Eksplozija u osinjem gnezdu

Posle kratkog zatišja, Liban se opet našao u udarnim vestima svetskih medija. U Bejrutu su 21. novembra naoružani napadači ubili libanskog ministra industrije Pjera Džemajela, jednog od predvodnika antisirijske struje u libanskom parlamentu. Porodica Džemajel, koja pripada hrišćanima maronitima, ima veliki uticaj na libansku politiku, a njena istorija u dobroj meri ilustruje i zlosrećnu istoriju ove zemlje. Deda ubijenog ministra, po kome je i dobio ime Pjer, bio je 1930. osnivač partije Falanga, koja je kasnije postala predvodnik hrišćanskog pokreta u Libanu. Otac Pjera Džemajela, Amin Džemajel, bio je predsednik Libana od 1982. do 1988, u vreme kada je u zemlji besneo građanski rat. Za predsednika je izabran neposredno pošto je u atentatu ubijen njegov brat Bašir, dotadašnji predsednik i lider Falange, čiji su izbor 1982. pomogli Izraelci. Pre nego što je ubijen, Bašir je na funkciji predsednika proveo samo tri nedelje. Tri dana posle Baširove smrti, hrišćanski falangisti su u znak osvete upali u palestinske izbegličke logore Sabra i Šatila na periferiji Bejruta. U jezivom masakru falangisti su za dva dana ubili više od 2000 izbeglica, uglavnom žena i dece, a izraelska vojska je dala logističku pomoć ovom pokolju.

Atentat na Džemajela šokirao je Liban i naišao na jednodušnu osudu u svetu. Šef izraelske diplomatije Cipi Livni rekla je da je prerano da se kaže ko je odgovoran za ubistvo, ali je dodala da negativna uloga Sirije u Libanu ne predstavlja novost. Mada nije precizno označio izvršioca atentata, i američki predsednik Buš je upro prst u Iran i Siriju: „Podržavamo želju libanskog naroda da živi u miru i njegovo nastojanje da odbrani demokratiju od pokušaja Sirije, Irana i njihovih saveznika da raspire nasilje i nestabilnost.“ Međutim, i Damask je, kao i Teheran, energično osudio ubistvo Džemajela. „Svaki put kada situacija u Libanu počne da se smiruje, čim se Sirija malo opusti, dođe do nekog zločina. Amerika smesta skoči i počne da optužuje Siriju“, rekao je sirijski ambasador u Vašingtonu Imad Mustafa, osuđujući atentat.

I Karim Magdasi, profesor političkih nauka na Američkom univerzitetu u Bejrutu, smatra da je trenutak u kojem je Pjer Džemajel ubijen krajnje neobičan. „Buš i Bler su izloženi velikom pritisku da se upuste u dijalog sa Sirijom, pa čak i sa Iranom. Da u takvom trenutku dođe do političkog ubistva, za koje će svi optužiti Siriju, zaista je čudno. Mislim da takođe nema mnogo smisla upirati prstom u Hezbolah, jer ni oni ništa ne bi dobili ubistvom jednog, mora se reći, ne mnogo važnog, mladog političara.

S druge strane, u Libanu se u poslednje dve godine malo toga zasniva na činjenicama i logici – mnogo je važnija percepcija nekog događaja. Važno je, dakle, ko će prvi optužiti protivnika za neko zlodelo i kome će poći za rukom da u tom ratu reči bude ubedljiviji.“

Stotine hiljada ljudi okupilo se u centru Bejruta tokom sahrane Pjera Džemajela, mnogi od njih su nosili antisirijske transparente. Amin Džemajel je neposredno posle smrti svog sina pozvao pristalice na uzdržanost, ali posle sahrane je rekao da je mučeništvo Refika Haririja zapalilo ustanak, a da je smrću njegovog sina počeo drugi ustanak koji se neće smiriti dok ne dođe do stvarne promene. Sin Refika Haririja je optužio Siriju za organizaciju Džemajelovog ubistva, kao i za ubistvo svog oca. Premijer Siniora povezao je Džemajelovo ubistvo sa krizom sa Hezbolahom i planom za uspostavljanje međunarodnog suda koji će suditi osumnjičenima za ubistvo Haririja, među kojima su istražitelji UN-a naveli i nekoliko sirijskih zvaničnika. Savet bezbednosti UN-a je prihvatio 23. novembra zahtev Fuada Siniore da se istraga o ubistvu Haririja proširi i na ubistvo Pjera Džemajela. Inače, pre ubistva Džemajela, Hezbolah i njegove pristalice su najavili ulične proteste u cilju obaranja vlade Fuada Siniore, a šest prosirijskih ministara već je napustilo vladu.

Od februara 2005, kada je ubijen bivši premijer Refik Hariri, ubijeni su i novinar Samir Kasir, ministar odbrane Elias Mur, novinski magnat i poslanik u parlamentu Džubran Tueni. Većina medija ističe da su se na meti serije ubistava našli političari koji su se protivili uticaju Sirije u Libanu. Na prvi pogled, sve izgleda jasno. Da je Sirija glavni problem, moglo se čuti i u vreme „revolucije kedrova“, posle ubistva Haririja, kada su u Bejrutu organizovane masovne demonstracije nakon kojih se sirijska vojska povukla iz Libana posle gotovo 30 godina. Svet su obišle slike lepih devojaka u mini suknjama i dekoltiranim majicama, koje demonstriraju na Trgu mučenika u Bejrutu. Sve je delovalo idilično, uspela je još jedna nenasilna biljna revolucija, u naslovima svetskih medija objavljivao se dolazak demokratije na Bliski istok.

Život, međutim, nije ni Holivud ni Bolivud. U životu se radnja nastavlja i pošto glavni junaci padnu jedno drugom u zagrljaj, a nevaljalci završe iza rešetaka. Problemi nastaju kasnije, kada počnu da stižu računi, krenu svađe oko imovine i rodbine, a komšije počnu da preskaču preko ograde. Stvarnost Libana je, nažalost, mnogo komplikovanija i mračnija od kičaste bajke servirane u vreme „revolucije kedrova“, i ponavljanje mantre da je konačno na vlasti „prozapadna vlada“, kao da „prozapadnost“ sama po sebi garantuje mir i stabilnost.

Liban je dobio nezavisnost 1946. Pre toga je bio pod francuskom upravom, još od urušavanja Otomanske imperije posle Prvog svetskog rata. Francuska je kreirala Liban, odvajajući ga od svog sirijskog protektorata, pod pritiskom hrišćana maronita, tradicionalno okrenutih Evropi. Liban teško da je ikada bio potpuno nezavisna zemlja. Sirija njegovu nezavisnost nikada nije potpuno prihvatila, smatrajući ga otcepljenim delom svoje teritorije, a ni drugi susedi i velike sile se nisu ustezali od kršenja njegovog suvereniteta. Politika kolonijalnih sila „zavadi pa vladaj“, na primeru ove zemlje došla je do punog izražaja, jer su koreni svih problema ugrađeni u njene temelje. Kreiranje libanskog identiteta nikada nije uspelo, a formula po kojoj je predsednik države uvek maronit, predsednik vlade sunit, a predsednik parlamenta šiit, nije sprečavala unutrašnja trvenja ni u vreme najvećeg prosperiteta.

Tragedija koja je potpuno izmenila lice Libana ipak je bio 15-godišnji građanski rat. Moto tog rata, u kome je poginulo više od 100.000 ljudi, a zemlja potpuno razorena, mogao bi biti naslov čuvenog filma Vernera Hercoga Svako za sebe, Bog protiv svih. Za vlast se tada borilo bar četrdeset različitih milicija, a od serijskih pokolja izvođenih u znak osvete nijedna strana nije bila pošteđena niti se od njih uzdržavala.

Naznake sukoba mogle su se nazreti pedesetih i šezdesetih godina kada je veliki broj Palestinaca bežeći iz Izraela prešao u Liban. Na jugu su formirani mnogobrojni izbeglički kampovi koji su postali uporišta radikalne gerile koja je odatle vršila napade na Izrael, koji je u znak odmazde ulazio u južni Liban, ne praveći veliku razliku između Palestinaca i domaćeg, pretežno šiitskog stanovništva. Sukobi libanske vojske sa Palestincima počeli su još 1968, a hrišćanska Falanga je takođe počela da se naoružava, uz obilatu pomoć Izraela. Napetost je rasla i dolaskom velikog broja palestinskih boraca koje je iz Jordana proterao kralj Husein posle „Crnog septembra“ 1970. Posle brojnih incidenata, rat je svom silinom krenuo 13. aprila 1975, kada je falangista izrešetao autobus pun Palestinaca u Bejrutu, ubivši 27 ljudi, posle čega je zemlja potonula u krvavi haos.

U junu 1976. u Liban je ušlo 40.000 sirijskih vojnika. U početku su bili uz Palestince, ali su brzo promenili stranu i napali ih udruživši se sa falangistima. Palestinci su tadašnjem predsedniku Sirije Hafezu el Asadu spevali podrugljivu pesmu „Zec, zec na Golanu, lav, lav u Libanu“ (Asad na arapskom znači lav), podsećajući ga na sramni poraz u ratu sa Izraelom 1967, kada je Sirija izgubila Golan. Kasnije su se savezništva i strane menjale kao na tekućoj traci, udruživali su se i razdruživali Sirijci, maroniti, Druzi, Palestinci, Izraelci, sunitske, šiitske i proizraelske milicije… U sukob u Libanu su aktivno bili umešani i vojnici Sjedinjenih Američkih Država i Francuske, koji su se iz Libana povukli u februaru 1984, pošto su Hezbolahovi bombaši samoubice ubili 265 američkih marinaca i 65 francuskih. Samo u prvih osam godina rata, potpisano je 150 neuspešnih prekida vatre.

Kraj rata nazreo se krajem 1989, kada je u Saudijskoj Arabiji potpisan mirovni sporazum kojim su se sve grupe obavezale na razoružanje, osim Hezbolaha koji je nastavio borbu u još uvek od strane Izraela okupiranom južnom Libanu. Pošto je Sirija podržala SAD u Prvom zalivskom ratu protiv Iraka, njenim vojnicima je dozvoljeno da ostanu u Libanu kao mirovne snage. Sa sporazumom iz Taife nije se složio hrišćanski general Mišel Aun, ogorčeni neprijatelj Sirije, ali je pod pritiskom SAD bio prisiljen da zemlju napusti. Vratio se u Liban prošle godine i udružio sa Hezbolahom, dajući podršku Siriji, dodajući još jedan grumen apsurda na gomilu libanskih savezništava. Demonstranti su tokom sahrane Pjera Džemajela spaljivali njegove i Nasralahove slike.

Osim na jugu gde sukobi Izraela, Hezbolaha i Palestinaca praktično nisu ni prekidani, od početka devedesetih je u Libanu vladao relativan mir. Sve do prošle godine, kada su ubistvom Haririja zli duhovi ponovo pušteni iz boce. Ovog leta je Liban opet bio poprište žestokog rata Hezbolaha i Izraela. Pitanje je da li uopšte postoji trajno rešenje za zemlju koja decenijama služi kao ispitni poligon na kome svoje interese sukobljavaju moćne komšije i velike sile koje sudbinom Libana upravljaju sa bezbedne udaljenosti. Pri tome, svako ima svoju viziju, kao u jednoj pesmi najpoznatijeg Libanca, pesnika i pisca Halila Džubrana: „Ti imaš svoj Liban, a ja imam svoj…“

U Libanu trenutno vlada napeta tišina, zemlja podseća na osinje gnezdo koje može eksplodirati svakog trenutka. Svi se pribojavaju aveti novog građanskog rata, a atmosferu najbolje opisuju reči jednog libanskog blogera pod nazivom Deja vu: „Ne znam šta će se sutra desiti sa našom zemljom. Plašim se sutrašnjice.“