Diplomatija i trgovina

Specijalno za „Vreme“ iz Pekinga

Retko kada tihu kompeticiju daleko od bliceva koji prate koordinate zvaničnih susreta lidera i prijateljske, ponekad i strateške, zajedničke „projekte“ poput nedavnog samita G8, zamenjuje tako izravno suprostavljanje i prebrojavanje kakvo smo videli 11. jula na poslednjem zasedanju SB UN-a. I još se ređe oprezna i odmerena kineska diplomatija usuđuje da svoje nezadovoljstvo izrazi na tako neposredan način.

SAMO PET PUTA: Otkad je kao član UN-a zamenila Republiku Kinu (zvanično ime Tajvana) 1971. godine, Kina je imala relativno pasivnu ulogu u Savetu bezbednosti. Svoje pravo na veto iskoristila je samo pet puta ranije (u kontrastu sa više od 80, odnosno 120 puta koliko su pravo veta koristile SAD i Rusija/SSR) i to u slučajevima kada je nalazila da su njeni sopstveni ključni interesi u pitanju. To je očigledno bio slučaj kad je blokirala slanje posmatračkih misija UN-a u Gvatemalu i Makedoniju (1997. i 1999); obe zemlje priznale su državnost Tajvana, što je sigurno najbolji recept da se zaradi iskrena i duboka netrpeljivost Pekinga. Rusija i Kina su zajednički uložile veto i u slučaju Jomkipurskog rata 1973. godine, kada je na vrhuncu hladnog rata blokirana američka inicijativa za primirje između Izraela i arapskih zemalja. Međutim, možda najbolju analogiju aktuelnom, nudi veto kojim su ove dve zemlje blokirale prošlogodišnju UN-a (sponzorisanu od SAD i EU) koja je kritikovala stanje ljudskih prava u Mijanmaru. Veto je sa kineske strane bio motivisan principom nemešanja u unutrašnju politiku suverene države, dok su, na drugoj strani, kritičari ovakve odluke isticali i činjenicu da je Mijanmar jedan od bitnih izvora prirodnih resursa i verovatno najpouzdaniji sigurnosni partner Kine u regionu.

I u slučaju Zimbabvea SAD i Evropa imaju izuzetno jake argumente da obrazlože svoju inicijativu. Mugabeov diktatorski režim, pod čijom je palicom Zimbabve od jedne potencijalno najbogatije, postao jedna od najsiromašnijih zemalja Afrike, pokazao se u svoj svojoj brutalnosti prilikom izborne krađe i fizičkog terora nad neistomišljenicima koji su obeležili nedavne predsedničke izbore. Epilog višenedeljne drame bilo je povlačenje opozicionog kandidata i dobitnika prvog kruga izbora Morgana Cvangiraja. Mugabe je brže-bolje prigrlio još jedan predsednički mandat.

Međutim, kineska zabrana je, uz ruski veto, ostavila za trenutak Mugabea i njegove pristalice bez sankcija međunarodne zajednice, uprkos dovoljnoj većini od devet glasova članova Saveta bezbednosti koji su podržali inicijativu kojom bi se uveo potpuni embargo na prodaju oružja Zimbabveu, a ujedno bi se i zamrzla sredstva, onemogućile investicije i zabranila međunarodna putovanja za Roberta Mugabea i njegovih 13 najbližih saradnika.

Veto je (opet) obrazložen činjenicom da unutrašnja situacija u Zimbabveu nije pretnja po međunarodnu zajednicu, te da bi bilo kakva akcija UN-a bila mešanje u unutrašnju politiku suverene države i kao takva prekoračila mandat koji UN ima. Kinezi su izrazili i zabrinutost za uticaj koje bi predložene mere imale na uspostavljanje dijaloga između Mugabea i opozicije, i mogućeg dogovora oko podele vlasti, što je cilj trenutnih pregovora iniciranih i posredovanih od strane južnoafričkog predsednika Mbekija. Južna Afrika, nestalni član SB UN-a, zajedno sa Vijetnamom i Libijom, našla se prilikom glasanja očekivano na istoj strani sa Kinom i Rusijom.

Međutim, ova validna principijelnost Rusije i Kine koja je rezultirala vetom samo je vrh ledenog brega koji krije mnogo dublje i značajnije razloge za podršku ozloglašenom afričkom diktatoru. Ovom akcijom „istočnog bloka“ u SB UN-a, koji već i formalno funkcioniše kroz Šangajsku organizaciju za saradnju, potvrđeni je pomak ka ravnopravnijoj distribuciji uticaja i moći u globalnoj zajednici. Pre svega, obe zemlje – jedna sa varijantom demokratije koja se često dovodi u pitanje, a druga čak i bez nje, a obe uverene u kvalitet sopstvenog društvenog i političkog uređenja – žele prekid prakse koja je učinila normalnim uplitanje međunarodne zajednice u unutrašnju politiku zemalja koje su ocenjene kao nedemokratske ili nedovoljno demokratske. Dalje, akcija jasno pokazuje želju da se ograniči uticaj SAD i EU, pod maskom UN-a ili bez njih, na svetska, u ovom slučaju afrička regionalna pitanja kojima su ovi često obezbeđivali svoje raznolike strateške, sigurnosne ili ekonomske interese.

EKONOMSKI I STRATEŠKI INTERESI: Kina je u nedavnoj prošlosti već trgovala svojim diplomatskim uticajem zarad ostvarivanja sopstvenih, pre svega ekonomskih a i strateških ciljeva. Osim već pomenutog primera sa Mijanmarom, Peking već nekoliko godina svojom ambivalentnošću i nečinjenjem kao i snažnim vojnim i diplomatskim vezama podržava Teheran pred pritiscima SAD i njenih saveznika u isto vreme zauzimajući mesto u prvom redu pri raspodeli iranskog naftnog i gasnog bogatstva. Protivljenjem strogim merama protiv režima u Sudanu, Kina je sebi isposlovala prilaz sudanskim naftnim poljima i ogromne infrastrukturne poslove. Na zgražavanje zapadnog sveta, koji finansijsku podršku afričkim zemljama po pravilu uslovljava pomacima u demokratizaciji, vladavini prava i liberalizaciji tržišta, ušla je u dil sa mnogim afričkim diktatorima, „prodajući“ svoj princip „nemešanja u unutrašnju politiku“, zajedno sa obilnim kreditima i investicijama, u zamenu za pristup bogatim resursima i tržištu crnog kontinenta. Više od 1000 kineskih firmi i oko 3.000.000 građevinskih radnika sada je prisutno u oko pedesetak afričkih država i predstavlja bitnu privrednu snagu širom kontinenta.

U toj kineskoj takozvanoj velikoj afričkoj strategiji Zimbabve igra jednu, ali važnu ulogu. Ironično, uglavnom krivicom zapadnih sila jer je bilo kakav priliv investicija, roba ili kredita s njihove strane u Zimbabve onemogućen unilateralnim sankcijama koje su SAD, V. Britanija i ostale evropske zemlje po poznatom receptu uspostavile 2003, kao oblik pritiska na tamošnji režim. Međutim, udaljen od zapadnjačke tehnologije, investicija, kredita i mogućnosti za trgovinu, Mugabe je umesto demokratsko-liberalne prakse utemeljio takozvani gledaj istočno princip u spoljnim odnosima, poimence proglasivši Kinu, Rusiju, Japan, bliskoistočne i druge „istočne“ zemlje glavnim prioritetom za produbljavanje bilateralnih veza, sa posebnim naglaskom na preferencijalne trgovinske i investitorske dilove. Imajući u vidu da prijateljstvo Kine i Mugabeovog režima traje još od građanskooslobodilačkog rata za nezavisnost koji je dobila Mugabeova frakcija, opremljena oružjem uvezenim iz Kine, Peking je brzo video priliku i uzeo Zimbabve na tacni. Za samo nekoliko godina, velike kineske kompanije kao i sitni trgovci postali su sveprisutni u Harareu i okolini, dok industrijska, poljoprivredna, vojna i ko zna još kakva oprema redovno stiže u sve većim količinama, baš kao i platežni kineski turisti.

DRAGOCENI RESURSI: Naravno, reč je o dvosmernoj ulici, i tu dođe zgodno to što Zimbabve obiluje nekim od resursa koji su na Dalekom istoku prava dragocenost. Pre svega, Kina je pod pritiskom da obezbedi dovoljne količine čelika, kao najveći proizvođač i korisnik na svetu, kako bi podržala neverovatan građevinski bum koji prati podjednako neverovatan privredni rast. Zimbabve poseduje više od polovine svetskih rezervi hroma, koji se koristi za proizvodnju nerđajućeg čelika.

Sa proizvodnjom koja se već uvećala četiri puta od početka veka i ove godine treba da dosegne čak 10.000.000 vozila, izgleda da kineska automobilska industrija nema o čemu da brine dok god ima osigurane nabavke retkog, a za autoindustriju ključnog – platinuma. Zimbabve je drugi najveći svetski izvoznik ovog dragocenog metala.

Dalje, bukvalno stotine hiljada hektara zemlje već je u vlasništvu kineskih poljoprivrednih kompanija, dok se najveći deo nekada lukrativne proizvodnje duvana kanališe za otplatu kineskih kredita. Na dušu Mugabeu, veliki deo gorepomenute zemlje konfiskovan je od belih farmera pod plaštom, očigledno kvazidomoljubne nacionalizacije.

Kineske firme zaposlene su poslednjih godina na nekoliko infrastrukturnih projekata uključujući izgradnju puteva, ugljanih kopova, termoelektrana itd.

Zvanično, trgovinski debalans sa Kinom je prošle godine osiromašio Zimbabve za 150.000.000 dolara, a to deluje gotovo neverovatno kada se vide bogatstva koja idu put Pekinga, a koja su dobrim delom samo otplata u naturi za finasijsku pomoć koju je od 2003. Kina nekoliko puta obezbeđivala Mugabeu kako bi se rešila hronična nestašica struje, energenata, hrane, kao i kreditiranje privatnih inicijativa itd.

Bez obzira na to, 3.000.000 izbeglica odlučilo je da je život u pograničnim izbegličkim kampovima u Bocvani, Južnoj Africi i Mozambiku bolji nego pod represivnim režimom kod kuće. Nacionalna banka je 16. jula objavila inflaciju koja iznosi 2.200.000 odsto! Nestanak struje je redovan, a obroci neredovni. Brojke koje pokazuju broj obolelih od HIV-a i smrtnost novorođenčadi su zastrašujuće: prosečan životni vek je 30 godina!

Za to vreme Robert Mugabe uživa u sigurnosti kineskog radarskog sistema instaliranog u njegovoj rezidenciji koja se procenjuje na 13.000.000 dolara. Flota vojnih aviona iz kineskog uvoza za sada čini nerealnom bilo kakvu mogućnost organizovane pobune, kakve se često viđaju u Africi. Milicija, opremljena od glave do pete robom made in China i trenirana od strane kineskih instruktora, u strahovladi drži Harare i ostale gradove.

Opozicioni lider Morgan Cvangiraj, Mugabeov protivnik na nedavnim izborima, takođe često istupa u stranoj i, koliko može, domaćoj javnosti sa stavovima koji prikazuju kineski kao ključni faktor koji omogućava Mugabeu i njegovoj kliki ne samo ostanak na vlasti već i, eufemistički rečeno, bezobzirno ponašanje prema političkim protivnicima.

Međutim, realno je za očekivati da bi, kako to jedna od osnovnih odrednica kineskog stila diplomatije – „biznis bez politike i uslova“ nalaže, i Cvangiraj bi u budućnosti, kao mogući lider svoje zemlje, bio dobrodošao partner Pekinga. Vrata su i ostavljena otvorena zahvaljujući podršci Kine diplomatskim naporima južnoafričkog predsednika u posredovanju između zavađenih strana koje bi trebalo da rezultira podelom vlasti između Mugabeovog i Cvangirajevog bloka. Do tada, u skladu sa zvezdom vodiljom i prvim principom kineske diplomatije koji glasi „međusobno nemešanje u unutrašnju politiku“, malo zbog geopolitike, malo zbog biznisa, čak je i veto sredstvo da se principijelno podrži nesretna Republika Zimbabve i njena sadašnja vlast, kakva god ona bila.