Za „Vreme“ iz Bona
Zvuči kao početak vica: šta se desi kada se demohrišćani (CDU), sa kancelarkom čija je jedina ideja da nekako izgura još jedan mandat, sretnu sa paničnim bavarskim konzervativcima (CSU), neuračunljivim liberalima (FDP) i Zelenima gladnim vlasti, ali ipak uplašenim da će izdati svoje ideje?
Kako da se o izbeglicama dogovore oni koji misle da je dužnost Nemačke da primi nevoljnike i oni koji bi zemlju najradije opasali bodljikavom žicom? Kako da se o klimi dogovore drveni advokati energetskih koncerna i hipici koji sanjaju svet u kojem se svi voze biciklom? Kako o poreskom sistemu da se sporazumeju oni koji poreze vide gotovo kao zločin i oni koji tvrde da zemlji treba još para za još investicija?
„Mislim da je verovatnoća na pedeset odsto – jer neslaganje nije veliko samo tamo gde je to očekivano, kod tema izbeglica i klime“, procenjuje Oskar Nidermajer, viđeni politikolog iz Berlina. Šta je sada to, optimizam ili pesimizam? Agencija DPA, kojoj je politikolog dao izjavu, ovako je protumačila njegove reči: „On smatra da propast koalicije Jamajka nije bezizgledna.“ Nemci su majstori dvostrukih negacija.
PRVO SONDIRANJE: Izbori od 24. septembra doneli su fijasko velikih stranaka i rast malih, posebno desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Kako ostalih pet parlamentarnih stranaka odbacuje bilo kakvu saradnju sa „populistima“, a socijaldemokrate sa istorijski slabim rezultatom u novijoj istoriji nisu htele još jednom da budu mlađi referenti Angele Merkel, ostala je kao realna mogućnost samo koaliciona vlada o kojoj se upravo pregovara.
Prvo je Merkelova htela da prođu pokrajinski izbori u Donjoj Saksoniji polovinom oktobra, pa je tek onda sela za sto sa liderima ostalih partija. To su tek takozvani sondažni razgovori (Sondierungsgespräche) – početno ispitivanje snaga, što bi rekli frazeolozi među fudbalskim komentatorima. To će potrajati još desetak dana, a najdalje do 24. novembra, za kada su Zeleni sazvali partijski kongres na kojem će delegati odlučiti o ulasku u završnu fazu pregovora.
Do sada su se u pregovorima samo nabrajale teme, pri čemu se kod svake pribeleži u čemu se stranke slažu ili ne slažu. Ovako je početne razgovore sažeo harizmatični lider liberala Kristijan Lindner: „Do sada su se rešenja i sličnosti takoreći slučajno pronalazili, jer se radilo samo o tome da se formulišu teme. Sada kreću pravi pregovori.“ Od kancelarke Merkel, koja je za sada čak i za sopstvene standarde neobično ćutljiva, čulo se samo da veruje da će na kraju biti dogovora.
Tu je osobinu Merkelove, da se poput dobro podmazanog vetrokaza ne oglašava već samo prati pravac vetra, oštro kritikovo kolumnista nedeljnika „Cajt“ Ludvig Greven. Pregovori su, piše on, do sada izrodili „različite ceduljice na kojima emisari CDU, CSU, FDP i Zelenih utvrđuju oko čega se (ne) slažu. Šta će Merkelova da načini od toga? Da napravi hrestomatiju omaški četiri stranke koje nisu u stanju da ni u naznakama stvore politiku koja je potrebna zemlji? (…) Za zemlju je fatalno takvo oportunističko odsustvo liderstva.“
Dozirano su sa pregovora curili papiri koji još deluju kao spisak lepih želja, dozirano su po medijima iznošene optužbe na račun onih drugih. Neke od tema za koje je više pregovarača reklo da se na njima lome koplja jesu budžetska i poreska politika, bezbednost, migracije, klima, saobraćaj, obrazovanje, poljoprivreda, evropska politika…
Ako sve ipak protekne tipično nemački (kompromis über alles), onda ćemo bar do Božića gledati ovakav scenario: prvo se svi femkaju, tobože istrajavaju na svojim principima i vrednostima, pokazuju biračima kako su spremni da se za svaku reč i svaki zarez na krv i nož posvađaju. Onda, kada siđu sa branika zareza i formulacija, pokazuju kako su spremni na kompromis jer je u pitanju sudbina zemlje.
Na kraju priče će se verovatno još malo svađati oko ministarskih fotelja, a onda potpisati obiman koalicioni ugovor. Bio bi to korak u nepoznato, u koaliciju koju mediji zbog partijskih boja (crni konzervativci, žuti liberali i Zeleni) od milošte zovu „Jamajka“, a pojedini analitičari „eksperimentalnom koalicijom“.
Sa druge strane, kao strašilo stoji mogućnost novih izbora koji bi mogli da imaju dva, po sadašnje pregovarače, jednako loša ishoda: ili će rezultati biti gotovo identični onima sa kraja septembra (što sugerišu dva ispitivanja javnog mnjenja objavljena pre par dana), ili će AfD ubrati još koji procenat više, pa će sledeći pregovori o vladi biti vođeni u istom sastavu, ali u još većoj žurbi.
ŠTA KO HOĆE I NEĆE: Do epiloga će se još svašta desiti, i Angela Merkel – za koju je utvrđeno da se u pregovorima ponaša manje kao najjači igrač, a više kao moderatorka kojoj je stalo da se makar kako nađe dogovor – imaće mnoge besane noći dok ne pomiri ostale tri stranke.
Prva muka joj je bavarska sestrinska partija CSU, gde se upravo u etapama događa kraljeubistvo. Bavarski ministar finansija Markus Zeder konačno je dočekao svojih pet minuta kako bi svrgnuo sa partijskog trona pokrajinskog premijera Horsta Zehofera. Na saveznim izborima je CSU u Bavarskoj uzeo tek 39 odsto glasova (10,5 odsto manje nego 2013) i velika je panika pred pokrajinske izbore sledeće godine. Sve osim apsolutne vlasti u najbogatijoj nemačkoj pokrajini za CSU je fijasko. Zeder bi što pre da zasedne na čelo stranke, ili makar u premijersku fotelju u Minhenu, a u tome ima podršku većine lokalnih odbora i stranačke omladine.
Jednako je bavarskim konzervativcima važno da u Berlinu proguraju takozvanu gornju granicu za izbeglice. To je još jedna od ideja iz pivnice, kao što je pred prošle izbore bilo uvođenje putarine za strance na nemačkim drumovima. Merkelova je nekako pristala, i sada CDU i CSU zajednički zagovaraju da u Nemačku u toku jedne godine ne sme biti primljeno više od 200.000 ljudi „iz humanitarnih razloga“. Šta bi bilo sa 200.001. koji se pojavi – to niko ne kaže.
Liberali su u Bundestag ujahali predvođeni 38-godišnjim Kristijanom Lindnerom i samo se njegovoj harizmi, govorničkom daru i tvrđem stavu o izbeglicama ima zahvaliti dvocifreni rezultat. Lindner je prvi koji je glasno pomenuo mogućnost novih izbora ako stavovi FDP-a ne budu uvaženi. „Onda idemo u opoziciju. U tom slučaju sam spreman da istrpim bilo kakav udarac. (…) Do koalicije sigurno neće doći samo zato što bi na kraju svi bili iscrpljeni i što se sugeriše da je dogovor nužan.“
Lindneru je važno da budžet ostane izbalansiran (takozvana crna nula koju je progurao dosadašnji ministar finansija, a odskora predsednik Bundestaga Volfgang Šojble), da se ukinu neki nameti i smanje porezi te da nikako ne zaživi ideja francuskog predsednika Makrona o evropskom ministru finansija i zajedničkim garancijama za dugove pojedinih zemalja monetarne unije. Nedeljnik „Špigel“ je pisao da je Lindner bacio oko upravo na resor finansija, ali da su demohrišćani odlučni da mu u tom slučaju izbiju deo nadležnosti tako da za sva evropska pitanja, pa makar se ticala i finansija, bude zadužen recimo ministar spoljnih poslova.
Zeleni su opet u najvećem škripcu – jedini za ovaj sto dolaze iz levog dela partijskog spektra. Rukovodstvo stranke, u kojem su primat nad nepopravljivim levičarima preuzeli takozvani „realosi“, sada mora da pomiri svoju glad za vlašću sa željama stranačke baze da se ne izdaju izvorne ideje Zelenih.
To će ići teško do nikako – u ponedeljak su mediji preneli izjavu kopredsednika Zelenih Džema Ozdemira, koji je priznao da neće biti ništa od gašenja elektrana na ugalj niti od zabrane motora sa unutrašnjim sagorevanjem do 2030, što su Zeleni ranije isticali kao ključne zahteve. Oni su, dakle, već u ovoj fazi pregovara progutali debelu žabu i mala će im uteha biti ako se buduća koalicija, kao što se šuška, konačno upusti u legalizaciju uživanja kanabisa.
„Svi oni se, vođeni taštinom, okreću ukrug i insceniraju nedostojnu predstavu između kraljevskih poziranja na balkonu i tobožnjih prepirki“, kritikuje šef socijaldemokrata Martin Šulc, za kojeg još nije sigurno da će dugo opstati na svom mestu. Ovo sa „poziranjem na balkonu“ odnosi se na fotografije koje procure sa iznurujućih pregovora samo onda kada se pregovarači primaknu prozoru ili izađu na balkon da odahnu.
Da odahnu mogu i svi koji godinama jadikuju zbog rđavih internetskih veza u Nemačkoj i slabe raširenosti širokopojasne mreže. U toj oblasti je, kako ocenjuju brojni novinari i stručnjaci, Nemačka skoro pa zemlja trećeg sveta. Ali u moru trulih kompromisa nazire se i jedan čvrst dogovor: internet će biti brži, jači, a i bolji.
