Čovek kojeg neko želi da ubije

Za “Vreme” iz Njujorka

Poruke sa adrese izborne kampanje Donalda Trampa počele su da stižu na mobilne telefone i mejlove stanovnika Njujorka u trenutku kada je policija saopštila da su pripadnici Tajne služba pucali na naoružanu osobu u Vest Palm Biču, a FBI pokrenuo istragu o novom pokušaju atentata na predsedničkog kandidata republikanaca. “Ništa me neće usporiti”, “nikad se neću predati”, stajalo je u kratkom tekstu ispod logoa “učinimo Ameriku ponovo velikom”, potiskujući u drugi plan sve ono što se događalo nakon predsedničke debate sa Kamalom Haris, koja je ogolila najslabije strane njenog političkog rivala.

Poluatomatska puška SKS naslonjena na žičanu ogradu “Internešenel golf kluba” postala je mnogo važnija od Trampovih tvrdnji da imigranti u Springfildu jedu pse, a ime Rajana Veslija Ruta, koji je vrebao bivšeg predsednika sa snajperskim nišanom u žbunju, daleko značajnije od reči republikanskog lidera kako demokrate podržavaju ubijanje novorođenih beba. Svi oni koji su na opskurnim portalima širili laži o Haićanima u Ohaju i izvrtali smisao prava na abortus postali su zaokupljeni novim pitanjem, na koji odgovor nema ni policija: kako je jedan građevinski radnik sa Havaja, koji trenutno ima poslove u Severnoj Karolini, saznao da će bivši predsednik igrati golf u Floridi, i uspeo da mu se približi sa oružjem na par stotina metara?

Činjenica da je Rut svim srcem bio na strani Ukrajine u odbrani od ruske agresije, da je putovao u Kijev, pokušavao da bude dobrovoljac i nastojao da regrutuje druge koji žele da se bore, a Trampa nazivao “budalom” i “glupakom” na koga treba “izvršiti atentat”, dale su novi poticaj svima koji ponavljaju da samo Trampovo ubistvo može sprečiti njegovu pobedu na izborima 5. novembra.

Za razliku od Tomasa Kruksa, koji je ranio Trampa u Batleru, Rut nije stigao da upotrebi oružje bez obzira na to što se šunjao oko terena za golf punih dvanaest sati. Cev njegove puške, koja je virila kroz ogradu, primetio je jedan od pripadnika Tajne službe i pucao u tom pravcu. Napadač je crnom tojotom uspeo da pobegne do puta I-95, koji se proteže od juga Floride do kanadske granice u Mejnu, ali ga je uhapsila policija nakon što su od jedne prolaznice koja je videla šta se dešava u Bulevaru Samit dobili fotografiju registarske tablice. Svima onima koji su skeptično odmahivali rukom usta je zapušio je specijalni agent FBI Džefri Veltri, rekavši da ovo što izgleda kao pokušaj atentata na Donalda Trampa treba uzeti “krajnje ozbiljno”.

RETORIKA I NAPAD

Bez obzira na to što je predsednik Džozef Bajden obećao da će Tajna služba osigurati “bezbednost bivšeg predsednika”, a kandidatkinja Demokratske stranke Kamala Haris rekla da političkom “nasilju nema mesta u Americi”, Tramp je reagovao krajnje sumnjičavo. Njegove prve reči govorile su o ljudima “koji će učiniti sve da nas zaustave”, poručujući svojim pristalicama “da se ne boje” i da on neće “prestati da se bori za njih”. Ubrzo nakon toga otišao je korak dalje. U gostovanju na “Foksu” optužio je Bajdena i Haris za incident na Floridi, tvrdeći da je Rajan Rut verovao u njihove reči i postupao u skladu sa tim porukama, dodajući da je “njihova retorika razlog za to što pucaju na njega”.

Ruku na srce, istina je da Bajden i Haris stalno govore da Tramp predstavlja “direktnu pretnju američkoj demokratiji”, ali ni on im ne ostaje dužan tvrdeći da su “to ljudi koji žele da uniše zemlju”. Da li je gore napadati demokratija ili zemlju, presudiće birači.

Da se Amerika nalazi, kako reče specijalni agent Tajne službe Rafael Baros, “u opasnim vremenima”, potvrdio je i post Ilona Maska, koji je na svojoj platformi Iks napisao da niko “ne pokušava da izvrši atentat na Bajdena/Kamalu”. Bez obzira na to što je Mask to kasnije izbrisao i objašnjavao kako je sve “bilo šala”, federalna agencija koja štiti visoke državne zvaničnike saopštila je da je svesna Maskove objave i da istražuje sve pretnje koje su usmerene protiv njenih štićenika.

POVRATAK STARIM BRIGAMA

No, kada se stišaju strasti oko novog pokušaja atentata, građani Amerike će se vratiti svojim starim brigama. Bez obzira na to što birači govore da će u izboru novog šefa Bele kuće presuditi pitanja ekonomije i inflacije, jedna stvar je više nego jasna: Amerika se izjašnjava o Donaldu Trampu. Od ishoda novembarskih izbora neće zavisiti samo cene u “Volmartu”, iz koga se guraju puna kolica hrane za dvesta dolara, već i to kako će izgledati njihova zemlja. Da li će to biti država na čijem će se čelu nalaziti čovek koji tvrdi da imigranti u Ohaju tamane komšijske kućne ljubimce, ili će zemlja voditi Kamala Haris koja se podsmeva takvim tvrdnjama, ali ne govori dovoljno o svojim političkim planovima. Možda kandidatkinja demokrata nema jasnu sliku kako bi vodila zemlju, ali očigledno zna kako da izađe na kraj sa svojim političkim rivalom, što je i pokazala tokom predsedničke debate u studiju kuće ABC. Bilo je potrebno samo napasti Trampov narcisizam.

Da stvari za Trampa budu još gore, demokrate su danima pre toga najavljivale takvu strategiju, ali umesto da razmišlja kako da se nosi s tim, on je odmarao u svom drugom golf klubu u Nju Džersiju, nonšalantno poručujući da održava redovne sastanke sa svojim timom i da “nema mnogo toga što može da se uradi”. Moguće da je bio u pravu, karakter jeste sudbina, kako su i govorili čelnici Demokratske stranke.

foto: ap

LASKANJA I SUJETA

Sama Haris je na Nacionalnoj konvenciji u Čikagu rekla da svetski tirani i diktatori dobro znaju kako je lako manipulisati Trampom uz pomoć “laskanja i dodvoravanja”, bivši predsednik Barak Obama pričao je o njegovoj “opsednutosti veličinom mase” i “uvrnutim teorijama zavere”, dok ga je Bil Klinton opisao kao osobu koja “neprekidno priča o sebi”. Za razliku od Trampovih savetnika, koji su se uzdali u njegov šarm, tim Kamale Haris je pristupio svemu tome mnogo revnosnije. Na osnovu onoga što se moglo videti, znali su da treba nasrnuti na Trampovu sujetu.

Ostavljajući bez odgovora voditeljevo pitanje o tome zašto Džozef Bajden nije preduzeo ništa da spreči ogroman priliv ilegalnih imigranata, Haris je svalila svu krivicu na republikance jer su onemogućili usvajanje zakona, i počela da govori kako ljudi napuštaju Trampove skupove zbog iscrpljenosti i dosade. U beskrajnom moru onoga što je mogao da kaže o problemu Amerike sa imigracionim sistemom, za šta je direktno odgovorna administracija u kojoj je Haris potpredsednica, Tramp je krenuo putem bez povratka pričajući o svojim veličanstvenim skupovima i sramoti zemlje u kojoj imigranti jedu komšijske kućne ljubimce, a naoružane bande iz Venecuele zavode teror u u Aurori. Pokazao se onakvim kakvim su ga opisivali politički protivnici – opsednutim veličinom mase i sklonim bizarnim teorijama zavere.

Umesto da se fokusira na slabosti vladavine demokrata, od kojih su neke više nego očigledne, bilo da je reč o neprekidnom rastu troškova života ili činjenici da je, na primer, u Springfild, koji ima 58000 stanovnika, naseljeno između 12 i 20 hiljada imigranata sa Haitija, što predstavlja nemali izazov za školski sistem i berzu rada, Tramp je tokom debate bio u defanzivi, trošeći vreme na ekstremističke tvrdnje koje nemaju uporište u realnosti. Ironijom sudbine, kao što je Džozef Bajden tokom njihovog duela pokazao da ne može da vlada situacijom zbog godina, Donald Tramp je otkrio da nije u stanju da kontroliše svoju prirodu, dovodeći u pitanje svoju sposobnost da bude na čelu Amerike. Ako njegovi politički protivnici mogu da manipulišu njim u zemlji, zašto to ne bi pošlo za rukom bilo kome u svetu ko nije prijateljski naklonjen Americi?

Može Tramp sada da ponavlja kako su svi videli njegovu “monumentalnu pobedu nad kamaradom Kamalom Haris u debati”, ali to je tačno koliko i njegove tvrdnje da imigranti jedu kućne ljubimce. Čak i članovi njegove partije javno govore da je to bila “propuštena prilika”, a komentatori na “Foksu” opisuju “tešku noć za Trampa”, u kojoj je Haris bolje vladala situacijom.

Međutim, jedna loša noć za republikanskog lidera ne znači rešenje problema Kamale Haris.

Bez obzira na to što nema dilema da je ona bila bolja u debati, jasno je da to neće suštinski promeniti predsedničku trku. Ruganje političkom rivalu, ironično podizanje obrva i odmahivanje rukom ne mogu da zamene odsustvo jasne političke vizije. Nije dovoljno reći da su ovo izbori između čudaka koji širi bizarne priče o imigrantima i nekoga ko govori o svetloj budućnosti zemlje, suvišno je podsećanje da Kamala Haris nije Donald Tramp niti Džozef Bajden, birači traže odgovore na probleme u kojima se nalazi njihova zemlja. Njen medeni mesec sa biračima je prošao, a suprotstavljanje Trampovim mračnim vizijama Amerike kao nacije u opadanju kroz širenje osećanja sreće mnogima zvuči isprazno. Građani traže više od lepršavih priča priča o demokratama kao “radosnim ratnicima”. Najveći deo strategije Kamale Haris počiva na definisanju sebe kao osobe stabilnosti i kontinuiteta nasuprot neuravnoteženom Trampu, ali je sve teže braniti takvu poziciju napadima na čoveka koga već drugi put u nekoliko meseci pokušavaju da ubiju.

IZJEDNAČENA TRKA

Zbog svega toga je izborna trka, uz blagu prednost koju ima Haris, uglavnom izjednačena, tako da će ključnu ulogu, kako sada stvari stoje, odigrati neopredeljeni birači u Pensilvaniji i Viskonsinu. Među njima je nemali broj od onih koji smatraju da zemlja ide u pogrešnom smeru, što je široko rasprostranjeno razmišljanje stanovnika Amerike. Nije toliko stvar u odsustvu jasne strategije koliko u osećaju da sve može da bude bolje. Jednostavno, građani nisu zadovoljni ekonomijom, visinom inflacije, imigracionom politikom i time što međunarodna scena, u kojoj SAD igra ključnu ulogu, izgleda krajnje neizvesno. Birači nisu spokojni, a Kamala Haris ne nudi jasna rešenja problema.

Stoga je očigledno da ljudi ne podržavaju Donalda Trampa zato što je on dobar kandidat, svima su više nego vidljive njegove mane, slabosti i ograničenja. Najveći deo podrške koju uživa dolazi iz nezadovoljstva postojećim stanjem. Amerika želi promenu.

To je jedna od retkih stvari u kojima bi Donald Tramp mogao da na nekom od svojih skupova citira Džozefa Bajdena: ne upoređujete predsedničke kandidate sa Svevišnjim već sa njihovom alternativom, i mogao bi da bude uveren da niko, ukoliko bi se to dešavalo, ne bi otišao sa njegovog skupa zbog dosade. Jedino što se republikanci i demokrate nikada neće saglasiti oko toga da li je gore biti pretnja demokratiji ili uništavati zemlju, mada ugrožavanje demokratije ruinira zemlju, a bez stabilne države nema ni demokratije. Biračima je jedno gore od drugog.

Jurišna puška SKS

“U žbunju u kojem je bio atentator nađena je puška u stilu AK-47 sa nišanom, zatim dva ranca koja su bili okačena o ogradu i u kojima su bile keramičke pločice i GoPro kamera”, rekao je za američki Nešenel pablik radio šerif Rik Bredšo, napominjući da je osumnjičeni, kako izgleda, imao nameru da snimi ono što se bude dogodilo.

Oružje je, prema krivičnoj prijavi protiv Rota, identifikovano kao puška u stilu SKS – dizajn je malo stariji od AK-47. Obe puške koriste iste metke kalibra 7,62×39 mm, a prema Centru za politiku nasilja, SKS su posebno koristili snajperisti Vijetkonga u Vijetnamskom ratu.

Centar dodaje da su jurišne puške SKS do sada korišćene u više napada na policajce ili ličnosti visokog profila, i to:

– napad u junu 2017. tokom kongresne trening utakmice bejzbola u Aleksandriji u Virdžiniji, kojom prilikom je ranjeno pet osoba, uključujući i tadašnjeg “Biča većinskog doma” Stiva Skaliza i dva policajca Kapitola;

– pucnjava u novembru 2015. na klinici za planiranje porodice u Kolorado Springsu, kada su ubijeni jedan policajac i dva civila;

– pucnjava u Oklandu u Kaliforniji u martu 2009, sa četiri žrtve;

– serija pucnjava u martu 2009. na više lokacija u južnoj Alabami, kada je ubijeno deset ljudi;

– napad na lovački kamp u Birčvudu u Viskonsinu u novembru 2004, kojom prilikom je šest ljudi poginulo, a troje ranjeno.

R.V.