Čovek sa pet palčeva

Sve se okrenulo naopako. Vest je kada Mesi ne postigne gol. Ako ta „apstinencija“ potraje dve ili tri utakmice, ljudi se zabrinu da se nešto s njim dešava. Jedan je od najuspešnijih igrača svih vremena: postiže gol ili asistira na baš svakoj utakmici i po tome je verovatno bez premca u istoriji fudbala. To je već postalo monotono.

Međutim, statistika nije ono što bi od njega moglo da napravi nekoga o kome će se govoriti da je promenio stvari u ovoj lukrativnoj industriji. Trofeji koje osvaja sa klubom čine ga fudbalerom koji se opasno približio jednom Peleu, Maradoni, Zidanu i Ronaldu.

Oni se od njega razlikuju po tome što su pored klupskih i individualnih trofeja bili najbolji sa reprezentacijama za koje su nastupali.

Tu je Mesi daleko iza njih. Očekivalo se da 2010. godine na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi on krene ka tim „visinama“, ali se to nije dogodilo: tim koji je na terenu predvodio surovo je zaustavila Nemačka, a Mesi se vratio u Barselonu, koja je zapravo njegov rodni dom.

Kao dečak doveden je u Barselonu, u njenu čuvenu fudbalsku akademiju. Mali, zdepast, neugledan, sa šiškama koje su mu padale preko očiju, Mesi je od prvih nastupa za generaciju koju je suvereno predvodio Ronaldinjo pokazao da je u Kataloniju stigao novi kralj, iako je Brazilac u to vreme bio bez premca. Oni koji prate fudbal videli su da se pojavio super klinac koji s loptom može sve da uradi. Za takve sportski komentatori kažu „rodio se s loptom“, „može da pojede loptu“, a nama izgleda da je on, poput svih velikih igrača, zapravo fizički predodređen da s njom uradi ono što niko drugi ne može.

Fudbal je komplikovana igra. Igra se napolju, na travi koja može da bude klizava, suva, teren može da bude blatnjav, močvarast i loptu tešku preko 500 grama treba kontrolisati. I to treba raditi stopalom koje je upakovano u kopačku i više podseća da završetak hokejaške palice nego na deo tela. Mesi je krotitelj lopte, njemu ona ne beži, spojena je sa njegovim levim stopalom, onako kako je to bio slučaj sa njegovim pomenutim prethodnicima. On nije brz ni preterano snažan, nema snažan odraz, ali ima levo stopalo kojim uspeva da uhvati loptu i da s njom radi ono što niko drugi danas u fudbalu ne ume da izvede.

Svi su to već videli nebrojano puta: neko mu doda loptu na 40-ak metara od gola i on krene pravo na odbranu, izgleda kao da ne gleda ko je ispred njega i u većini slučajeva uspeva ili da odigra neverovatan dupli pas ili da jednostavno prođe kroz protivnike i lako poentira.

Da bi mu sve to uspelo, veliku pomoć dobija od tima: Barselona je najveći tim u poslednjih nekoliko sezona, sada se čak govori da je ovaj tim Barselone najbolji ikada i izgleda kako da svi igraju na vrhunskom nivou. Igraju toliko dobro da je pitanje kako uopšte mogu da ne pobede. „Vrte loptu“ po sredini terena, dodaju je beskrajno dugo, menjaju mesta kao u baletu i po pravilu lako iz tog „veza“ prave prilike za gol.

Dok većina timova „gura“ loptu u stranu, na bokove, Barselona ide direktno „kroz sredinu“ i najjači „ovan“ za razbijanje ulaznih vrata tvrđave upravo je Mesi, koji se kao voda provuče kroz najmanju pukotinu.

S druge strane, iako najveći u svom vremenu, Mesi je ostao van svakog skandala: on je samo fudbaler koji svoj posao radi na najbolji mogući način, a sve drugo nije toliko važno. U poređenju sa svojim sunarodnikom Maradonom, koji je pre tridesetak godina počeo internacionalnu karijeru takođe u Barseloni, on je medijski neatraktivan, on je samo fudbaler, najbolji među najboljima u najboljem timu.

Možda će biti potrebno da u jednom trenutku ode u drugi klub i tamo pokaže da nije samo deo jednog velikog sistema, ali dok se to ne dogodi ostaje ponos Katalonije i najveći uzor klinaca koje možda ne primećuju devojčice, ali koji sa loptom žele samo da ponove deo onoga što Lionel pokazuje iz nedelje u nedelju.

foto: reuters