio bi devastiran: došlo bi ne samo do dužeg prekida rada i smanjenja proizvodnje, već i do trajnog zatvaranja pojedinih pogona. Određeni tehnološki procesi zahtevaju kontinuirano snabdevanje gasom kako bi se održavale visoke temperature, pa bi u nedostatku gasa ta postrojenja bila trajno onesposobljena (deo hemijske industrije, staklare).

CENA GASA I CENA STRUJE

Visoke cene gasa uzrokovale su i dodatno poskupljenje struje. U Evropi se cena struje određuje na osnovu cene proizvodnje struje najskupljeg energenta, a to je u ovom trenutku gas (o tome je bilo više reči u “Vremenu” od 23. juna). U trenutku pisanja ovog teksta, cena za godišnju isporuku struje u Nemačkoj je dostigla nivo od čak 340 evra za megavat-sat, dok je u Francuskoj skočila na preko 400 evra (pre godinu dana, cena je bila oko pedeset evra). Francuska će, inače, imati ogromne probleme sa strujom, pošto je zbog tehničkih problema polovina od 56 nuklearnih reaktora van funkcije, a neophodne popravke neće biti okončane do zime. Zbog teške situacije u kojoj se nalazi francuska elektroprivreda (EDF), vlada je odlučila da kompaniju u potpunosti nacionalizuje (do sada je imala 87% odsto vlasništva).

Ovakav skok cena struje za industriju ne samo što će podgrejati već inače visoku inflaciju nego će prouzrokovati ogromne probleme za čitav niz industrijskih preduzeća koja su značajni potrošači energije.

Za stanovništvo važe nešto povoljnije tarife, i one su u većem delu Evrope pod državnom kontrolom. Pored toga, skoro sve države su stanovništvu odobrile i značajne subvencije od po više stotina evra, kako bi moglo da izađe na kraj sa enormnim poskupljenjima. Ta politika subvencionisanja nije održiva na duži rok, pošto su skoro sve evropske države posle kovida u velikim budžetskim deficitima. Po kalkulaciji nemačke asocijacije stanodavaca GdW, korisnici stanova će morati da naredne godine plaćaju čak do 3800 evra više godišnje nego što sada plaćaju.

Kako bi što manje koristili gas za proizvodnju struje, Nemci su odlučili da reaktiviraju najveće emitere ugljen-dioksida, termocentrale na ugalj. Istovremeno, Nemačka će krajem godine ugasiti i poslednje tri aktivne nuklearke, koje imaju nultu emisiju ugljen-dioksida. Paradoks je da su takvu odluku podržali nemački Zeleni, što je do pre godinu dana bilo potpuno nezamislivo.

Aktiviranje termocentrala na ugalj podržao je i prvi potpredsednik Evropske komisije Timermans (inače zadužen za “zelenu agendu”). Timermans je upozorio da je Evropa u opasnosti od “snažnog, izuzetno snažnog konflikta i razdora” zbog visokih cena energije, i da treba da se kratkoročno vrati na fosilna goriva kako bi izbegla građanske nemire. Po njemu, Putin upravo to i želi, i zato se to mora izbeći po svaku cenu.

SRBIJA ZA SADA DOBRO PROLAZI

Najveći deo godišnje potrošnje gasa, 2,2 milijarde kubika, Srbija će kupiti od Gasproma po veoma povoljnoj ceni, verovatno nešto nižoj od 400 evra (cena se određuje na osnovu tzv. naftne formule i nije fiksna). Ostale potrebne količine (oko 600 miliona kubika) moraće da kupi na tržištu po tržišnoj (visokoj) ceni. Ako budemo morali da koristimo gas za proizvodnju struje, verovatno će biti potreban i dodatni uvoz.

U poređenju sa Bugarskom, koja je odbila da zaključi dugoročan ugovor i da plaća gas u rubljama, Srbija je odlično prošla. Bugari su se uzdali u “diversifikaciju”, koju toliko zagovaraju razni naši “stručnjaci”, pa će na uvozu gasa iz drugih izvora izgubiti preko milijardu evra, a možda čak i preko dve milijarde ako cene ostanu ovako visoke. Obećanje koje je odlazeći premijer Petkov dobio u SAD da će imati povoljniji gas nego iz Rusije, ispalo je mrtvo slovo na papiru.

ZAPAD SE PREIGRAO

U ekonomskom ratu Zapada sa Rusijom, očigledno je da svaka strana pokušava da udari protivnika tamo gde je najbolnije. Rusija nema nameru da “popusti” i poklekne pod pritiskom zapadnih sankcija (niti za sada ima izgleda da doživi vojni poraz), i spremna je da oštro uzvrati kada god za to ima priliku.

Predsednik Putin je prošle nedelje oštro upozorio Zapad da sankcije nanose neuporedivo više štete državama koje su ih uvele nego Rusiji. Posebno je napomenuo da bi “dalje proširenje sankcija dovelo do još težih, bez preterivanja, čak katastrofalnih posledica za svetsko tržište energenata”. “Mi vidimo da Zapad pokušava da primora druge izvoznike da povećaju proizvodnju”, dodao je Putin, uz napomenu da se na globalnom tržištu ne može brzo povećati proizvodnja, odnosno “da se greške koje su napravljene ne mogu ispraviti za nekoliko dana”.

Sankcije do sada nisu imale značajnog efekta na rusku privredu, a u međuvremenu se u Evropi pojavila velika neizvesnost oko sigurnog snabdevanja energijom naredne zime. Ne samo to, nego evropski potrošači trpe sve veće i veće cene energenata, a to sve dodatno podgreva inflaciju, koja u Evropi nije u ovom obimu zabeležena četrdeset godina. Veliko je pitanje koliko će stanovništvo biti spremno da trpi zbog “podrške Ukrajini”, posebno kada dođe zima. Stiče se utisak da će prosečan stanovnik EU teže podneti posledice rata u Ukrajini zbog skuplje energije i inflacije nego stanovnik Rusije, koji je neuporedivo spremniji da trpi teške ekonomske prilike, a zasad i ne oseća previše udar sankcija po svom džepu.

Kada su u pitanju energenti, Rusi drže karte u rukavu i mogu da biraju trenutak kada će do kraja pritisnuti Evropljane. Zato nimalo ne čudi što vodeći francuski i nemački političari izražavaju skepsu da će Severni tok 1 uopšte biti pušten u rad posle pauze zbog redovnog godišnjeg održavanja.

U ovom trenutku, Rusija verovatno neće ići do kraja i omogućiće nastavak isporuke gasa u Evropu čim se isporuči turbina i okončaju radovi na održavanju. To ne znači da, u slučaju novih zapadnih sankcija ili masovnog naoružavanja Ukrajine, neće iskoristiti i snabdevanje gasom kao adut.

Zapad se očigledno teško preigrao u pokušaja da se odrekne ruske nafte i gasa. Usled visokih cena energenata Rusija ubire velike prihode od njihovog izvoza, čak i veće nego pre uvođenja sankcija. S druge strane, već danas evropske države moraju da ulože desetine milijardi evra radi pokrića gubitaka ključnih energetskih kompanija kao što su Uniper i EDF, kao i za subvencionisanje stanovništva. Uz cenu gasa od 1000 evra, samo će Evropa dodatno platiti preko 300 milijardi evra za kupovinu gasa u odnosu na višegodišnji prosek. Poređenja radi, godišnji budžet EU je nešto ispod 200 milijardi evra, a ta ista EU već mesec i po dana ne može da se dogovori kako da isplati pomoć za budžet Ukrajine od devet milijardi evra, koliko su obećali. Rusija će pokupiti kajmak, pa će samo od EU naplatiti (i pored smanjenih isporuka) bar 50 milijardi evra više za gas ove godine nego što je to decenijama ranije dobijala. Prema podacima agencije Blumberg, Rusija je u drugom kvartalu ostvarila rekordan suficit tekućih plaćanja od 70 milijardi dolara, što najbolje pokazuje koliki je promašaj sankcija.

Za teškoće u kojima su se našli Evropljani su dobrim delom sami krivi, jer su u konfrontaciju sa Rusijom očigledno ušli nedovoljno pripremljeni. Ako želi da izbegne dalje ekonomske sukobe sa Rusijom, koji su neminovni sa uvođenjem novih sankcija, Evropa bi trebalo da što pre nađe zajednički jezik i da ublaži ratnu retoriku, kao i da pokuša da dovede zaraćene strane za pregovarački sto. U suprotnom, ona se lako može naći u teškoj energetskoj situaciji, koja može prouzrokovati posledice nezabeležene još od Drugog svetskog rata.