Ako treba, pucajte na izbeglice

Za Vreme iz Bona

„Ubedljivo smo pokazali da građani žele alternativu, da su nezadovoljni odgovorima koje nude etablirane partije, posebno velike“, trijumfalno je za nemački radio Dojčlandfunk izjavila Frauke Petri, šefica Alternative za Nemačku (AfD). Ova četrdesetogodišnja dama prodornog pogleda i večito umornog osmeha, simbol je svega za šta se AfD zalaže. Stranka osnovana pred prošle parlamentarne izbore 2013. najpre je okupljala evroskeptične neoliberale nezadovoljne monetarnom unijom i malo joj je nedostajalo da uđe u Bundestag. S vremenom se klatno unutar stranke pomeralo ka otvorenom desnom populizmu. Do konačne promene politike je došlo kada je Frauke Petri dobila bitku u partijskom vrhu, a prethodni šef stranke i veliki broj članova napustili AfD.

Trenutna popularnost partije u velikom stilu je ozvaničena u nedelju na pokrajinskim izborima u Porajnju-Palatinatu, Baden-Virtembergu i Saksoniji-Anhalt. To su po biračkim navikama i socijalnim okolnostima sasvim različite pokrajine, ali je AfD u svakoj od njih ostvario impresivan rezultat: 15,1 odsto u Baden-Virtembergu, 12,6 u Porajnju i čak 24,2 u malenoj istočnonemačkoj pokrajini Saksoniji-Anhalt. Time je AfD postao parlamentarna stranka u polovini od ukupno šesnaest pokrajina. Poslednje glasanje je u medijskom krajoliku odavno proglašeno za neku vrstu referenduma o izbegličkoj politici Angele Merkel. Uobičajene pokrajinske teme – škole, vrtići, nega starih, popravljanje drumova – ovog puta niko nije pominjao.

PALJBA NA IZBEGLICE I BIOLOŠKE TEORIJE: Time je ujedno dat i odgovor na pitanje kako je AfD od nule stigao do ovolike podrške. To je stranka koja proklinje izbegličku politiku Angele Merkel kao previše liberalnu, traži zatvaranje granica i vazda upozorava na navodnu islamizaciju Nemačke. Šefica partije Frauke Petri je svoje zvezdane trenutke imala krajem januara kada je za jedne novine izjavila da bi u slučaju nužde na nemačkim granicama trebalo pucati na izbeglice. Njena zamenica je na konkretno pitanje da li bi trebalo pucati na žene i decu odgovorila kratko i jasno: „Da.“

Još crnje i gore postaje kada se zađe po pokrajinskim odborima. Tako se Bjern Heke, šef partije u Tiringiji, na jednom predavanju proslavio zagovaranjem klasične biološke teorije prema kojoj je „afrički tip čoveka“ okrenut pojačanoj reprodukciji i širenju populacije čiji višak sada stiže u Evropu u vidu „navale azilanata“. Ta rasistička teorija bila je previše čak i za Frauke Petri koja, međutim, nije uspela da isključi Hekea iz partije jer je glavni odbor bio protiv toga.

Naravno, i elokventnoj predsednici stranke potpuno je jasno da magnetska privlačnost Alternative dolazi upravo zbog koketiranja sa jednostavnim, radikalnim „rešenjima“ izbegličke krize. Jedan visoki funkcioner otvoreno je priznao da je izbeglička kriza za ovu stranku „dar s neba“ i uporedio ju je sa nuklearnom havarijom u Fukušimi od koje su – pre tačno pet godina na izborima u ovim istim pokrajinama – profitirali Zeleni.

AfD posle radikalne promene kursa čak nema ni partijski program – on bi trebalo da bude donet krajem aprila. Ono što je procurilo u medije podseća na najtvrđe predloge američkih republikanaca: smanjiti nadležnosti države, ukinuti većinu poreza i socijalnih davanja, decu da čuvaju majke, a ne vrtići, otežati razvod braka, ukinuti abortus, klimatske promene ne postoje i zato treba nastaviti s emisijom ugljen-dioksida, EU treba da bude labavi savez država, vojsku treba ojačati, dozvoliti posed oružja, džamija može, ali minareti i mujezini nikako. Samo jedna stavka u tom programu neverovatno odskače: AfD se zalaže za legalnu prodaju droge svim konzumentima.

UTOČIŠTE RAZOČARANIH: No program teško da će ko od simpatizera i čitati. AfD se baškari u ulozi levka koji skuplja nezadovoljnike svih vrsta, najviše onih koji se plaše da izgube svoje malo blagostanje zbog konkurencije koju navodno predstavljaju izbeglice. To se najbolje vidi u Saksoniji-Anhalt u kojoj je, kao i u drugim pokrajinama bivše Istočne Nemačke, socijalna situacija daleko gora nego u zapadnom delu zemlje. U toj pokrajini se nemačka Levica nadala velikom uspehu, ali je na kraju došla do svega 16 odsto glasova.

„AfD može da bude tako jak samo zato što mu velike partije prepuštaju priličan deo biračkog tela“, piše „Ahener cajtung“. „Razuzdano globalno društvo novog bogaćenja, nove bezobzirnosti, nove samovolje brutalno je uništio stare strukture. To već godinama – i bez izbegličke krize – gura nezadovoljne ljude u ruke desničara i populista: u Francuskoj, Italiji, Austriji, Holandiji, Grčkoj ili Skandinaviji. Ti ljudi se osećaju kao gubitnici. Razočarani su skloni da biraju jednostavna rešenja.“

Među poznavaocima prilika preovlađuje stav da su ovo najbolji mogući dani za Alternativu te da će ta partija samu sebe razgraditi kada prođe hajp oko izbegličke krize, nakon što je Balkanska ruta zapečaćena i izbeglice više ne mogu da stignu do Nemačke. Mnogi zato smatraju da bi AfD mogao da bude prolazni fenomen, čudo od tri dana, a takvih je već bilo na pokrajinskim izborima u poratnom periodu. Ulazili su u parlament desničari iz Republikanske partije, neonacisti iz Nacionaldemokratske partije i alternativci iz redova Pirata. I svi su brzo gubili popularnost kada bi splasnule teme koje su ih izbacile u prvi plan. „Partijski sistem se dalje fragmentiše jer birači sve više odlučuju situaciono, prema datom kontekstu, dakle prema kandidatima i temama koje su trenutno u modi“, kaže Uve Jun koji proučava fenomen AFD-a.

Politikolog Klaus Legevi, međutim, AfD vidi kao deo šire mreže onih koji bi voleli da se EU ili raspadne ili bude svedena na „zonu slobodne trgovine s visokim ogradama“. On pored AFD-a navodi francuski Nacionalni front i britanskog Ukip. „Nije novo da se bele većine osećaju žrtvama multikulturalnog doseljavanja i ekonomske globalizacije. Preteće je što one ne deluju po uobičajenom modalitetu opozicije kako bi smenile vlast – one nastupaju u modusu radikalnog otpora protiv političke klase i pregovaračkih i kompromisnih procedura kakve su uobičajene u liberalnim demokratijama. To je ni manje ni više nego povratak fašističkog potencijala“, piše Legevi u levičarskom listu „Tagescajtung“.

KO JE IZGUBIO: Uspeh AfD-a znatno je otežao i formiranje koalicija u pokrajinama. Doduše, partije dosadašnjih premijera odnele su ubedljivu pobedu u sve tri pokrajine, ali su njihovi manji koalicioni partneri žestoko posrnuli. Tako će u Porajnju premijerka ostati socijaldemokratkinja Malu Drajer, ali će, osim Zelenih, u koaliciju morati da privoli i Liberale. U Baden-Virtembergu je konzervativni zeleni premijer Vinfrid Krečman prvi put u istoriji odveo svoju partiju do izborne pobede u nekoj pokrajini. No kako su tu socijaldemokrate žestoko propale, Krečman će morati da se okrene demohrišćanima, što neće baš biti drago partijskoj vrhuški u Berlinu. No harizmatičnom šezdesetsedmogodišnjem Krečmanu je to svejedno, on ionako važi za unutarpartijskog otpadnika od kada je u Saveznom veću pokrajina pre godinu i po dana podržao proglašenje Srbije, Makedonije i BiH zemljama „sigurnog porekla“ (Pravi i lažni azilanti, „Vreme“ 1239). U Saksoniji-Anhalt premijer ostaje demohrišćanin Rajner Haselhof, kojem za većinu trebaju socijaldemokrate i Zeleni.

Iako većina komentatora smatra da je slab rezultat demohrišćana šamar izbegličkoj politici Angele Merkel, neki podsećaju da su demohrišćanski lideri u Porajnju i Baden-Virtembergu bili upravo protiv kancelarkine politike i u kampanji iznosili niz predloga za ograničavanje izbegličkog talasa, i da su neslavno propali. S druge strane, Malu Drajer i Vinfrid Krečman su čak izričito hvalili kancelarku i na kraju odneli pobedu. Pitanje je, dakle, da li je ovo šamar „previše liberalnoj“ Merkelovoj ili pak lokalnim partijskim prvacima koji su se okrenuli protiv kancelarke. Izbeglička kriza često je pominjana kao usud Angele Merkel koji će je poslati u penziju. Od toga nema ništa. Najgore je prošlo i popularnost Merkelove raste. Poslednja anketa kaže da ponovo više od polovine birača voli svoju kancelarku.