Za „Vreme“ iz Bona
Posle parlamentarnih izbora 24. septembra prošle godine dva su puta vodila iz kabineta kancelarke Angele Merkel. Jedan, kojim je po svaku cenu htela da krene – ka istorijskim udžbenicima i četvrtom mandatu, kojim bi po dužini vladavine dostigla svog političkog oca Helmuta Kola. I drugi, ka prevremenoj političkoj penziji, pečenju božićnih kolačića i šetnjama šumama koje toliko voli. Pokazalo se da velikim političarima stvari polaze za rukom sve dok imaju gvozdenu volju i nešto taktičke umešnosti, a da je „večita kancelarka“ prvakinja tih disciplina, čak i u situaciji u kojoj je o njenoj sudbini na kraju odlučivalo članstvo Socijaldemokratske partije (SPD).
Gotovo polugodišnja dilema i neizvesnost nakon parlamentarnih izbora razrešena je konačno prošle nedelje nešto posle devet sati. Pred novinare je u Kući Vilija Branta, sedištu socijaldemokrata, izašao blagajnik stranke Ditmar Nitan da saopšti ishod partijskog referenduma o koaliciji sa Hrišćansko-demokratskom unijom Angele Merkel i bavarskom Hrišćansko-socijalnom unijom. Pre toga je poneki nestrpljivi stranački prvak izbrbljao medijima ishod, ali su tek tačni podaci koje je pročitao Nitan pokazali koliko je podrška Velikoj koaliciji ubedljiva.
Od 463.722 člana SPD-a – i dalje najmasovnije nemačke stranke – tehnički pravilne glasove pismom je dostavilo njih 363.494, što odgovara izlaznosti od 78,39 odsto. Od toga je za još jedan ulazak u zagrljaj kancelarke bilo 66,02 odsto članova.
To je dvotrećinska podrška, a nju nisu očekivali ni najveći optimisti u vrhu SPD-a, koji se zalagao za ulazak u vladu, jer su delegati stranke u januaru na kongresu u Bonu sa svega 56 odsto uopšte podržali početak koalicionih pregovora. S obzirom na slobodni pad koji nekadašnji crveni džin beleži u nedavnim anketama, izgleda da se članstvo uplašilo da bi odlazak u opoziciju još više srozao partiju. Već je i 20,5 odsto glasova na septembarskim izborima bio najgori rezultat u posleratnoj istoriji, a u međuvremenu SPD uživa podršku tek 15 do 18 odsto građana. Jedna anketa ih je čak videla iza desničarske Alternative za Nemačku (AfD).
Predsednik Savezne Republike Nemačke Frank-Valter Štajnmajer tako je Angelu Merkel predložio za kancelarku nove Vlade. O tome će se Bundestag izjasniti u sredu 14. marta i tog će dana otpočeti mandat četvrtog kabineta Angele Merkel, njene ukupno treće Velike koalicije, a druge uzastopno.
EVAKUACIJA U VLAST: „Kritike na račun Velike koalicije ostaju“, rekao je šef socijaldemokratskog podmlatka, nesvršeni student Kevin Kinert. Prema toj logici, koalicije sa demohrišćanima izobličuju SPD do neprepoznatljivosti i stranka više nije u stanju da, osim par kozmetičkih intervencija, ponudi autentičnu levu politiku. Ugledni „Zidojče cajtung“ je naslovio jednu analizu „Drugarica kancelarka“, aludirajući na to da socijaldemokrate – koje se još uvek oslovljavaju sa „ti“ i „drugarice i drugovi“ – ponovo omogućavaju većinu za Merkelovu.
„SPD se evakuisao u vlast“, piše „Frankfurter rundšau“. „Članove stranke je na ovakvu odluku naterao, može se pretpostaviti, puki strah od propadanja u beznačajnost. (…) Ali, problemi nisu rešeni. U delovima istočne Nemačke je AfD pretekao SPD, u delovima zapadne Nemačke poput Bavarske i Baden-Virtemberga SPD je daleko od toga da bude narodna partija. Posle iskustava poslednje dve Velike koalicije pod vođstvom Angele Merkel teško se može očekivati da se SPD na vlasti toliko osveži, da za tri i po godine može da računa da će imati kancelara ili kancelarku. Sunovrat partije nije sprečen, samo je odložen.“
Cinici bi rekli da je establišmentu SPD-a to baš potaman, samo dok je u vlasti. Velika prošlogodišnja nada socijaldemokrata Martin Šulc već je prežaljen, nateran je na ostavku nakon što je tražio da bude šef diplomatije. Nova nada, jednako kao i Šulc, starosedelac je u partijskom rukovodstvu – doskorašnja ministarka rada Andrea Nales. Ona bi na čelo stranke trebalo da dođe u aprilu, do tada je vršilac dužnosti Olaf Šolc, dugogodišnji gradonačelnik grada-pokrajine Hamburga. Taj pripadnik najkonzervativnijeg kružoka SPD-a verovatno je sledeći ministar finansija.
Batrganje SPD-a da očuva status takozvane „narodne stranke“ – a to u nemačkom vokabularu označava partiju centra koja pokriva dobar deo biračkog spektra i nijedan deo birača ne zapostavlja – možda je uzaludno. Mnogi posmatrači ukazuju na to da od četiri „male“ partije nijedna nema problema sa cenzusom: među njima najjača je AfD, Levica i Liberali se već duže vreme kotiraju između 8 i 12 odsto. Prethodnih šest meseci propalih pregovora, intriga i prepucavanja poslovnično disciplinovani Nemac nazvao bi „haosom“ – ali taj haos je nova normalnost na političkoj sceni.
NASLEDNICA: U jednom trenutku je delovalo da bi talasanje moglo da ugrozi čak i poziciju nedodirljive kancelarke. Njeni kritičari iz stranke odreda dolaze zdesna, a najglasniji je bio Jens Špan (39), deklarisani homoseksualac i protivnik izbegličke politike prethodne vlade. Špana su smirili nameštenjem u novom kabinetu Angele Merkel gde će voditi resor zdravstva.
Šest ministarstava koje joj sleduju kancelarka je iskoristila da namiri nezadovoljnike u sopstvenim redovima, ali i da pokaže da ljudi od poverenja i dalje mogu da računaju na nju. Na svojoj poziciji ostaje ministarka odbrane Ursula fon der Lajen, dosadašnji ministar Kancelarskog ureda Peter Altmajer vodiće resor privrede, a na njegovo mesto dolazi Helge Braun, dok će se poljoprivredom baviti Julija Klekner, a obrazovanje voditi široj javnosti nepoznata Anja Karliček.
Posebnu pažnju zaslužuje druga personalna odluka kancelarke. Premijerka malene Sarske oblasti Anegret Kramp-Karenbauer postala je generalna sekretarka CDU-a. To ne bi bilo previše važno i spektakularno da se u tome jasno ne naslućuje da je u pitanju žena u kojoj Merkelova vidi svoju naslednicu. Jer, premijeri pokrajina obično ne napuštaju funkciju da bi otišli u partijsku centralu. Smatra se da je Merkelova tako prvi put ukazala na to koga će podržati u sledećoj kancelarskoj trci. Anegret Kramp-Karenbauer (55) je konzervativnija od nje, veoma iskusna, ali mlađa taman koliko treba.
Angelu Merkel bije glas da je stranku odvukla ulevo, da je od nje načinila glasačku mašinu koja mora da aminuje svaki njen manevar, da je više htela da ostane na vlasti, nego da uradi nešto veliko. Nedostaje joj, piše se često, ein großer Wurf – neko remek delo po kojem bi ostala zapamćena. Vili Brant je klekao u Varšavskom getu i gurao novu istočnu politiku, Helmut Kol je kancelar-ujedinitelj, Gerhardu Šrederu konzervativci i liberali u remek delo broje Agendu 2010, reformu tržišta rada i socijalnog sistema koju levičari vide kao uslugu krupnom kapitalu.
POTRAGA ZA REMEK–DELOM: Jedan dobro obavešteni novinar konzervativnog „Velta“ je u knjizi o izbegličkoj krizi otkrio da je u avgustu 2015, dok su hiljade nevoljnika nadirale Balkanom, bila spremna odluka o zatvaranju granica. Navodno, niko u Vladi nije smeo da preuzme odgovornost jer se očekivalo da Ustavni sud obori takvu odluku. Tada je Angela Merkel izgovorila: „Možemo mi to“ i taj će je citat doveka pratiti. Nemci su se neko vreme divili sopstvenoj humanosti, u čijoj je senci rasla Alternativa za Nemačku, stranka koja okuplja i islamofobe i antisemite i loše prikrivene naciste, ali pre svega ume da iskoristi narodno nezadovoljstvo.
„Nekada velike stranke danas jednostavno ne pronalaze koncept da odgovore na strahove mnogih Nemaca koji su nesigurni i preopterećeni, jer primećuju kako polako nestaju njihovi ustaljeni životni uslovi“, piše u jednom komentaru Ines Pol, glavna urednica „Dojče velea“. „Velike stranke takođe nemaju odgovor ni na pitanje kako pod jednu kapu staviti globalizaciju, integracije i identitet. I na spoljnopolitičkom planu nejasno je koju bi ulogu Nemačka u ovom Donald-Tramp-Si-Đingping-svetu trebalo da igra. I, na kraju krajeva, šta to uopšte znači kada se kaže da bi Nemačka trebalo da preuzme veću odgovornost u spoljnoj i odbrambenoj politici Evropske unije?“
Merkelovu neće mimoići ni velike priče o reformi Evropske unije, sada više nego ikad razapete između stare nemačke vizije o „Sjedinjenim Evropskim Državama“ i realnosti koja govori o raslojavanju EU. Sa Bregzitom za vratom i ambicioznim Emanuelom Makronom koji neće biti savitljiv partner kao Sarkozi ili Oland, posle parlamentarnih izbora u Italiji na kojima su dominirale evroskeptične partije, mnogi u reformi kojom bi se održivo ojačala EU vide poslednju priliku da Merkelova ostvari svoje remek-delo. Onda bi mogla mirno da peče božićne kolačiće i šeta se do mile volje.
