„Nisam poznavao Beč pre rata, sa Štrausovom muzikom, glamurom i njegovim lakim šarmom. Konstantinopolj mi je više odgovarao. Upoznao sam ga tek u klasičnom razdoblju crnog tržišta. Švercovali smo sve što su ljudi tražili i za šta su hteli da plate. Sad, to privlači i amatere, ali oni se ne mogu meriti s profesionalcima. Grad je podeljen u četiri zone. Svaku je okupirala jedna sila. Amerikanci, Britanci, Rusi i Francuzi. Ali centar grada je bio međunarodni. Nadzirala ga je međunarodna policija. Po jedan član od sve četiri sile. Divno! Kakve su nade imali, sve sami stranci i nijedan od njih ne govori istim jezikom. Tek površno poznavanje nemačkog. Dobri momci su u celini dali sve od sebe, znate. Beč ne izgleda ništa gore od mnoštva evropskih gradova. Malo bombardovan. Čekajte, hteo sam da vam pričam o Holiju Martinsu, Amerikancu koji je došao u posetu prijatelju. A on se zvao Lajm, Hari Lajm. Martins je bio švorc i Lajm mu je ponudio nekakav posao. I evo ga, jadničak, srećan kao ševa, bez ijednog centa.“
Stigosmo tako u Beč, svega nedelju dana pre Božića. U grad dvorske raskoši i ulične luminacije, najšarenijih božićnih vašara, u grad careva i carica, koncerata, sahera, koji izgleda tako kao da nikad sa vrha ni silazio nije do dna. Kao da nikad nije imao svoje male uboge, deklasirane genije, talente, lopove, bez morala, željne krupnih zalogaja i skotrljane u blato. A istinska fascinacija njime bila je sasvim druge prirode. Za svagda ju je zacrtao Kerol Rid još 1949, i Orson Vels iste posleratne godine, kao i Martins, Ana, Kurc i Popesku, ili onaj Kalovej što ne voli da ga zovu po irski Kalahan. Kao i baš svi drugi. Možda, ali samo možda, još negde postoji film koji ima toliko izjednačen identitet sa svojim gradom kao što ga ima Treći čovek sa Bečom. A možda i ne postoji. Kako god, ispostavilo se da nismo ni prvi, ni jedini, godinama kojekakvi ludaci dolaze u Beč s jednim ciljem: fizički locirati mesta, puteve i tačke – neobeležene ikone grada o kojima niko ne zna ništa, ni vodiči ni turisti, a verovatno ni same Bečlije. I pored toga što su se na njima izgovarale istorijske replike, ukazivale izdužene senke, do perfekcije ukrštale linije svetlosti, odzvanjao i gubio eho ubrzanih koraka, otkrivali čudesni ambijenti, naprosto živeli i hodali svi prijatelji i neprijatelji tog Harija Lajma. Doduše, čuli smo za neke retke ture stazama Trećeg čoveka, i za privatni muzej, ali to nas nije zanimalo. U potragu smo pošli sami, po osećaju. Jedino smo tako mogli. Jer „niko nije poznavao Harija kao on sam… ili kao ja.“
Zgrada Harija Lajma
Izbili smo pravo na ogroman trg. Opasan monumentalnim građevinama i fasadama koje na vrhu krase živopisne statue i zlatne lopte, dok u sredini platoa uzdigla se impozantna figura konjanika. Obuhvatismo pogledom tu lepotu u rasponu od 360 stepeni, pa još jednom, i na pola puta – zakočismo. Tačno preko puta nas stajao je ulaz, baš onaj, prepoznatljivi ulaz. Osmotrismo bolje: Jozefplac 5. Ogromna vrata uokvirena raskošnim karijatidama, a okolo prozori, neverovatno, jer na onom gornjem desno nekad je stajao tragični domar – e da, kuća u kojoj je živeo Hari Lajm! Kuća ispred koje je „poginuo“… Evo, levo je prolaz-tunel, a ovde gde stojimo, baš tu, na ovom mestu, kod spomenika caru Jozefu (što se u filmu ne vidi) – izdahnuo je. Prelazimo usku kamenu ulicu i stajemo ispred same zgrade, na isto mesto gde su prvi put razgovarali Kurc i Martins i taman kad htedosmo, baš kao u filmu, ispričati kako je ono bilo kad je Hari izašao iz kuće, pretrčavao ulicu te kako je iznenada naišao kamion koji ga je pregazio, nahrupi na nas poveća grupa turista. S vodičem na čelu koji je u ruci nosio visoko podignut crveni kišobran, u veselom žamoru nehajno pregaziše karijatide, ulaz, nas, dakako potpuno beslovesno prolazeći tik uz ovu našu znamenitost. Nuto, iz tunela umesto brundanja prašnjavog posleratnog kamiona dokaskaše carski konji i blistave kočije. Nema sumnje da je neko pritisnuo pogrešno dugme na vremeplov mašini: tri različite epohe čeono se sudariše u trenu.
Nokturno s mačkom
Nemoguće je ispričati tu scenu. Tek jasno je svima da je Martins video „dead man walking“, skrivenog u pomrčini dovratka, sa mačkom koja se igra oko njegovih uglancanih cipela. Na velikim zalihama sete i napetosti, senke i svetlosti, mangupskih i odlučnih grimasa Orsona Velsa, rodila se jedna od onih, antologijskih scena. Šrajfogelgase 8, odmah ispod Rathausa. Po logici stvari u filmu, iako on nije tako logično lokacijski sniman, Anin stan bi trebalo da je u zgradi odmah preko puta tog dovratka, na trećem spratu. Potpuno usamljena radnja, koja se u filmu vidi na vrhu ulice i danas je potpuno usamljena radnja ali drugog naziva, a svetlo koje je iznenada obasjalo Harijevo lice, upaljeno je otprilike odande, sa onog prozora na kući s desne strane. Usledila je serija bliceva. Računamo, nema tog čoveka na ovoj planeti koji bi odoleo da stane u historijski značajan dovratak, u njegovu pomrčinu, i uperi blic ka svom licu pod onim istim uglom, u nizu pokušaja da odglumi „pogled od kog se umire“. Trčimo dalje kamernim zakošenim uličicama za njim, Harijem, sve dok uspevamo da vidimo njegovu lelujavu ogromnu senku na zidu i dok čujemo njegove korake. Svaki ugao za kojim zamiče slikamo kao dokument, kako i treba, crno-belo.
Praterski točak
U kabini nas je previše, a oni vuku kamere i muvaju se od prozora do prozora, ah, kao da je panorama Beča bogzna šta – samo smetaju. Brže-bolje stajem tu gde je stajao i on, sa desne strane pokretnih drvenih vrata. Škrip po škrip, i stižemo do vrha. Točak kao da se zaustavlja, gledam odozgo, ali ne u zgrade i crkve… „Da li sam ikada video svoje žrtve?“, čujem ga odjednom. I nastavlja: „Ne budi melodramatičan. Reci, zar ti ne bi bilo žao da jedna od onih tačkica (pokazujući na ljude u parku) zauvek prestane da se kreće? Da ti ponudim 20.000 funti za svaku koja bi stala, zaista bi odbio moju ponudu? Ili bi računao koliko tačkica sebi možeš priuštiti? Bez poreza, stari. Bez poreza.“
Gledam tupo dole u tačkice i mrzim ga.
„Hej… šta ti je, pa niko ne razmišlja o ljudima“, reče opet. „Ne razmišlja ni vlada, zašto bismo onda mi? Oni govore o ljudima i proletarijatu, a ja o naivcima i budalama. To je ista stvar. Oni imaju petogodišnji plan, imam ga i ja.“
Nekad si verovao u Boga, čuh najzad Holija.
„Još uvek verujem, druže. Verujem u Boga i opraštanje. Ali mrtvi su srećniji kao mrtvi. Ne nedostaje im mnogo odavde… Nego, sećaš se šta je jedan rekao: u Italiji su u 30 godina vladavine Bordžija imali rat, teror, ubistva, krvoproliće. Ali stvorili su Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav. Imali su 500 godina demokratije i mira, a šta su stvorili? Sat s kukavicom. Do viđenja, Holi!“
Čekaj Hari, stani! A šta bi o nama imao da kažeš? Mi ni Leonarda, ni sat s kukavicom…
Kafe „Mark Aurel„
Hladno veče. Na Hoher Marktu, kao i vojnici u filmu, sakriveni smo u senci velelepnog spomenika, mestu kome se Austrija klanja jer su se tu venčali Jozef i Marija. Mi čekamo Harija Lajma u zasedi. Osmatramo u tišini. Iz kose uličice stiže Martins, a za njim i Ana. Sad su u kafeu „Mark Aurel“. Da vidimo, to bi trebalo da je to mesto, ispod ona tri prozora što svetle. Ah, sad je to Lustig, prodavnica papira. Kažu da je taj kafe bio napravljen samo za potrebe filma, da nikad zapravo i nije postojao. Kakva šteta, a bio bi sigurno podjednako privlačan kao i ovo sveto mesto carskog venčanja.
Odakle je u filmu došao starac sa balonima? Ne, tog zida po kome se prvo kretala ogromna senka nema. Znači, na drugom mestu. Zanimljivo, ali nijedna scena u celosti nije snimljena onako kako nalaže topografija Beča, svaki kadar je kao uzeto parče iz neke druge ulice ili trga, pa onda dodavan u kompoziciju. Tišina. Očekujemo, ali do kraja nećemo čuti umilno, promuklo i katarzično: Balloon, mein herr? A tako nedostaje. Inače, u stvarnom životu, starca su u posleratnom Beču skoro svi znali. Često je provodio dane u američkoj biblioteci. No, verovatno niko ni sanjao nije da će taj odrpanac, izgovarajući samo jednu rečenicu, zauvek ući na velika vrata istorije filma.
Niko ni sanjao nije, a ponajmanje Bečlije, da će Treći čovek, film o kriminalcima i zločincima, sniman odmah posle rata u polurazrušenom gradu, postati arhetip. Da će se tako duboko utisnuti u podsvest ogromnog broja onih koji su ga gledali, isto kao i onih koji ga nisu gledali. Ovi drugi, ako ništa, barem znaju za muziku sa citre Antona Karasa. Dok decenijama već, opčinjenost ne carskim Bečom, nego svetim filmskim kadrovima iz noir Beča sasvim sigurno i smireno uzima svoje nove „žrtve“.
