Kurdi su narod persijskog porekla koji danas u najvećem broju živi na teritoriji istočne Turske, zapadnog Irana i severnog Iraka i Sirije. Tačan broj Kurda se ne zna. Turske vlasti tvrde da ih je u ovoj zemlji pet miliona, Kurdi da ih ima dvadeset, a nezavisni izvori navode da ih je u Turskoj oko 13 miliona, u Iranu oko šest, u Iraku četiri, u Siriji milion. Ukupno Kurda ima preko 25 miliona, što ih čini najvećim narodom na svetu koji nema svoju državu.
Pominju se još u trećem veku, kada je persijski vladar Artaban V pisao svom pobunjenom vazalu Ardaširu: „Prevršio si meru i sam si dozvao svoju zlu sudbinu, ti Kurde koji si odrastao u šatorima Kurda…“ Kroz istoriju su se Kurdi najviše bavili nomadskim stočarstvom, ratarstvom i zanatstvom. U Istanbulu su danas kurdski pekari posebno cenjeni. Imaju bogatu književnost, prepunu junačkih epova, bajki i basni. Govore nekoliko dijalekata zapadnoiranskog jezika koji je blizak persijskom, sa uticajima turskog i arapskog. Najpoznatiji Kurd bio je legendarni Saladin, pobednik nad krstašima, osvajač Jerusalima, vladar Egipta i Sirije.
Čast i ponos su kod Kurda važne reči, oružje je deo svakodnevice. Jedna kurdska poslovica kaže: bodež je brat, oružje, rođak. Poznati su po borbenosti i neprihvatanju tuđe vlasti. Stara kurdska priča kaže da je nekada davno persijski kralj u planinama Kurdistana prošao pored vrapca i nije mu ukazao pažnju. Ljut zbog takvog nepoštovanja, kurdski vrabac se nakostrešio i dreknuo na kralja: „Popišam se na grob tvoga oca!“
Arapi su ih islamizirali u VII veku, ali su Kurdi stalno podizali ustanke protiv kalifa. Pod Mongolima su bili u XIII i XIV veku, a sto godina kasnije na teritoriji na kojoj žive Kurdi ratovali su za prevlast Turci i Persijanci. Kurdi su se borili i protiv šaha i protiv sultana. U vreme dok su bili pod Turcima veliki broj ih je bio u turskoj janičarskoj vojsci. Na strani Turaka učestvovali su u borbama protiv Jermena u Prvom svetskom ratu u kojima su Jermeni desetkovani, ali ih je zajedničko stradanje od Turaka kasnije učinilo saveznicima.
Prate ih priče da su skloni unutrašnjim podelama, što ih je činilo dobrim „materijalom“ za manipulisanje, i od strane velikih sila i od strane suseda. Često se šale na račun svojih deoba i borbi za vlast, kao u vicu o izborima u Kurdistanu, kada hodža nailazi na dva čoveka koji se klanjaju pred glasačkom kutijom. Zgranut, vikne na njih: „Zašto se klanjate kutiji, bezbožnici?“ „O, hodžo, desilo se čudo. Celo selo je glasalo za Kasema, a pobedio je Jusuf!“
KURDSKA DRŽAVA: Na konferenciji u Sevru, održanoj 1920, posle Prvog svetskog rata, velike sile su dale dozvolu za proglašenje nezavisnosti Kurdistana uz uslov da taj proces bude postepen. Tri godine kasnije, osokoljena uspesima Ataturka, Turska odbija da to prihvati. Kurdistan je podeljen između Turske i novostvorenog Iraka, koji je bio pod vlašću Britanije, a kurdski ustanci u Turskoj dvadesetih i tridesetih godina ugušeni su u krvi. Slično se dešava i posle Drugog svetskog rata. Istina, tada je u Mahabadu, na teritoriji današnjeg Irana, osnovana prva i jedina kurdska država, ali je opstala svega 327 dana. Podršku joj je u početku dao Sovjetski Savez, ali se kasnije predomislio i priklonio šahu, koji je silom ugušio pobunu.
U Ustavu Iraka iz 1958. navedeno je da je Irak država dva ravnopravna naroda, Arapa i Kurda, ali ravnopravnost nije otišla dalje od papira pa su se irački Kurdi 1961. digli na ustanak. Posle 13 godina borbi vladajuća BAAS partija donela je odluku o stvaranju autonomne regije za Kurde, čije je sedište bilo u Irbilu. Posle sporazuma sa Iranom, koji je podržavao iračke Kurde, nastalo je kratkotrajno zatišje.
Iranski Kurdi su u vreme pada šaha Reze Pahlavija 1979. godine pomislili da je to šansa za dobijanje autonomije. Posle dizanja pobune protiv Homeinija i novi režim se surovo obračunao sa Kurdima.
U vreme iračko-iranskog rata (1980–1988) najžešće borbe su vođene na teritorijama naseljenim Kurdima. Obe strane su optužile Kurde za saradnju sa neprijateljem. Sadam Husein upotrebio je hemijsko oružje pobivši na hiljade kurdskih civila, ali Zapad je ćutke prešao preko ovog masakra, jer je tada podržavao Huseina u borbi protiv nove iranske vlasti.
U prvom zalivskom ratu 1991. Kurdi su se opet borili protiv Sadama, podstaknuti od zapadnih saveznika. Zapadna alijansa zaustavila se pred Bagdadom, a potom povukla, dozvoljavajući iračkoj vojsci da bes zbog poraza iskali na Kurdima. Više od dva miliona ih je tada moralo da pobegne u Tursku i Iran. Tek posle toga su SAD uspostavile zonu zabranjenog dejstva za iračku vojsku na kurdskim teritorijama.
Za stradanja Kurdima nisu bili neophodni samo spoljašnji neprijatelji. Između dve kurdske partije koje deluju na severu Iraka, Kurdistanske demokratske partije Masuda Barzanija i Patriotske unije Kurdistana Džalala Talabanija, 1994. je izbio pravi rat koji je doneo novi talas izbeglica. U toku sukoba su obe strane u pomoć pozivale i krvne neprijatelje, tursku i iračku vojsku.
Za vreme američko-britanske intervencije u Iraku 2003. Kurdi su bili jedan od odlučujućih faktora za rušenje Sadama Huseina, i konačno došli na korak do dobijanja države. Džalal Talabani postao je predsednik već nestajućeg Iraka, a kurdska autonomna oblast je počela da deluje kao gotovo samostalna država, kojoj nedostaje još samo zvanično priznanje.
KURDI U TURSKOJ: Žestoka borba turskih Kurda za autonomiju (ili nezavisnu državu) trajala je od 1984. do 1999. godine. Kurdi su tvrdili da se politika turske države prema njima svodi na negiranje njihovog identiteta, namerno zapostavljanje regiona u kome oni žive u siromaštvu, zbog koga dolazi do raseljavanja i asimilacije. Turska vojska je svakog proleća kretala u tradicionalnu ofanzivu protiv kurdskih pobunjenika na jugoistoku zemlje, redovno ulazeći i u severni Irak.
Abdulah Odžalan, vođa Radničke partije Kurdistana, koja je predvodila borbu u kojoj je u ratnim sukobima, terorističkim napadima i atentatima za 15 godina poginulo preko 35.000 ljudi, uhapšen je 1999. godine. Odžalanu je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom, koju provodi u zatvoru na ostrvu Imrali u Mramornom moru. Mada su se povremeni sukobi Kurda i turskih vlasti, demonstracije i atentati nastavili, u narednim godinama su obe strane, korak po korak, počele da snižavaju tenziju, a predvodnici omekšavanja odnosa bili su turski premijer Erdogan i Odžalan. Javna tajna u Turskoj bila je da svi važni koraci u tom procesu idu preko Odžalana.
Odžalan je ovih dana iz zatvora poručio, i to posle predsedničkih izbora na kojima je pobedio Redžep Tajip Erdogan, da je krvavi tridesetogodišnji sukob Kurda i turske vlasti „ključnim demokratskim pregovorima došao u fazu u kojoj bi mogao da se okonča“ i da je na pragu „istorijski događaj“.
