Bagdad – dan posle

Ekskluzivno za „Vreme“ iz Bagdada

Za početak, malo o užasima Sadamovog Iraka. Na kapiji ozloglašenog zatvora Abu Graib na zapadnoj periferiji Bagdada ispisano je: „Nema života bez sunca. Nema dostojanstva bez Sadama Huseina“. Hvatajući se za slamku, Iračani tumaraju kroz prazne zatvorske blokove ćelija u nadi da će među preostalim zaboravljenim stanovnicima ove ustanove pronaći izgubljene članove svojih porodica, „nestale“ koje je „pojeo mrak“ i gurnuo ih u duboku noć, najverovatnije kroz ova vrata.

Zatvor je sada uglavnom prazan, ali nisu svi zarobljenici zapravo i pušteni po objavljivanju amnestije uoči rata, zbog čega se neki tragači još nadaju. Amir Kadi traži svog brata Rabaju, nestalog 20-godišnjeg studenta medicine. Porodica nikada nije čula za njega posle nestanka. Te godine njegova majka je uspela da ugovori prijem kod Sadama Huseina lično. Rekao joj je: „Idi kući, pustićemo ga.“ On, naravno, nije došao kući. Njegova porodica nikada nije saznala zašto je nestao. Njegov ujak je bio uhapšen i optužen zbog pripadništva Davi, religioznoj stranci. Rabaja je odbio da stupi u tu stranku. Da li je to mogao biti razlog? Odgovor nikada nisu dobili. Četrdesetogodišnji Amir izgleda kao da će zaplakati svakog časa: „Čuo sam da ovde postoji tajni zatvor“, kaže očajno. „Da li ste ga videli? Znate li nešto o tome?“ Odmah iza nas leži betonski blok na kome su stajala vešala, Amir ih nije video.

PUSTOŠENjE: Tu je bila i omča. Konopac sa produžecima podešen je tako da omča obuhvati svaki vrat, i još je u funkciji – dva zatvorenika mogu odmah biti pogubljena. Dve rupe, zatvorene nekakvim vratancima, zjape iz ugla sobe; između rupa i vratanaca smeštena je mašina sa ručicom u dva položaja: jednim potezom nadole otvaraju se vratanca i usmrćuju zatvorenici, drugim potezom rupa se zatvara. Iza sledećih vrata, niz od deset malih „ćelija smrti“ u kojima su osuđenici na smrt provodili svoje poslednje sate. Na zidu jedne od ćelija nažvrljane su reči: „Alah me čuva“, a jedini zvuci iz spoljašnjeg sveta koji sada dopiru do „niza smrti“ jesu lajanje pasa lutalica i cvrkut ptica.

Inspiracija mnogobrojnih zidnih slikara u praznom zatvorskom koridoru bio je Sadam Husein: nasmejan, na konju, sa cigarom. Neke od slika potpisali su zatvorski autori. „Ovo je poklon zatvorenika Sadamu Huseinu“, napisao je jedan od njih.

Zatvor su opustošili pljačkaši, svuda po kancelarijama razbacane su knjige i papiri. Na podu kancelarije za obrazovanje zatvorenika rasuti su testovi iz engleskog jezika koji su zatvorenici polagali u maju prošle godine. Na većinu pitanja ponuđeno je nekoliko odgovora, a jedno pitanje imalo je samo jedan odgovor. Tačan odgovor je vredeo deset poena, a zadatak je glasio: „Prepiši ovu rečenicu u kurzivu: ‘Sadam Husein je čovek pobede i mira'“.

Tajna policija Mukhabarat u centru Bagdada – centar za ispitivanje u oblasti Al Alvijah – nije toliko luksuzno opremljena kao zatvorski centar za prevaspitanje. Pljačkaši su porazbijali saksije sa sobnim biljkama u inače veoma svetlim i prijatnim kancelarijama. Fajlovi – da li su izbrisani? Neko je izgleda počistio ovo mesto od inkriminirajućeg dokaznog materijala, papiri su razbacani svuda po podu. Na naslovnoj strani fascikle stoji zvanično ime Mukhabarat na arapskom i engleskom. Naziv iračke obaveštajne službe, preveden na engleski i pročitan kao akronim, lepo zvuči – IRIS!

POTRAGA ZA NESTALIMA: Na kraju službenog koridora postoje vrata koja vode, preko uzanih stepenica, do veoma niskog tavana. Pošto još nema struje, potrebna je baklja. Tu, bez dnevne svelosti, smeštene su ćelije. Vrata su debela, čelična, dimenzija ćelije je tri sa tri metra, u pozadini mali toalet.

I ovde, kao u Abu Graibu, ljudi bespomoćno traže svoje „nestale“. Jedan od srećnih preživelih proveo je ovde tri meseca 2000. godine zbog neosnovane optužbe da je putovao bez dozvole u Liban. Ispričao mi je da je u svakoj ćeliji bilo po šestoro. Rame mu je bilo slomljeno tokom ispitivanja – visio je sa plafonskog ventilatora u pokretu! Ćelije su bile tamne i ofarbane u crveno. Hamid Esed tvrdi da je bio izložen i mučenju elektro-šokovima.

Od Hamidovog vremena do danas ćelije su prekrečene u belu boju. Poruke i imena koje su zatvorenici ispisali jasno se mogu pročitati na zidovima ćelije upravo zbog donje crvene farbe iz Hamidovog doba. „Moji ljubljeni“, napisao je jedan zatvorenik, „Safa, Ali, Marva.“ Jedan čovek je napisao datum, 27. avgust 2002, i dletom urezao 102 linije – po jednu za svaki dan proveden u zatvoru. „Ne očajavaj“, piše isti. „Alah će te podržati.“ Iste godine, 7. februara, Mehdi Šerif zapisao je svoje ime i poruku: „Alah je najveći.“

Prema rečima čoveka koji je sa mnom zavirivao u ćelije, zgrada je bila ispražnjena pre početka bombardovanja 20. marta, zato što se verovalo da je zatvor potencijalna meta. Niko ne zna šta je sa zatvorenicima; iza njih su ostali okamenjeni komadići hleba i ljuske od jajeta. U prostoriji gde su obitavali zatvorski čuvari ostali su svežanj sa 50 ključeva i mnoštvo platnenih tkanina isečenih na komade. Da li su njima povijali zatvorenike? Improvizovane gaze takođe su rasute po podu zajedno sa neotvorenom bočicom leka „kapitin“ protiv dijareje.

GDE SU ODGOVORI: Pozadi u ćelijama, Hajder Fadil Hasan sa slabašnom baterijom u rukama krenuo je u potragu za ocem koji je ovde okončao svoj život. „On je uhapšen 1994. godine i do danas nismo saznali zašto. Dva meseca posle hapšenja nazvali su nas telefonom i rekli da odemo u vojnu bolnicu Rašid. Mislili smo da je bolestan, a tamo su nam rekli da je mrtav već 20 dana.“ Rečeno im je da je umro od srčanog napada, ali on nije poverovao. Kasnije je saznao da je njegov otac umro ovde.

Napolju je stajao čovek koji se predstavio kao bivši armijski pukovnik, ne rekavši svoje ime. „Neću ulaziti unutra“, rekao je. „Mnogo mojih prijatelja je nestalo ovde, možda zato što su mnogo znali. Ovde su ubijeni, samo je jedan ili dva odsto zatvorenika izašlo odavde.“ Kao i većina ljudi u ovom gradu, poručnik je prosto zaprepašćen. U proteklih 30 godina njihovim životima je dominirao Sadam Husein, a njega sada nema. Kako je to moguće? Šta se desilo? Zapravo, sada kad mogu slobodno da govore, teško se dolazi do pravih odgovora. Prema rečima profesora Moajeda al Vindavija, predavača moderne političke istorije na bagdadskom univerzitetu koji danas slavi slobodu govora, Sadamova vladavina je zbir ratova i praznih obećanja. Milion Iranaca i Iračana poginulo je u osmogodišnjem ratu osamdesetih godina, i šta je rezultat tog pokolja? Ništa. Mnogo ljudi poginulo je u Kuvajtu. „Rekao je da se mi nikad ne povlačimo.“ Godine 1991, posle rata, obećao je slobodne izbore i slobodu štampe i „ništa se nije desilo, ali je sve ostalo u njegovim rukama, rukama njegove familije i dvojice sinova“.

Na kraju, profesor veruje da običan svet i vojnici prosto nisu više bili spremni da umru za čoveka koji je trošio bogatstvo svoje zemlje na palate i džamije kada su njima bile potrebne škole i bolnice. Ipak, ako je bilo terora koji je režim održavao na vlasti, postojala je i arogancija koja je navela Sadama Huseina i njegovu svitu da pomisle da mogu pobediti Amerikance. Posle prvobitnih napada na uglavnom simbolične mete u centru Bagdada, fokus američkih napada okrenuo se ka periferiji. Novinari, smešteni u centru grada, nisu mogli da vide borbu, ali su mogli danonoćno da je čuju. Na putu do Abu Graiba sada se mogu videti rezultati.

Strategija Iračana bila je dvostruka. Prvobitna ideja je bila usporavanje nadirućih američkih vojnika zaokruživanjem grada jedinicama Republikanske garde. Ako i kada Amerikanci probiju taj takozvani čelični prsten, uvući će ih u ulične borbe. Strategija je bila zasnovana na ideji o nemogućnosti borbe sa modernom armijom na otvorenom, bez vazdušne podrške. U tome su, ako ništa drugo, Iračani bili u pravu. Da su išli na tu varijantu, njihova odbrana pala bi još brže.

Američke trupe danas kontrolišu saobraćaj od Abu Graiba ka Bagdadu. U poređenju sa američkim naoružanjem, irački tenkovi i oklopna vozila u ruskom stilu deluju glomazno i zastrašujuće. Svuda okolo leže raskomadani ostaci iračke politike, tenkovi i oklopna vozila totalno su uništena. Uprkos „beogradskoj vezi“, otkrivenoj prošle godine, izgleda da je neko zaboravio da upita eksperte: kako napraviti tenk od iverice, a sakriti pravi?

Ubrzo posle početka rata 20. marta, irački ministri neumorno su organizovali četiri konferencije za novinare dnevno. Ismevali su Amerikance nazivajući ih „pustinjskim životinjama“ i sličnim imenima, implicirajući da zalivski rat, iz koga su Iračani izašli sa naučenom lekcijom, još traje. U borbi protiv Amerikanaca, Iračani su najviše računali na gerilsku taktiku i specijalnu taktiku – ulične borbe.

NAUČENA LEKCIJA: Iračani su tako nedeljama poput dabrova gradili barikade od vreća sa peskom, pravili bunkere u parkovima i okolini, ispred važnih objekata. Znali su da Amerikanci neće krenuti na njihovog čoveka ukoliko je okružen velikim brojem civila. Međutim, ispostavilo se da Amerikanci nisu tako glupi kakvim su ih Iračani smatrali. I, naravno, posle 1991. godine Amerikanci su stekli i nešto malo iskustva. Jugoslavija se 1999. godine odupirala 78 dana zato što nije bilo simultane invazije. To je bila greška koju Amerikanci ne ponavljaju dva puta!

Za borbu protiv Iračana u gradovima, Amerikanci su izabrali prvo aerodrom, a zatim Sadamov kompleks palata zbog toga što u tim područjima nema mnogo civila. Na kraju, najverovatnije je razarač tenkova A-10 okončao organizovani otpor. Američke trupe su kružile oko grada pre samog napada, osmatrajući i locirajući iračke pozicije. Nijedan pripadnik Sadamove mnogobrojne policije, uključujući Jerusalimsku vojsku čiji su proklamovani ciljevi bili „oslobađanje Svetog grada“, a pravi „mučeništvo za Sadama, islam i arabizam“, nije pružio otpor – pobegli su glavom bez obzira. Svi ostali postupili su isto.

Sa konfuzijom koja je usledila posle neuspele odbrane Bagdada i mlakog otpora građana (i nekolicine koja je toplo dočekala Amerikance), narastao je i bes kada su pljačkaši zapalili ministarstva i druge javne ustanove. Međutim, nekoliko dana kasnije lokalni zvaničnici i Amerikanici počeli su razgovore o normalizaciji života u Bagdadu. Ipak, proces se sporo odvija, a početkom ove nedelje zgrade ministarstava opet gore.

Dan posle ulaska Amerikanaca u grad, grupa muškaraca koja igra domine u popodnevnim časovima ispred bagdadskog čajnog restorana razgovarala je o politici kao da je to najneutralnija stvar na svetu. Jedan od njih je izjavio da se divi teheranskom ajatolahu Bakiru al Hakimu. Drugi reče da su Amerikanci podržavali „prevaranta“ Ahmeda Kalabija, lidera iračkog Nacionalnog kongresa u egzilu, i slično. Međutim, jasno je da mali broj ljudi veruje u to da će političari koji dolaze iz stranih zemalja imati interese Iraka „na srcu“. Upitan kada je poslednji put mogao slobodno da govori na javnom mestu, jedan Iračanin je odgovorio: „kad sam bio student, 1967. godine.“ Na pitanje da li se oseća okupiranim od strane Amerikanaca, odgovorio je: „Definitivno.“ Da li se u Iraku dogodila čudna mešavina okupacije i oslobađanja? Posle kratkotrajne diskusije upitani je odgovorio potvrdno.

I, šta dalje? Neko je rukom pokazao u pravcu kuće bez krova, golih i praznih zidova. Kuća nije porušena bombama, već se gradi. „Tamo gde idemo, potrebne su nam lopate da gradimo novo.“