Životni put je 25. januara 2025. završio deseti svetski šampion, velemajstor sovjetskog amalgama “šaha za mase” i duge tradicije. Taj šahovski Oblomov, pametan, plemenit, talentovan i lenj, izgubio je hladnoratvoski meč stoleća 1972. u Rejkjaviku od američkog vunderkinda Bobija Fišera, “najboljeg predstavniku sovjetske škole šaha”, sebe oslobodio tereta vođstva, a mnoge razočarao, ali je i stekao poštovanje zbog sportskog ponašanja i dostojanstva u porazu
Nekoliko dana uoči blokade Lenjingrada 1941, Boris Spaski, rođen u tom gradu 30. januara 1937. i njegov stariji brat Georgij su hitno evakuisani u selo Koršik u Kirovskoj oblasti. Njihov ešelon je stigao bez žrtava. Onaj pre i onaj posle njega bombardovali su nacisti.
Tamo, u dečjem domu u sibirskom selu Koršik, Boris je sa pet godina naučio da igra šah.
Njegov otac Vasilij, rezervni oficir Crvene armije i građevinski inženjer u civilstvu, za vreme kratkog odsustva 1943. izvukao je decu iz doma i porodicu privremeno smestio u selu Sverdlovski u Moskovskoj oblasti. Svi njegovi najbliži su preživeli rat, ali po povratku u Lenjingrad, njegov otac je napustio svoju trudnu ženu i decu i otišao je kod druge. Borisa, njegovog brata i novorođenu sestru Irinu odgajala je samohrana majka, učiteljica Ekaterina Petrovna.
ŠAH ZA MASE
Borja Spaski je leto 1946. proveo u šahovskom paviljon Lenjingradskog doma pionira u Parku Kirova. Odlazio je u 11 ujutru, a vraćao se kući u 11 uveče. “Kada se paviljon zatvorio u septembru, bez šaha bilo je to kao smrt”, pričao je kasnije.
U to vreme nije bilo neobično da se dečak zainteresuje za šahovsku tablu. Šah su igrali i frontovci i radnici, muškarci i žene i omladina u dvorištima i parkovima za stacionarnim stolovima, u sanatorijumima, u prevozu i na plažama. A svaku partiju je obično pratila gomila kibicera. Zimi su se ponekad postavljali zatvoreni paviljoni za šahiste. Novine su uvele šahovske rubrike.
Mitologija kaže da je u sovjetsko vreme, šah, nekadašnja igra aristokrata, barina i književnika, propagiran kao masovni proleterski sport uz ukazivanje na primer Vladimira Iljiča Lenjina. Jedna fotografija pokazuje kako Lenjin igra šah sa piscem Maksimom Gorkim (i pomalo dosađuje).
Jakov Damskij, komentator nekadašnjeg Gostelradija, opisuje kako je neki Jakov Gerasimov Rohlin u Oblasnom komitetu Rostova podsetio sekretara Oblasnog komiteta na reči druga Lenjina da je šah gimnastika uma. Lenjin to nikada nije rekao, ali sekretar Obkoma pokazuje da klasike dija-mat, dijalektičkog materijalizma, nosi u malom prstu i odmah obećava da će brzo formirati oblasni šahovski savez.
Parola “Šah za mase” je lansirana na Svesaveznom šahovskom kongresu još 1920. Godinu dana kasnije, na turniru u Moskvi su učestvovali svetski poznati šahisti Emanuel Lasker i Hoze Raul Kapablanka.
Ideolog šahovskog pokreta Aleksandar Iljin Ženevski je govorio da je šah u nekim slučajevima čak i više od sporta, da razvija u čoveku hrabrost, snalažljivost, staloženost, volju i što je najvažnije – razvija strateške sposobnosti.
To nije bila boljševička novotarija. Boris Akunjin je u Turskom gambitu kombinovao šahovske tradicije Lava Tolstoja i Vladimira Nabokova, poredivši istoriju zemlje sa šahovskom partijom.
OMLADINSKI ŠAMPION
A Spaski je u šahu napredovao neobično brzo za svoj uzrast. Kao desetogodišnjak, pobedio je u egzibicionoj simultanki najboljeg igrača sveta, Mihaila Botvinika.
Onog Mihaila Botvinika, koji je 1948. pobedio Amerikanca Semjuela Reševskog i bio proglašen za svetionika sovjetske škole šaha. Skoro četvrt veka nakon toga, većina sovjetskih šahista koji su postali svetski prvaci ili finalisti turnira pripadala je “školi Botvinika”.
Spaski je imao samo 11 godina kada je 1948. postao najmlađi omladinski šampion. Sa 16 godina, u Bukureštu 1953. pobedio je svetskog vicešampiona Vasilija Smislova. Kao debitant je 1955. podelio treće mesto na prvenstvu SSSR-a sa Mihailom Botvinikom i budućim svetskim šampionom Tigranom Petrosjanom. Sa 18 godina osvojio je i svetsku juniorsku krunu i postao najmlađi velemajstor do tada.
BOBI FIŠER U MOSKVI
Nekako u to vreme, u Moskvi se pojavljuje jedan namršteni, stalno nečim nezadovoljan američki mladić u običnom džemperu. Sovjeti su već bili zapazili to ćudljivo američko šahovsko čudo Bobija Fišera, koji je 1956. sa samo 14 godina postao senzacija na šahovskom prvenstvu Amerike.
Nakon što je 1956. Fišerova majka Regina Fišer napisala pismo Nikiti Sergejeviču Hruščovu o želji svog sina da poseti SSSR zbog šaha, Fišer i njegova sestra stigli su sledećeg leta u Moskvu.
A kada je predala pismo sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu, majku Bobija Fišera su priveli, ispitali svedoke potkazivače koji su je denuncirali da je poslala dete u komunistički logor, proverili njen bankovni račun i odveli je na psihijatrijsku kliniku na posmatranje.
Regina Vender Fišer, ćerka poljskih Jevreja, rođena u Švajcarskoj 1913, odrasla u Sent Luisu, u Misuriju, pre rata je u Moskvi studirala na Prvom moskovskom državnom medicinskom univerzitetu. Tamo je upoznala Hansa-Gerharta Fišera, nemačkog biofizičara, koji je radio u Institutu za neurologiju, za koga se udala u novembru 1933. U Moskvi su živeli pet godina. Gerhart, član komunističke partije, otišao je u Španiju u građanski rat, a Regina u Pariz gde je postala učiteljica engleskog, pa se vratila u Ameriku 1939. godine.
Kada je u bolnici “Majkl Riz” u Čikagu 9. marta 1943. rodila sina Bobija, Gerhart se, uz španski pasoš, već bio odselio u Čile. Ona je kao samohrana majka odgajala i Bobija i ćerku Džoan.
Bila je politički aktivna. Kasnije je učestvovala i u maršu mira San Francisko-Moskva 1961. tokom koga je upoznala svog drugog muža Sirila Pustana, profesora engleskog, a 1968. diplomu medicine stekla je na Univerzitetu “Fridrih Šiler” u Jeni, u Istočnoj Nemačkoj.
A u Moskvi 1958. njenom sinu, američkom šahovskom vunderkindu, dodelili su automobil, vodiča, prevodioca i nudili mu da poseti Tretjakovsku galeriju i izložbu dostignuća socijalističke ekonomije. Ali, on nije bio impresioniran.
Ujutru je odlazio u moskovski Centralni šahovski klub, vraćao se u hotel na ručak i onda opet tamo, u staru vilu Zimina na Gogolevskom bulevaru, u čijoj je sobi s predrevolucionarnim kaminom bio smešten šahovski klub “Velemajstor”.
“Nemate čak ni čiste toalete”, ponavljao je, “ne idem nigde drugde.”
Prevoditeljka se požalila da taj američki boj sovjetski narod naziva svinjama zato što mu ne daju da igra s Botvinikom.
I Boba Fišera vraćaju kući.
U pismu Šahovskoj federaciji SSSR-a majka Regina se te 1958. izvinila zbog nedoličnog ponašanja svog sina Bobija Fišera.
Komentator Jakov Damskij smatra da je tada možda počela njegova netrpeljivost prema SSSR-u, koja će doći u središte svetske pažnje tokom istorijskog hladnoratovskog spektakla u Rejkjaviku 1972. godine.
ŠAH I KLASICI
U to vreme, kao perspektivni sovjetski šahista, Boris Spaski je imao stipendiju od 500 rubalja, kažu u rangu ministarske plate. Ali, ni očekivanja nisu bila manja.
Jednu od dramatičnijih partija odigrao je u poslednjoj rundi šampionata
SSSR-a 1958. u Rigi, gde je morao da pobedi novu letonsku zvezdu Mihajla Talja da bi se kvalifikovao za međuzonsku titulu svetskog prvaka. Igra je prekinuta posle 45 poteza i pet sati, a oba velemajstora su ostala budna cele noći kako bi analizirali sledeće poteze.
Engleski šahovski majstor Leonard Barden u omažu Spaskom u “Gardijanu” piše da je Boris Spaski bio kulturan, zgodan, miran i da je njegov karakter imao introspektivnu, skromnu i ponekad melanholičnu stranu.
Drugi navode da se nije interesovao samo za šah, već i za istoriju, umetnost i književnost. Platforma kultura.rf pokazuje mnogobrojne primere o tome kako je šah u dugoj dijagonali povezivao aristokratsku, građansku, komunističku, proletersku i NEP-ovsku kulturnu simboliku.
Spaski je recitovao Evgenija Onjegina napamet. Puškin je bio strastveni šahista. Svoju poslednju partiju je odigrao neposredno pred duel sa Dantesom. Šahisti su smišljali šahovske probleme na osnovu stihova iz Evgenija Onjegina: “Izolovani daleko od svih, oni su iznad šahovske table, oslanjajući se na sto, ponekad sede, duboko zamišljeni…”
Šah su igrali i Turgenjev i Lav Tolstoj. Mnogi likovi u Ratu i miru Lava Tolstoja često su sedali za šahovski sto – Nataša i Sonja, i Boris. Napoleon nakon obilaska ratišta kaže: “Šahovske figure su postavljene, igra počinje sutra…” Drugi junak romana, Andrej Bolkonski, nije se složio: “U šahu… lovac je uvek jači od pešaka i dva pešaka su uvek jači od jednog, a u ratu je jedan bataljon ponekad jači od divizije, a ponekad jači od čete”.
U autobiografskoj priči Varlama Šalama Šah i poezija, junak je odlučio da pobedi u šahu suprugu komandanta logora, kojoj su svi tradicionalno predavali partije. “Na kraju krajeva, igram šah. Šahisti ne vole ulizice”, neočekivano je rekla.
Po nalogu Katarine Velike, glavni komornik Stroganov je 1796. godine organizovao partiju šaha za caricu i švedskog kralja Gustava IV. Na livadi sa žutim i zelenim travnjakom, sa živim figurama, slugama obučenim u srednjovekovne nošnje.
Jedna od popularnih pozorišnih predstava “živog šaha” za mase u revolucionarno doba odigrana je u sali Doma sindikata u Moskvi 1936. godine, baš u vreme kada je Mihail Bulgakov završavao pisanje Majstora i Margarite. U tom romanu šah su igrali profesor Voland i mačak Behemot, koji je oživeo šahovske figure i pretvorio konja u žabu da bi zbrkom odložio trenutak poraza. U Beloj gardi Bulgakov piše kako se običan čovek može lako žrtvovati u vremenima velikih istorijskih promena poput razmene pešaka u šahu.
Nabokov je 1970. objavio neobičnu zbirku od 49 pesama i 18 šahovskih problema – koji su “poezija šaha”.
UMALO OSTAP BENDER
U Dvanaest stolica Iljfa i Evgenija Petrova, poglavlje pod nazivom “Međuplanetarni šahovski turnir” je parodija šahovskog buma koji je 20-ih godina prošlog veka zahvatio SSSR od Moskve do najmanjeg “Vasjukija”.
“Šah! Znate li šta je šah? On unapređuje ne samo kulturu, već i ekonomiku! Da li znate da će vaš ‘Šahovski klub Četiri konja’, ako bude pravilno organizovan, moći u potpunosti da transformiše grad Vasjuki?”, reče Ostap Bender naslikavši potpuno fantastične izglede: “Šahovska misao, koja je jedan provincijski grad pretvorila u prestonicu zemaljske kugle, pretvoriće se u primenjenu nauku i izumeće metode međuplanetarne komunikacije. Signali će leteti sa Vasjukija na Mars, Jupiter i Neptun. Komunikacija sa Venerom će postati laka kao prelazak iz Ribinska u Jaroslav…”
Borisa Spaskog je prijatelj, poznati glumac Nikolaj Ribnikov, jednom nagovorio da kod sovjetskog reditelja Leonida Gajdaja ode na audiciju za ulogu Ostapa Bendera. “U studiju Mosfilm su me našminkali i dali mi tekst. Odglumili smo neku scenu. Rekao sam: ‘Ovo neće uspeti!’”
SMRT ALEKSANDRA ALJEHINA
Objasnio je da uloga nije uspela jer mu se nisu svideli autori romana Dvanaest stolica, sovjetski satiričari Ilja Ilf i Jevgenij Petrov: “Kako oni prikazuju Kisu Vorobjanjinova, vođu plemstva? Karikaturalni tip. Ne mogu im oprostiti to. Znate li ko su bili vođe plemstva? Figure! Vođa Voronješkog plemstva je bio Aljehinov otac!”
Aleksandar Aljehin, sin poslanika Državne dume, bio je prvi ruski šampion sveta, kome je ruski car Nikolaj II, kao pokrovitelj Petrogradskog turnira 1914. dodelio titulu velemajstora, kao i ostaloj četvorici učesnika turnira – Emanuelu Laskeru, Kapablanki, Frenku Maršalu i Zigbertu Tarašu.
On je pobedio i na prvom sovjetskom prvenstvu u Moskvi na Sveruskoj olimpijadi, pa je 1920-ih dobio dozvolu da napusti RSFSR, ali mu je kasnije zbog antiboljševičkih izjava oduzeto državljanstvo, a na njegovu molbu za oproštaj i povratak u domovinu nisu odgovorili.
Posle napada Nemačke na Francusku Aljehin se dobrovoljno prijavio u francusku vojsku, pa je bio zarobljen, pa napisao dva antisemitska članka i učestvovao na nacističkim turnirima u Nemačkoj i u okupiranim zemljama, po Karpovu, navodno, zbog sporazuma koji mu je omogućio da spase svoju ženu Jevrejku.
Aljehin je 25. marta 1946. pronađen mrtav u hotelskoj sobi u Estorilu u Portugalu, zavaljen u stolici pored stola na kojem su stajali tanjiri i šahovska tabla.
Kao uzrok smrti navedeno je ili njegovo gušenje komadom mesa ili srčani udar, a tačne okolnosti su predmet rasprave.
A Aljehinu je 23. marta 1946. navodno bio dostavljen telegram kako je postignut dogovor da igra meč protiv Botvinika u Engleskoj, pod pokroviteljstvom Britanske šahovske federacije.
Spaski je smatrao da je Aljehin ubijen zbog saradnje s nacistima – i da je on jedini šahista koji je dočekao smrt s titulom šampiona.
NOVINE LAŽU, A “PRAVDA” JOŠ VIŠE
Visoki partijski funkcioneri nisu voleli Borisa Spaskog zbog njegovog ponašanja, prilično različitog od stereotipa karijeriste iz sovjetskog doba.
Pre odlaska na neki međunarodni turnir, Spaski je u partijsku komisiju koja izdaje karakteristike potrebne za putovanje došao u jarko crvenom odelu, sa žutom svilenom maramom omotanom oko vrata.
“Что это за попугай к нам прилетел? (Kakav nam je to papagaj doleteo?)”, upitala je jedna drugarica s dugim partijskim stažom.
Spaski je drsko održao kratko predavanje o modi.
Sve je moglo da se završi mirno, čak i veselo, da neko nije zamolio Borisa Spaskog da opiše situaciju u Italiji (u to vreme su sve novine pisale o sicilijanskoj mafiji). Spaski je počeo detaljno da priča o situaciji u Holandiji.
Predsednik komisije za karakteristike ga prekida: “Ali niste razumeli pitanje: pitali su vas za Italiju”.
“Ne, savršeno sam razumeo, ali poslednji put sam bio u Holandiji. Navikao sam da delim svoje utiske o onome što sam video svojim očima.”
“Novine ne čitate?”
“Oprostite, ja sam po obrazovanju novinar i ko bi, ako ne ja, trebalo da zna koliko vrede naše novine. Nažalost, lažu češće nego što ne lažu”, odgovorio je Spaski koji je inače 1955. diplomirao novinarstvo na Lenjingradskom univerzitetu.
“I Pravda?”
“Pravda, još više!”
Sekretarka Šahovskog saveza Vera Tihomirova je uspela da ubedi partijske zvaničnike kako je Boris Vasiljevič, doduše, malo drsko duhovit, ali ideološki lojalan.
Boris Spaski je kasnije, u intervjuu za “Sankt-Peterburgskije Vedomosti” 2018, objašnjavao: “Uvek sam bio nezavisna osoba. Morao sam 1963. da se preselim iz Lenjingrada u Moskvu”. Neki funkcioner Bondarevski mu je tada rekao: “KGB je previše zainteresovan za tebe, gubi se odavde!”. KGB je, kako se tvrdilo, imao debelu fasciklu kompromitujućih informacija o Spaskom.
U društvu prijatelja imitirao je Brežnjeva i Botvinika, čak i Lenjina. Kažu da je bio odličan imitator. U razgovoru je često bio ironičan.
Lokalni rostovski partijski rukovodilac je referisao Centralnom komitetu Komunističke partije u Moskvi da je na susretu s publikom u gradu Šahti 1971, objašnjavajući zašto ne igra na šampionatu SSSR-a, Spaski rekao da je nagrada za prvo mesto samo 250 rubalja, dok je on za prvo mesto na turniru u Santa Moniki 1966. gde je pobedio Bobija Fišera, dobio 5.000 dolara.
Sam Spaski je pozdravio “Praško proleće” i izražavao ogorčenje zbog uvođenja trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku 1968. A odbio je da potpiše kolektivno pismo podrške članu Komunističke partije SAD crnoj levičarki Anđeli Dejvis, Crvenoj Anđeli, protiv koje se u Americi tada vodio proces.
Neki su ga povezivali sa generacijom šezdesetih pesnika Jevgenija Jevtušenka i književnika Vasilija Aksjonova, autora Generacije zime – dok su drugi našli zajednički jezik između tog perspektivnog šahiste i pesnika Josifa Brodskog, koji je 1963. osuđen za društveni parazitizam jer nije mogao da dokaže da je pesnik. Omiljeni pisac Spaskog je bio Dostojevski.
Kada je početkom 1970-ih, partijski funkcioner Jevgenij Tjaželjnikov grupi sovjetskih velemajstora na nekom prijemu nadahnuto govorio o potrebi da sportisti idu među obične radnike i tako daju doprinos izgradnji komunizma, nepartijac Spaski je prešao na Botvinikovu francusku odbranu e2-e4 e7-e6: “Izgradnja komunizma nije za mene”.
U izveštajima iz onog doba se pominje da je Spaski jednom negde u Rostovu javno rekao da bi on, da nije šahista, postao sveštenik! Njegov deda po ocu, oficiru Crvene armije, je, inače, bio pravoslavni sveštenik Vladimir Spaski, član Državne dume 4. saziva, izabran 1912. godine iz stranke takozvanih černosotinaca (Чёрная Сотня, Crna stotina, krajnje desna grupacija u Rusiji 1904–1917).
Vladimir Spaski je preživeo progon sveštenstva u ranom SSSR-u, ali je umro u poodmaklim godinama od batina koje su mu naneli nemački vojnici tokom okupacije Kurske oblasti.
Znatno kasnije, 2006. u jednom intervjuu Boris Spaski je opisao sebe kao pravoslavnog hrišćanina, monarhistu i ruskog nacionalistu, koji veruje da je veličina Rusije povezana sa delovanjem njenih vođa kakvi su bili ruski carevi i dodao da ga u modernoj Rusiji čini srećnim to što se crkva vraća u život…
Ako je dozvoljeno izražavati se u nategnutim paradoksima, ispalo je da je u Rejkjaviku 1972. na komunističkoj strani dramatične poteze povlačio unuk černosotinca, a na strani antikomunističkog bloka – dete komunista…
Nastavak u slećem broju:
Saga o Rejkjavku; Visocki, francuska supruga ruskog porekla, ford mustang i ostalo; Revanš stoleća u organizaciji gazda Jezde; Razvod od Francuskinje
Predsednik Kine Si Đinping je ocenio da u trgovinskom ratu nikada nema pobednika i da EU ima ključnu ulogu u obezbeđivanju svetske ekonomske stabilnost
Hrvatska Kancelarija za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala sprečila je nastup Mileta Kekina u Zappa bazi u Beogradu u subutu. Za šta je optužen frontmen Hladnog piva i krtičar desnice
Istraživanje o autizmu u SAD će predvoditi Dejvid Gajer, čovek koji je u više navrata tvrdio da postoji veza između vakcina i autizma
Prošlo je tačno 40 godina od smrti Enver Hodže, staljinističkog diktatora iz Albanije. Za vreme svoje vladavine pretvorio je Albaniju u jedno od najizolovanijih područja na svetu. Neke posledice se osećaju i danas
Pao je dogovor – kancelar Nemačke definitivno postaje Fridrih Merc. Dočekuju ga ankete prema kojima je desničarska AfD još jača, dočekuju ga Trampove carine, ali i sve glasniji pozivi da se Nemci spreme na totalni rat sa Rusijom do 2029. godine
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Gde je Šešelj stao, Vučić nastavlja. Zašto je članica Glavnog odbora SPS-a Ana Grozdanović zaslužila funkciju ministarke pravosuđa u vladi dr Macuta? I šta režim želi postići staljinističkom kampanjom zastrašivanja
Ovo su poslednji dani kada postoji šansa da velika pobuna u Srbiji ne prođe uzaludno i bez političkog rezultata. Ako prođe tako, režim će krenuti u još jaču odmazdu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
