Državna politika reaktora i centrala

Francuska “atomska” veza datira još s kraja 19. veka i početka fundamentalnih istraživanja koja su utrla put savremenoj nuklearnoj fizici. Ako ne iz školskih udžbenika, svi se makar iz ukrštenica sećamo Anrija Bekerela koji je, na tragu Rendgenovih istraživanja, 1895. otkrio ništa manje nego fenomen “radioaktivnosti”, fenomen koji će svojim radovima potvrditi već Pjer i Marija Kiri otkrivši radijum i polonijum. Sve troje će za svoja otkrića 1903. godine podeliti Nobelovu nagradu iz fizike. U inat nepotizmu, ćerka i zet Pjera i Marije Kiri – Irena i Frederik Žolio-Kiri – svojim će radovima produbiti saznanja na polju radioaktivih elemenata i za svoja otkrića okititi se Nobelovom nagradom iz hemije 1935. godine.

Neposredno po otkriću nuklearne fisije decembra 1938, aprila 1939. četvorica francuskih fizičara preduhitriće svoje američke kolege objavivši u časopisu “Nature” fundamentalan tekst o fenomenu potencijalne “lančane reakcije” izazvane atomskom fisijom, spoznavši neslućene perspektive primene ovog otkrića kako u brojnim domenima, uključujući proizvodnju energije, tako i na polju vojne primene usled njenog enormnog razornog potencijala. Trka za atomskom bombom zvanično je otvorena. Nacistička Nemačka je prva krenula (već proleća 1939) projektom “Uranium” pod vođstvom Fon Vajcekera, dočim su SAD prve stigle, iako je projekat “Menhetn” pod vođstvom Openhajmera počeo tek avgusta 1942. godine.

OD OSLOBOĐENJA DO HLADNOG RATA

Odmah po oslobođenju, oktobra 1945, na savet/nagovor svog okruženja koje je u nuklearnoj energiji prepoznalo motor francuske posleratne obnove i razvoja, ali i potencijala iz domena odbrane, De Gol nalaže formiranje Komesarijata za atomsku energiju (ASN), na čije čelo je imenovan Frederik Žolio; on se prevashodno zalagao za naučni aspekt nuklearnih istraživanja i njihovu striktno civilnu primenu.

Međutim, pošto su i Sovjeti 1949. detonirali svoju prvu atomsku bombu, čime je zvanično počeo Hladni rat i ona “prava” trka u naoružanju, smenjen je Frederik Žolio (nisu mu bili strani i neki prosovjetski istupi), a De Gol nalaže Komesarijatu da se hitno posveti i vojnoj primeni nuklearne energije a ne samo fundamentalnoj nauci. Žolio će, marta 1950, biti među inicijatorima Stokholmskog apela protiv trke u nuklearnom naoružanju koji su potpisali ugledni naučnici, preteče kasnijih pacifističkih pokreta i organizacija.

KOKOŠKA ILI JAJE

Stavljajući težište na ubrzani razvoj nukleranog oružja i sticanje potpune autonomije strateške nuklearne sile odvraćanja u kontekstu zahuktavanja Hadnog rata, počinje međusobno prožimanje francuskog civilnog i vojnog nuklearnog sektora. Da li je civilni sektor pokrenuo ovaj vojni ili je vojni povratnom spregom uticao na razvoj civilnog, isto je što i dijalektičko pitanje kokoške i jajeta.

Bilo kako bilo, Francuska će svoju prvu atomsku probu izvesti 13. februara 1960. u alžirskoj Sahari – u jeku Alžirskog rata (upravu nad Saharom u cilju nuklearnih proba, Francuska će zadržati do 1966, pune četiri godine po okončanju rata), da bi nastavila sa (nadzemnim, podzemnim ili podmorskim) probama u francuskoj Polineziji sve do 1996. Tada prelazi na simulacije i pristupa konvenciji o sprečavanju svih vidova nuklearnih proba. Konačno, valja pomenuti da Francuska danas raspolaže sa oko 300 nuklearnih bojevih glava, a prošle nedelje je pokrenula gradnju prve od četiri strateške nuklearne podmornice (lansera projektila) treće generacije.

Za to vreme (1963–73) biće izgrađeno ukupno šest nuklearnih elektrana različito moderiranih reaktora.

IDEJE UMESTO NAFTE

Prvi naftni šok 1973. godine označiće prekretnicu u francuskoj energetskoj politici. U cilju obezbeđenja neprekinutog snabdevanja energijom i energetskog suvereniteta, Francuska je tada zvanično optirala za takozvanu politiku “svenuklearnog”, pa je u periodu od samo destak godina sagrađeno tridesetak nuklearnih reaktora. Černobiljska katastrofa 28. aprila 1986. u Francuskoj će oživeti strah od nuklearnih postrojenja i na jedno vreme zaustaviti razvoj novih nuklearnih kapaciteta. Za vakta Fransoa Miterana (1981–95), biće završeni svi projekti do tada u izgradnji, ali neće biti proširenja kapaciteta. Sa ovom stagnacijom nastaviće se i pošto je 1997. godine na inicijativu “zelenog” krila socijalističke kohabitacione vlade premijera Žospena, Francuska “proglasila” svojevrsni moratorijum na proširenje nuklearnih energetskih kapaciteta.

Iako istraživanja i razvoj nisu prekinuti, černobiljska katastrofa pokrenuće (u prvo vreme u saradnji s Nemačkom) razvoj nove generacije reaktora – snažnijih, otpornijih i bezbednijih, tzv. EPR reaktora (inicijalno European Pressurized Reactor, danas Evolutionary Power Reactor). Ova “pauza” negativno će se odraziti na ovladavnje novim materijalima i tehnologijama izvođenja ovih sve složenijih postrojenja, drugim rečima, izazvaće vidno slabljenje stručnih kompetencija, znanja i iskustva iz nuklearnog industrijskog domena.

AREVA – USPON I PAD “ATOMIK AN”

Ipak, 2001. godine pojaviće se sasvim novi impuls razvoju nuklearnog domena u Francuskoj stvaranjem kompanije Areva (87% državnog vlasništva) – fuzijom Framatoma (sektor projektovanja i izgradnje reaktora) i kompanije Kožema (fr. COGEMA), lidera u sektoru nuklearnih resursa (ruda, gorivo, otpad). Objedinivši pod istim krovom sve segmente nuklearnog industrijsko-energetskog lanca, Areva je samim svojim nastankom postala svetski lider u tom domenu. Na čelo ove kompanije, “ponosa i dike” francuske industrije, biće imenovana mlada An Loveržon, koju će cinici nazvati arhetipskim proizvodom elitističkog francuskog obrazovnog sistema iz domena nauke i tehnike, ali i visokog industrijskog tehno-menadžmenta u upravljanju ogromnim projektima i korporacijskim strukturama.

An Loveržon došla je u žižu javnosti kada se polovinom 80-ih, u svojim ranim tridesetim, našla u samom srcu reaktora francuske vlasti zaposlivši se u Jelisejskoj palati prvo kao mlada savetnica predsednika Miterana, uspevši se potom na veoma zavidnu poziciju pomoćnika generalnog sekretara Jelisejske palate (koga u Francuskoj često zovu i “predsednikom bis”). Na čelu najjače kompanije nuklearnog sektora na svetu, An Loveržon će, zahvaljajući nesumnjivom šarmu ali i prodornom i ambicioznom karakteru, prozvati “Atomik An”, a brojni anglosaksonski časopisi redovno će je ubrajati među “najmoćnije” žene na planeti.

S početkom gradnje novih reaktora i elektrana u Francuskoj, ali i nastupom na međunarodnom planu – kroz akviziciju rudnih nalazišta uranijuma u Nigeru, te plasmanom EPR-a na međunarodno tržište – Areva je u prvi mah doživljavala istinski procvat, koji će se ubrzo pretvoriti u industrijski, ali i političko-finansijski te socijalni fijasko.

Naime, prve neprilike Areva će doživeti upravo u Černobilju, gde je u konačnici morala da odustane od projekta ekstrakcije, prerade i skladištenja otpada iz srušene sovjetske centrale, usled manifestnog manjka stručne ekspetize iz tog domena. Slično se dogodilo i sa izgradnjom prvog EPR reaktora u Finskoj (Olkiluoto), čija je gradnja započeta 2005. probila sve zamislive i nezamislive rokove, i koji je nakon inicijalno predviđenih 5-6 godina, u rad zvanično pušten tek polovinom 2023. Isto se dogodilo i s prvim francuskim EPR-om od 1600 MWe (izgradnja trećeg bloka centrale u Flamanvilu u partnerstvu s
EDF-om), čija je gradnja počela 2007, a puštanje u rad je usled brojnih tehničko-tehnoloških problema i manjkavosti (bezbrojni problemi s betonima, visoko-kvalitetnim metalima, zavarenim spojevima itd.) još jednom odloženo, ovaj put za polovinu 2024. godine (umesto prvobitno planiranih pet godina).

Konačni krah Areva će doživeti zbog promašene investicije od bezmalo 2,5 milijare evra u kupovinu južnoafričke rudarske kompanije Uramin i njena tri, kako će se ispostaviti, gotovo jalova nalazišta uranijuma u Južnoj Africi, Namibiji i Centralnoafričkoj Republici. Prodavci Uramina dobili su svojih 700 miliona, dok se preostalim milijardu i po gubi svaki trag u meandrima of-šor računa po poreskim rajevima nekolicine uticajnih privatnih lica. Naime, sumnja se da je ovaj novac završio u vidu mita nekolicini uglednih južnoafričkih ličnosti – koje, gle čuda, to kategorički demantuju – a sve u cilju dobijanja tendera za izgradnju 12 nuklearnih reaktora u JAR.

Posle deset godina na čelu Areve, Sarkozi će smeniti An Loveržon potkraj 2011, a sve će se završiti 2016, podizanjem optužnice protiv nje i nekolicine ljudi iz njenog najbližeg okruženja za čitav niz krivičnih dela iz domena funkcionisanja javnih preduzeća – prikrivanje, krivotvorenje i lažno predstavljanje finansijskih izveštaja, trgovina uticajem i insajderskim informacijama, koruptivne radnje, špijunaža itd. Usled beskrajnih istražno-pravnih procedura, te proverbijalnog prebacivanja odgovornosti za fijasko na drugog, afera Uramin još nije dobila sudski epilog.

BOLNA RESTRUKTURACIJA

Propast Areve očitovaće se gubicima od oko 10 milijardi evra (po džepu poreskog obveznika) i talasom masovnog otpuštanja – sa 42000 u 2014, Areva će pred kraj procesa restrukturacije i rasformiranja 2018. spasti na jedva 16000 zaposlenih. EDF je preuzeo 75 odsto delatnosti Areve, odnosno sektor projektovanja i izgradnje reaktora u celini – obnovivši nekadašnji Framatom, sada kao sopstvenu filijalu. Ostatak propale Areve, preimenovan u Orano, nastaviće s tehničko-tehnološkim aktivnostima u vezi s ciklusom nuklearnog goriva.

Pod sumnjama na koruptivne radnje (za šta je prethodno bio osuđen u Meksiku i Italiji), još jedan gigant francuske energetike – Alstom će usled uobičajenih poslovnih operacija na tlu SAD, 2011. pasti pod udar američkog FCPA (Foreign Corrupt Practices Act) – Zakona o borbi protiv korupcije stranih javnih organa u cilju osvajanja novih tržišta. Osim što SAD omogućavaju eksteritorijalnost domaćeg zakonodavstva, ovakav isti zakon postoji i na nivou OECD.

Pritisak američke administracije biće toliki da će Francuska biti primorana da 2014. godine za 13 milijardi dolara Alstom ustupi njegovom najljućem takmacu, američkom gigantu Dženeral Elektriku. Za francusku vladu ovo je bio svojevrsni politički skandal, istinski “gubitak suvereniteta”, budući da je u “američke ruke” dopao jedan od strateških elementa delatnosti Alstoma – jer, osim što proizvodi turbine za nuklearne elektrane, Alstom proizvodi i pogonske turbine za francuske nuklearne podmornice, te ostatak ratne mornarice na nuklearni pogon. Za potrebe hepienda, kada je Dženeral Elektrik 2020. zapao u finansijske teškoće, EDF je za 175 miliona evra od njega otkupio Alstom Power i Alstom Grid i tako povratio otuđeni “suverenitet”.

Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi marta 2011, kombinacije probuđenog straha od nuklearne energije i neizvesne klimatske budućnosti planete – a nesumnjivo i na tragu nemačkog angažmana na potpunom napuštanju nuklearne energije te pritisku Zelenih u svojim redovima – predsednik Fransoa Oland će zaustaviti proces gradnje novih nuklearnih energetskih kapaciteta, preuzimajući ipak obavezu remonta postojećih, odveć na izmaku radnog veka koji će im sukcesivno biti produžen sa 30-40 na 45-50 godina. Osim toga, Oland će preuzeti obavezu da smanji ukupni udeo nuklearne električne energije u francuskom energetskom miksu sa tadašnjih 75 odsto na 50 odsto do 2025. godine – a sve u korist obnovljivih izvora energije.

Francuska danas broji ukupno 18 nuklearki i 56 reaktora (i jedan EPR u izgradnji), 32 od 900 MWe, 20 od 1300 MWe i 4 od 1450 MWe. Iako ima manje aktivnih reaktora od SAD, Rusije i Kine, Francuska ostaje “najnuklearizovanija” zemlja na svetu usled već pomenutog jedinstvenog energetskog miksa, odnosno daleko diverzifikovanijih izvora snabdevanja konkurenata na planu proizvodnje električne energije. Konačno, pored rizika imanentnih nuklearnoj energiji i infrastrukturi, nuklearna energija je najčistija energija u smislu karbonskog otiska i emisije štetnih gasova i po tom kriterijumu svrstava se tik uz solarnu energiju, s ispuštenih cca. 12g CO2/KWh.

foto: ap photo

TOTALNI OBRT

Iako je 2017. godine po stupanju na čelo Francuske ponovio Olandov angažman na smanjenju udela nuklearne energije u energetskom bilansu sa 75 na 50 odsto, Emanuel Makron je novembra 2021. najavio investicioni plan “Francuska 2030” od milijardu evra usmerenih na razvoj malih (modularnih) nukleranih reaktora (SMR), a samo dve nedelje pre početka ruske agresije na Ukrajinu (insajderska informacija ili dobra procena situacije?) najavio totalni obrt u francuskoj nuklearnoj energetskoj politici i 10. februara 2022 – na početku kampanje za svoj drugi mandat – najavio izgradnju još najmanje šest EPR2 reaktora (poboljšani EPR razvijen nakon Fukušime) do 2035. godine, s potencijalnih dodatnih osam do 2050, reafirmišući na nedavnom briselskom samitu Međunarodne agencije za atomsku energiju francusku postojanu “svenuklearnu” orijentaciju u energetskoj politici.

Imajući na umu desetine milijardi evra investicija koje ovakav strateški poduhvat iziskuje (uz sva prateća poboljšanja namah poljuljane stručne operative), kojim povodom je za 9,5 milijardi evra i EDF vraćen u 100 odsto državno vlasništvo juna 2023, ostaje pitanje kako će Francuska sve to realizovati s obzirom na aktuelne geostrateške okolnosti – u prvom redu rat u Ukrajini, a ponajviše na fonu potencijalne krize javnog duga (od 3100 milijardi evra prema poslednjim podacima), a koja aktuelnu vladu premijera Atala primorava na drastične budžetske uštede i nepopularne reforme, uz rizik pojave šire socijalne krize.

Akteri francuskog nuklearnog sektora

Industrija

Elektroprivreda Francuske (EDF) – EDF upravlja nad parkom od 56 nuklearnih reaktora u Francuskoj i 15 u Velikoj Britaniji, što je čini najvećim svetskim proizvođačem nuklearne električne energije. Zajedno sa svojom najvažnijom filijalom Framatom, nalazi se među svetskim liderima u projektovanju i izgradnji nuklearnog (reaktorskog) segmenta nuklearnih elektrana, te njihovog održavanja i remonta. Budući istovremeno investitor i krajnji korisnik, odnosno proizvođač i isporučilac električne energije – a od juna 2023. nanovo u stopostotnom državnom vlasništvu – EDF u Francuskoj zauzima monopolsku poziciju u domenu nuklerane energije.

Orano (bivša Areva) – Nakon višegodišnje (2015–18) restrukturacije propale Areve, aktivnosti novonastale multinacionale Orano ostale su ograničene na domen nuklearnog goriva – od ekspolatacije rude, preko rafinacije i obogaćivanja uranijuma, proizvodnje goriva za nuklearne elektrane, do prerade, odlaganja i nadzora radioaktivnog otpada, te uklanjanja nuklearnih postrojenja van upotrebe. Orano danas eksploatiše rudu uranijuma u Nigeru, Kazahstanu (15 i 40 odsto svetskh rezervi uranijuma respektivno) i Kanadi, a odnedavno i u Australiji i Mongoliji.

Alstom – “Ponos i dika” francuskog energetskog sektora je među svetskim liderima u domenu projektovanja i izgradnje konvencionalnih segmenata nuklearnih elektrana, drugim rečima, kotlova paroturbina, alternatora i generatora (30 odsto nuklearnih elektrana u svetu koristi Alstomovu opremu). Alstom je takođe i među svetskim liderima u domenu transporta – a njegov najpoznatiji proizvod je famozni francuski brzi voz “TGV”.

Buig i Vansi (fr. Bouygues i Vinci) – ovi giganti francuskog građevinskog sektora istorijski su partneri EDF-a i učestvovali su u izgradnji celokupnog francuskog nuklearnog energetskog parka.

Institucionalni akteri

Domen nuklearne enegije spada u nadležnost nekoliko francuskih ministarstava:

Ministarstvo ekološke tranzicije – preko Generalnog direkorata za energetska i klimatska pitanja učestvuje u definisanju francuske nuklearne politike, a preko Odseka za nuklearnu bezbednost obezbeđuje kontrolu i nadzor civilnog nuklearnog materijala i resursa.

Ministarstvo evropskih i spoljnih poslova – definiše opštu francusku spoljnu politiku, kao i francuske međunarodne odnose iz nuklearnog domena, posebno na polju neširenja nuklearnog oružja.

Ministarstvo ekonomije i finansija – jasno samo po sebi

Preko Generalnog sekretarijata za evropska pitanja, Francuska formuliše svoju (i nuklearnu) politiku na nivou institucija EU (a posebno Euratoma).

Ministarstvo visokog obrazovanja, nauke i inovacija – jasno samo po sebi

Ministrastvo odbrane – koje preko svojih organa i direkcija upravlja bezbednošću francuskih vojnih nuklearnih resursa.

Nezavisna tela (treći deo)

Državna uprava za nuklearnu bezbednost – osnovana juna 2006, njena uloga je da u ime države obezbedi kontrolu nad nuklearnom bezbednošću i radijacijsku zaštitu francuskih građana i životne sredine. Na međunarodnom planu, ona učestvuje u stvaranju i širenju dobre prakse iz domena nuklearne bezbednosti.

Komesarijat za (ranije samo) atomsku i alternativne energije (CEA) – osnovan 1945, CEA je javna naučnoistraživačka institucija, čije se nadležnosti svrstavaju u tri domena: dekarbonirana energija, informacione tehnologije u zdravstvu i opšta odbrana i bezbednost. Svoja istraživanja fokusira na nuklearnu energiju, ali sve više i na nove, obnovljive energije i prateće nove tehnologije. Komesarijat takođe ima i savetodavnu ulogu vlade iz oblasti spoljne nuklearne politike.

Institut za radijacijsku zaštitu i nuklearnu bezbednost (IRSN) – svojevrsni “policajac” CEA-a kada se bavi inspekcijom nuklearnih postrojenja, IRSN zadužen je za ekspertizu i istraživanja iz domena nuklearnih materija i pruža tehničku savetodavnu ulogu državnim organima.

Državna agencija za upravljanje nuklearnim otpadom (ANRA) – kako joj i samo ime kaže, zadužena je za dugoročno upravljanje nuklearnim otpadom nastalim u Francuskoj.

Pored ove četiri najvažnije, Francuska broji još sijaset agencija i direkcija različitog stepena i delokruga nadležnosti iz nuklearnog domena.