Države u Evropi se raspadaju mirno, poput Čehoslovačke, ili uz više ili manje krvi, kao Jugoslavija i Sovjetski Savez. Nastaju nove granice, zemlje, menjaju se sistemi, ali posle nekog vremena rane se zaleče i život nastavlja da teče, uz bar neku vezu sa onim što je nekad bilo.
U trećem svetu države umiru temeljno. Zadrže ime i granice, ali to je samo kostur ispražnjen od suštine. Te države umiru bolno, uglavnom trudom velikih sila, potpomognute domaćim stanovništvom. Najčešće je reč o zemljama koje su za ostatak sveta bile poistovećene sa imenima svojih vođa – Libija je Gadafi, Irak Sadam Husein, Sirija Bašar el Asad – ili o državama na mestu važnom za velike imperije, poput Avganistana. Kada diktatori padnu, svet proslavi i odahne, neko vreme priča o svemu lošem što je u toj zemlji bilo, a onda ih zaboravi. Problem je što politika čini samo manji deo života, i što sa umiranjem zemlje nestaje i sve dobro što je u njoj postojalo.
Sećanja na to ostanu samo u glavama njenih stanovnika, koji ih nose po svetu kao teret, jer nikome osim njima više nisu potrebna. Ostanu i u zapisima putnika, doduše retkim, jer granice tih država putnici ne prelaze u velikom broju. Oni koji to učine nikada ne zažale, jer putovanje po takvim zemljama čoveka menja, i to nabolje, ako im priđe bez straha i otvorenog srca. A što se tiče država samih, ono što je bilo loše, kada umru, uglavnom postane još gore, a one se iz trećeg sveta sele u četvrti, od koga je samo korak do potpunog ništavila.
Sirija, 2005. godine
Taksista zastaje na početku mračnog sokaka. „Šta ćete ovde, odvešću vas u neki lep hotel, ima ih mnogo u Damasku. Nema svetla, dva je ujutru, prljavo je, a vi ste sa detetom.“ Putnici ipak zvone na kapiji hostela Al Haramein. Kapija se otvara i bljesne unutrašnje dvorište. Na sredini je fontana, oko nje stabla pomorandži i jasmina i sobe sa velikim prozorima. Nekoliko mladih stranaca sedi u dvorištu oslonjeno na svoje rančeve i puši nargile. Al Haramein se nalazi u tradicionalnoj kući iz 1200. godine. Ima samo jedno kupatilo, i to u podrumu. Vlasnica sa ponosom pokazuje mnogobrojne slike dece ispod stakla na pultu. „Ovo su deca koja su putovala sa roditeljima i spavala ovde, ima ih iz celog sveta. A ovo su slike onih koji su ponovo došli kada su odrasli i putovali sami.“
Ulice Damaska su bučne i prljave, ali lepota ovog grada se otkriva kao i kod Al Harameina, iza visokih zidova i skrivenih kapija. Damask je najstariji stalno naseljen grad na svetu i taj višak istorije se vidi na svakom koraku, najviše u ležernom odnosu prema ostacima velike prošlosti. U starom delu grada, nad uskim uličicama nadvijaju se terase nekada bogatih kuća koje izgledaju kao da će se srušiti, ali tako stoje već decenijama. Mnogo je ljudi po ulicama, čajdžinicama, restoranima. Prilaze strancima, upoznaju se, razgovaraju.
***
U Siriji živi deset odsto hrišćana, a takva konfesionalna mešavina teško se može naći na drugom mestu – hrišćansku zajednicu čine sirijačka, jermenska i grčka pravoslavna crkva, grčki i sirijski katolici, a kao jezici pri bogosluženju koriste se arapski, jermenski, aramejski, grčki… U Damasku je i crkva Sv. Ananija, u kojoj je u hrišćanstvo preobraćen Savle, koji je kasnije postao apostol Pavle. Džamija Omajada, najvažnija u islamskom svetu posle džamije u Meki, podignuta je na mestu gde je bila hrišćanska crkva. Dolaskom Arapa je prostor prvo podeljen, pa je polovina crkve pretvorena u džamiju, a drugu polovinu su nastavili da koriste hrišćani. Kasnije je hrišćanska zajednica svoju polovinu zamenila (kažu, doduše, bez mogućnosti da ponudu odbije) za nekoliko drugih lokacija u starom delu Damaska. Unutar džamije se, po predanju, nalazi glava Jovana Krstitelja, pred kojom dolaze da se pomole i muslimani, koji ga takođe poštuju kao jednog od proroka. Jedan od minareta zove se Isin (Isusov) minaret, i veruje se da će se na njega Isus spustiti na dan strašnog suda.
Vlasnik restorana svojim gostima priča da je nekada bio u Jugoslaviji i tamo imao devojku, i pokazuje krst koji nosi oko vrata. „Ja sam hrišćanin, pravoslavac.“ Na pitanje o suživotu sa muslimanima kaže: „Nije loše, ali nije ni lako biti kap u moru.“
***
Po Siriji se putuje lako, mada su i putevi i autobusi oronuli. Šoferski prostor okićen je zapisima iz Kurana, na retrovizoru visi „Fatimina ruka“ za sreću, ručica menjača je uvezana palestinskom zastavom. Na pitanje kada ćemo stići u Palmiru, vozač širi ruke. „Svi smo mi u Alahovim rukama, pa i ovaj autobus.“ Putnici ustupaju strancima najbolja mesta, kreće razgovor. Na putu ka Palmiri je raskrsnica na kojoj stoji i putokaz za Bagdad. Razgovor na trenutak zamire, kao da je ledeni vetar prostrujao kroz autobus. Nedaleko odatle je restoran sa velikom tablom na kojoj piše „Bagdad kafe“. U Palmiri, u rimskom amfiteatru je u toku proba modernog baleta trupe iz Damaska. U nedostatku turista, vodiči kamila zainteresovano posmatraju mlade, zgodne Sirijke obučene samo u trikoe.
***
Stotinak kilometara zapadno, zelena dolina reke Orontes preseca pustinju u kojoj je Palmira i teče kroz Hamu. Norije, džinovski drveni dolapi za navodnjavanje, prave neopisivu buku na reci. Najstarije norije potiču čak iz petog veka nove ere. Parkovi uz reku su prepuni ljudi, atmosfera je prijatna i opuštena. Ono što upada u oči je veliki broj žena potpuno prekrivenih lica, što je prizor koji se u drugim sirijskim gradovima gotovo ne može videti. Hama je bila najjače uporište Muslimanskog bratstva, koje je 1982. podiglo pobunu protiv oca sadašnjeg predsednika, Hafeza el Asada. U borbama vojske i pripadnika Muslimanskog bratstva tada je poginulo najmanje 10.000 ljudi, a na malobrojnim preostalim starim kućama i danas su vidljivi ožiljci okršaja. „Sve je zaboravljeno, mislimo na biznis, budućnost“, kaže mladić, vlasnik internet kafea.
Mračnim ulicama idemo ka autobuskoj stanici, hvatamo noćni autobus za Jordan. Osećaj je dobar, siguran si kao da hodaš ulicama rodnog grada, i tako u celoj državi. Neki kažu da je taj osećaj sigurnosti najjači u diktatorskim zemljama, jer se narod boji policije. Sećajući se bivše Jugoslavije, taj osećaj čovek ne primećuje dok ga ima, deluje mu kao nešto prirodno, ali tek kada nestane, vidi koliko je značio.
Autobus stiže iz Alepa, pun je, kolevke sa decom poređane su između sedišta. Putnici se zbijaju i nalaze nam dva mesta. „Nemoj bar da pušiš, vidiš kako je zagušljivo, a dete mi spava u krilu“, brecnem se na suseda. „Ma biće joj toplije od dima“, kaže on praćen smehom muškaraca koji dime nad kolevkama svoje dece. Pred zoru, autobus prolazi kroz Deru, blizu jordanske granice. U Deri nema ničeg zanimljivog, samo ljubitelji „Lorensa od Arabije“ sećaju se da je u tom gradu turski oficir silovao Lorensa.
2011: Dera se konačno pročula još po nečemu, tamo je palo najviše žrtava na početku pobune; ispostavilo se da u Hami ništa nije zaboravljeno; u Homsu se ne odmaraju turisti na putu iz Palmire ka Damasku, već grme tenkovi i mitraljezi. Malo je verovatno da će deca čije slike su ostale u Al Harameinu skoro, ako ikad, doći da ostave svoje nove fotografije. A teško i da će hazreti Isa sleteti na minaret džamije Omajada, ma koliko izgledalo da je strašni sud u Siriji već počeo.
Libija, 2002. godine
„Tojotini“ pik-apovi vraćaju se natovareni kamilama, ženama i decom sa suk đume, pijace petkom, glavnog društvenog događaja u gradu. „Ka-ma“, oglašava se Anđela iz nosiljke na leđima. Silazimo sa glavnog puta koji preseca Al Dželat, iza koga pustinja liže seoska dvorišta. Dok supruga odrađuje beskrajne smene u bolnici, ja sam se posvetio gajenju deteta jer sam shvatio da odgovor „Bukra, insh’ Allah“ (Sutra, ako Bog da), na moje svakodnevno pitanje kada ću dobiti obećani posao, u stvari znači „nikada“. Krivudavi sokak vodi ka brdu iza koga moj poznanik Abdul Aziz gaji krdo kamila. Na jednoj kapiji stoje dvojica starijih ljudi, jedan sa slušnim aparatom, verovatno predsednik lokalnog komiteta za ONO i DSZ. Ljutito počinje da me ispituje, uz obilatu upotrebu gestova, ruku i nogu, zbog mog siromašnog znanja arapskog: „Ko si ti, šta tražiš ovde sa tim detetom, kakva bolnica, koji prijatelj i kamile, šta slikaš?!“ Mislim da mi zamera i nošenje bermuda umesto dugačkih pantalona, ali nisam siguran, jezička barijera je povelika. Raspomamljenog komitetliju smiruje drugi čikica: „Jugosloveni su dobri ljudi i naši prijatelji, to je doktor iz bolnice.“ (Nezaslužena slava doktora prati me jer živimo u krugu bolnice u kojoj supruga radi.) Međudržavni incident se okončava dolaskom trećeg meštanina koji se brecne na komitetliju: „Pusti čoveka da ide svojim putem“, posle čega se aktivista pozdravlja pravdajući se da nije razumeo dobro zbog slušnog aparata.
Bliski susreti ovakve vrste su izuzetno retki. Libijci su uglavnom ljubazni, skoro svako prolazeći kolima mahne u znak pozdrava ili se zaustavlja da ponudi prevoz i pomoć, naročito vlasnici novih automobila (sirotinja, opravdano, za prevoz u oronulim kolima traži nadoknadu). Motivi su različiti, neko samo hoće da se druži sa strancima, neko da uđe u krug u kome je puno belih žena nadajući se da će to voditi upoznavanju buduće devojke ili ljubavnice.
Podižući ruku na putu, sa novim prijateljima se može stići bilo gde, duž prelepe libijske obale do Tripolija, starih rimskih gradova Sabrate i Leptis Magne, duboko u pustinju do Gadamesa, „bisera Sahare“. Najveća opasnost je sama vožnja, jer je u Libiji sramota voziti ako nisi pritisnuo papučicu gasa do kraja. Kada se u automobilu oglasi signal koji upozorava da je brzina prešla 130 kilometara na sat, Ramadan samo pojača radio da ne bi čuo signal.
***
Libijski gradovi su puni novih džamija, svi običaji se poštuju, ali „socijalistički islam“ u praksi žmuri na mnoga verska pravila i nekako je opušteniji u odnosu na većinu drugih arapskih zemalja. Možda zato što izvršna komanda uvek pripada zemaljskom vođi, a on ne voli da je iko iznad njega, možda zato što su tvrdi islamisti po zatvorima ili su pobegli u inostranstvo. Malo je onih koji su ostali u zemlji, a i oni se retko usude da glasno izgovore šta misle. U restoranu u gradu Nalutu, u planinama Nafus, za stolom sedi čovek i u rukama vrti upaljač. Posmatra strance i pali cigaretu: upaljač je u obliku njujorških kula bliznakinja u koje je zabijen avion. Kada pritisne avion, plamen izbije iz vrha zgrade.
***
Nervoza raste pred iftar, prvi večernji obrok posle celodnevnog posta u vreme ramazana. Jedini koji se smeje u krugu bolnice je Ahmed, poznat kao „Veseli“, ali njegov smeh i blistave, malo ukočene oči nisu posledica predanih molitvi.
Na svojoj terasi sedi doktor Mohedin i čeka glas mujezina da bi zapalio prvu dnevnu cigaretu. Mohedin je Sudanac, crne boje kože, u Libiji radi već deset godina. On je jedan od retkih Sudanaca koji ovde radi kao stručnjak. Većina njegovih zemljaka u Libiji popravlja i čisti cipele na ulici, obavlja najteže građevinske i poljoprivredne poslove, kao i stotine hiljada ljudi iz Nigera, Čada, Malija, Egipta… U senci ultramodernih kula Burđ al fatah u Tripoliju, kod Tuniske garaže, gde su glavna taksi i autobuska stanica, žene iz zemalja podsaharske Afrike, odevene u nošnje od kojih pamet staje, prodaju na pločnicima afrodizijake. Vazduh bruji od sudara različitih jezika, na krovove kombija koji kreću duboko u Saharu crnopute figure tovare bale s robom.
Kada je Gadafi objavio svoju viziju buduće ujedinjene Afrike, Libija je ukinula vize za sve afričke zemlje. Ubrzo se u Libiju slilo više od milion imigranata. Daleko od toga da se ovde obogate, ali posla i para ipak ima više nego u njihovim nesrećnim postojbinama. Mada je zvanično proklamovana jednakost sa „afričkom braćom“, crni Afrikanci u Libiji baš ne uživaju. Domaćini mahom na siromašnu crnoputu braću gledaju sa prezirom, što zbog boljeg položaja, što zbog umišljene rasne superiornosti. Ozbiljni incidenti su ipak retki, sistem rasne ispade sankcioniše.
2011: Kada je počeo rat, Libiju su prvo napustili stranci iz zemalja koje su imale novca da po njih pošalju avione i brodove. Oni siromašniji su bežali kopnom prema Egiptu i Tunisu, ili hiljade kilometara prema jugu, preko Sahare. Stotine hiljada ljudi je prešlo granice. Svedočili su da su pljačkani, ubijani, mučeni pod optužbom da su bili Gadafijevi plaćenici. Tačan broj nastradalih crnih imigranata je nepoznat, ne zna se ni koliko njih je još po improvizovanim zatvorima širom Libije.
U borbama su učešće uzeli i mnogobrojni islamisti iz Libije, koji su prethodnih godina ratovali na strani Al kaide u Iraku i Avganistanu. Jedan od njih, Abdelhakim Belhađ, postao je komandant vojnog saveta Tripolija kada je grad pao u ruke pobunjenika.
Avganistan, 1972. godine
„Ovde u Avganistanu, u drevnoj zemlji Arijani, Jevreji i Arijevci žive slobodno i mirno jedni sa drugima“, pisao je veliki putnik Zuko Džumhur u svojim Pismima iz Azije. „Ovde se može živeti i bez novina i bez bioskopa, i bez Gradića Pejtona, omađijan živim slikama i prizorima iz sokaka, ošamućen bogatstvom bezistana, opijen mirisima bazara. Tu se na svakom koraku možeš sudariti sa živim čovekom koji je upravo pobegao iz Starog zaveta da u čaršiji za trenutak nešto vidi ili kupi“, pisao je Zuko o Kabulu, napominjući da u tom gradu izlazi 14 dnevnih i nedeljnih listova, mada je svet mahom nepismen, a da se u bioskopima najviše gledaju indijske limunade. Kabul je u to vreme glavni grad hipika, koji su počeli da napuštaju Katmandu jer je počeo da se previše amerikanizira. Zuko kaže da su Avganistanci hrabri i otmeni ratnici koji su u prošlosti naučili da budu nepoverljivi prema strancima, ali da su hipike primili u svoju zemlju. „Spremnost hipika da žive na isti način kao domaća čeljad otvorila je srca ovih gorštaka prema došljacima“, piše Zuko, dodajući da je sedeo sa dvoje hipika celu noć i da se „ukrutio od hašiša“.
U Bamijanu, u centralnom Avganistanu, nalaze se dve figure bude uklesane u stenama, visoke 56 i 36 metara. Pored kipova je na hiljade pećina i ćelija u kojima su vekovima živeli budistički kaluđeri. U napuštene ćelije su se sedamdesetih godina naselili hipici. „Oni ovamo dolaze sa svih strana sveta, ima ih iz Amerike, Australije, Evrope i Jugoslavije… Čitaoče, nemoj se zbuniti kada ovde sretneš plavu ženu u šalvarama uvijenu u crnu bošču sa detetom na leđima koje govori engleski, francuski ili švedski, sa riđobradim divom kanadskog porekla u turbanu i u tiftiku“, pisao je Zuko.
***
Avganistan se 1979. godine, kada je počeo rat, sa stranica putopisa preselio u udarne vesti svetskih medija, na kojima je ostao do danas. Figure bude su talibani demolirali eksplozivom i artiljerijom 2001. godine.
2011: „Odakle ste?“ „Bio sam nekad iz Bamijana“, kaže Ali, pedesetogodišnji Avganistanac. U prošlom životu, Ali je bio mladi oficir. Izgubio je nogu 1985. ratujući na strani vladine vojske protiv mudžahedina, a kada su mudžahedini pobedili, morao je da beži iz zemlje. Proveo je godine u Pakistanu, Iranu, Turskoj. Deset godina je čekao odgovor na zahtev da dobije azil u Grčkoj, i nije ga dočekao. Kroz Srbiju je prošao na putu ka Zapadnoj Evropi. „Idem u neku zemlju, bilo koju, ako neka hoće da me primi.“
