U slučaju da vanzemaljci posete planetu Zemlju u narednih godinu dana, ko će od sedam milijardi trenutno zatečenih Zemljana imati zadovoljstvo i obavezu da ih prvi dočeka? Američki predsednik? Generalni sekretar Ujedinjenih nacija? Poslednji dobitnik Nobelove nagrade za mir? Osvajač najviše medalja na poslednjoj olimpijadi? Predsednik Naučnog saveta CERN-a? Ili pak, predsedavajući Generalne skupštine Ujedinjenih nacija?
Prema informacijama koje su tokom leta prenosili beogradski mediji, upravo to je odgovor – predsedavajući Generalne skupštine UN-a. Budući da je bivši ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić trenutno predsedavajući ovog tela, ako se u narednih 365 dana negde u blizini pojave predstavnici Andromede ili Betelgeza, on će biti prvi pregovarač koji će im se obratiti u ime naše civilizacije. Jeremićeva oprobana platforma „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ mogla bi biti višestruko korisna u prvoj komunikaciji sa vanzemaljskom civilizacijom. S druge strane, obrazovan kao fizičar, Jeremić bi dodatno mogao biti idealan izbor.
Neverovatno zabavna stvar, kako god okrenete. Verovatno je to i bio razlog zbog koga se ova vest, nakon medijskih napisa, očas proširila društvenim mrežama, postajući od letnje priče mala urbana legenda o Jeremiću kako dočekuje Marsovce, tako da ama baš niko nije proverio kako uz mandat predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a uopšte ne ide laskavo zvanje „prvog kontakta“ sa vanzemaljcima. Naime, ne postoji nikakva procedura Ujedinjenih nacija po kojoj je unapred određena osoba za „prvi kontakt“, pa to ne može biti ni predsedavajući Generalne skupštine.
SVEMIRSKI AMBASADOR: Nisu to samo srpska posla. Pre dve godine, sličan slučaj prožimao je svetsku štampu. Naime, prema vestima koje su u septembru 2010. preneli brojni svetski mediji, astrofizičarka iz Malezije Mazlan Oltman je navodno imenovana za ambasadora za svemir Ujedinjenih nacija. Glavna uloga ovog novog UN funkcionera navodno je trebalo da bude prvi kontakt sa vanzemaljcima.
Ujedinjene nacije su odmah demantovale ovu vest kao „besmislicu“. Tih dana je Oltmanova, poznata kao zagovornik teze da bi Ujedinjene nacije svakako morale da koordiniraju jedan takav kontakt, trebalo da učestvuje na panelu u Britanskom kraljevskom društvu o socijalnim i drugim pitanjima u vezi sa vanzemaljskim životom, što je verovatno bio povod za nastanak cele priče. Budući da je još od 1999. godine, u dva mandata sa jednom pauzom, Oltmanova imenovana za direktorku Kancelarije Ujedinjenih nacija za otvoreni svemir, ova institucija je prva demantovala vest o prvom ambasadoru za svemir. „To stvarno zvuči kul, ali moram da demantujem“, rekao je Jamšid Gazijev, portparol ove kancelarije.
Naučnici upućeni u ovu temu dodatno su objasnili da zapravo svemirski ambasador uopšte nije neophodan – ako nekada zaista dođe do kontakta sa vanzemaljcima, on će se nesumnjivo prvo odvijati posredstvom radio ili drugih elektromagnetnih poruka iz udaljenih delova galaksije. Eventualni direktni kontakt je korak koji svakako neće biti prvi u nizu upoznavanja sa potencijalnom drugom civilizacijom. S druge strane, budući da komunikacija ne može da se odvija brže od brzine svetlosti, čekanje na odgovore može potrajati godinama, pa čak vekovima i milenijumima, tako da tu nije potrebna bilo kakva ambasadorska aktivnost.
No, upravo priča o „prvom kontaktu“ u javnost je izbacila ovo malo poznato telo UN-a, koje je uostalom jedan od junaka ove priče o tome ko kontroliše resurse u svemiru. Šta je zapravo Kancelarija Ujedinjenih nacija za otvoreni svemir? Reč je o tipskoj instituciji koja se stara o administrativnom sprovođenju regulative koju je UN usvojila u nekom trenutku: Kancelarija je sekretarijat Pravnog potkomiteta Komiteta za miroljubivo korišćenje otvorenog svemira (United Nations Committee on the Peaceful Uses of Outer Space, COPUOS).
Po mišljenju mnogih koji su komentarisali lažnu vest o svemirskom ambasadoru, kad bi za tim bilo potrebe, ovo bi telo i bilo formalno najpozvanije da bude prvo koje komunicira sa svemircima. S druge strane, Andromeđani i Betelgežani bi se tu odmah upoznali sa suštinom, ako ne svih naših odnosa, onda bar našeg međunarodnog prava – sa činovnicima koji imaju milion strogo definisanih procedura, zatrpanih u rezolucije za ovo i ono, oko kojih su vođeni teški pregovori tačku po tačku, ali tako da su neka od najproblematičnijih pitanja ostala bez konsenzusa i samim tim nedefinisana, bez jasne nadležnosti i sa dobrim delom sveta koji se u to nikada nije uključio prosto zato što su njihovi lokalni parlamenti imali preča i pametnija posla.
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 13. septembra 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
