Truckanje je neizdrživo. Put je pun rupa. Autobus ide sporo. Bukvalno vas od svega toga zaboli glava. Najednom sve se menja. Ispred grada Dabata u Etiopiji pod točkovima je konačno asfalt. Vožnja postaje laka, udobna, autobus ide duplo brže. Na rubu puta stoji kineski radnik i maše putnicima.
Ovako reporter nemačkog „Velta“ započinje članak pod naslovom „Kineski investitori pokupovali pola Afrike“. I objašnjava: dok Evropa ulaže novac u afričke škole, bolnice i bunare, Kina ulaže u velike infrastrukturne projekte. Logika je jednostavna: Da bi skupe afričke sirovine došle do Kine, a jeftina kineska roba do Afrike, potrebne su luke, železničke pruge, asfaltirani putevi… Procenjuje se da zbog čestog nestanka struje afričke firme u proseku gube oko 12,5 odsto prihoda godišnje, a žetva često propada, jer zbog loše infrastrukture ne može na vreme da se preveze.
Prošle godine je petom kinesko-afričkom sastanku na vrhu u Pekingu prisustvovalo pedesetak afričkih šefova država i vlada. Predsednik Kine Hu Đintao obećao je do 2015. godine dvadeset milijardi dolara investicija, pre svega u infrastrukturu i poljoprivredu. Dok su Evropa i Sjedinjene Američke Države u finansijskoj i ekonomskoj krizi, trgovinska razmena između Kine i afričkih zemalja se od početka veka utrostručila, pa je 2011. iznosila oko 166 milijardi dolara. Pretpostavlja se da je te godine preko milion Kineza boravilo u Africi. Samo u Kejptaunu živi oko 10.000 Kineza. U međuvremenu i oko 200.000 Afrikanaca radi u Kini, pre svega u maloprodaji.
Do juna 2012. kineski investitori uložili su oko 45 milijardi dolara u afričke zemlje, prevashodno u finansijski sektor, rudarstvo i eksploataciju sirovina. Kineske vlasti tvrde da u firmama koje rade u Africi zapošljavaju 85 odsto domaće radne snage.
Zapad nemoćno gleda širenje kineskog uticaja na afričkom kontinentu. Kritika je već poznata: Kinu ne zanimaju ni ljudska prava, ni demokratija, niti ekologija, već, tobože, samo gruba eksploatacija sirovina. Zapadni mediji za primer uzimaju režim Roberta Mugabea u Zimbabveu, gde je trgovinska razmena sa Kinom u 2011. porasla za 62 odsto. Ona u proseku na kontinentu poslednjih godina raste za 32 odsto.
Stvari mogu da se posmatraju i drugačije. Pojedini afrički ekonomisti kažu da kineske investicije pružaju nadu afričkim zemljama, da kineski biznismeni pregovaraju tvrdo, ali da ne drže nikakve moralne pridike, ne postavljaju nikakve političke uslove, da Kina vodi politiku „nemešanja u unutrašnje poslove“, da afričke partnere tretiraju kao ravnopravne, a ne pokroviteljski, kao „beli čovek“. Kina hoće u Africi bakar, cink, boksit ili gvožđe i drvo, a zauzvrat afričkim vlastima – i za sopstvene potrebe transporta – gradi mostove, železničku prugu, aerodrome, fudbalske stadione… Čist račun, duga ljubav.
Na primedbe Zapada da Kina „nema dobre namere“, te da se Kinezi ponašaju kao razbojnički kapitalisti, koji eksploatišu Afriku, afrička elita ironično primećuje: „A šta ste vi do sada radili?“
BUĐENJE BARAKA OBAME: Alarm se konačno uključio i u Vašingtonu. Krajem juna predsednik SAD Barak Obama posetio je Senegal, Južnu Afriku i Tanzaniju. Deviza posete: SAD ne smeju da dozvole da ih Kina u Africi izbaci iz igre.
Otkako je Obama, čiji je otac poreklom iz Kenije, prvi put izabran za predsednika SAD, jedva da je proveo 24 časa u zemljama južno od Sahare. Imao je druge spoljnopolitičke prioritete: okončavanje ratova u Iraku i Avganistanu; Sirija, Iran i Severna Koreja su večito na dnevnom redu; Arapsko proleće zamrsilo je geostratešku politiku; svetska finansijska i ekonomska kriza postala je centralna tačka zapadne politike; strateški se Obama okrenuo Aziji…
„Ako SAD ne preuzmu vodeću ulogu u Africi, ubrzo ćemo biti potisnuti u ovom veoma bitnom delu sveta“, izjavio je Ben Rods, zamenik savetnika za bezbednost. SAD ne smeju da se povuku u trenutku, kada druge nacije tamo povećavaju investicije i etabliraju se na tržištu. Istakao je Kinu kao privrednog konkurenta u Africi.
Neki smatraju da se Obama isuviše kasno probudio, da su SAD afričku trku sa Kinom već izgubile. Prošle godine je trgovinska razmena Afrike i Kine iznosila oko 200 milijardi dolara, a sa SAD samo 95 milijardi dolara. Fokus Obamine mini turneje u Africi bio je, shodno tome, na ekonomiji.
Neki mediji govore o „hladnom privrednom ratu“ na afričkom kontinentu. I ako kineske investicije daleko prevazilaze američke, i dalje je politički i vojni uticaj SAD veći. Sa armijama 35 afričkih država SAD sarađuju u „ratu protiv terorizma“. U Africi je angažovano preko 3000 američkih vojnih i bezbednosnih savetnika. Iz Džibutija, Etiopije ili Nigera poleću američke bespilotne letelice. Diplomatski su SAD pomogle rađanju nove države Južni Sudan, a aktivno su se angažovale da se prevaziđu nemiri u Gvineji i Obali Slonovače i da ove zemlje krenu putem demokratije po zapadnom modelu. Na tom planu SAD od Kine još uvek ne preti opasnost.
Navodi se da Kina nema nikakvih problema sa autokratskim režimima u Sudanu ili Kongu, da je ne zanima ulaganje u stabilne institucije.
Nisu više samo afričke sirovine interesantne za zapadnu i kinesku ekonomiju, za Brazil ili Indiju, već i izvoz u Afriku: u Africi je nastala srednja klasa koja broji oko 350 miliona potrošača i koja stalno raste – pripadnici afričke srednje klase zarađuju između dva i dvadeset dolara dnevno. Od 54 afričke zemlje, 26 ima srednji prihod za tamošnje prilike. Procenat afričkog stanovništva koje živi u siromaštvu pao je sa 51 odsto u 2005. na 39 odsto u 2012. godini. Raste gradska potrošačka klasa – danas oko 40 odsto Afrikanaca živi u urbanim područjima, što je sličan procenat kao u Kini.
ČETVRTI IGRAČ: I japanska ofanziva protiv globalnog uticaja Kine stigla je u Afriku. Početkom juna održana je u Jokohami peta Tokijska međunarodna konferencija o razvoju Afrike. Pre pet godina Japan je Africi obećao 1,3 milijarde evra godišnje kao razvojnu pomoć. Ove godine je za narednih pet godina odobreno čak 10,7 milijardi evra. Javne i privatne investicije trebalo bi da dosegnu 25 milijardi evra.
Iza japanske velikodušne pomoći krije se trostruka kalkulacija: treba suzbiti uticaj Kine u Africi i ugledati se na to kako su Kinezi sebi otvorili put do afričkih sirovina; finansijska pomoć Africi u obliku izvoza japanske robe na Crni kontinent treba indirektno da se vrati; umesto donacija, Japan hoće da ulaže u poslovno partnerstvo. Obim trgovinske razmene Japana sa Afrikom je pet puta manji od kineskog. Samim tim Kina ima i veći politički uticaj u Ujedinjenim nacijama i može da računa na širu podršku u svojim sporovima sa Japanom.
Japanske velike donacije vezane su, međutim, za ugovore koje bi japanske firme trebalo da dobiju u razvoju infrastrukture, pored puteva, železnica i luka, Japanci su zainteresovani za izgradnju brana i energetskih centrala. Tokio planira da do 2020. godine utrostruči izvoz u Afriku i pri tome računa na pomoć Svetske banke.
Evropa je u Africi već duže vremena u defanzivi. Udeo zapadne Evrope u međunarodnoj trgovini sa Afrikom je u poslednjih tridesetak godina sa 51 opao na 28 odsto. I Evropska unija je od 1995. godine uložila preko razvojnih fondova preko sedam milijardi evra u izgradnju puteva u Africi. Nedavno je Evropska komisija upozorila da ti putevi propadaju jer se ne održavaju.
